Tačno u 8 časova ujutro 14.septembra otpočela je artiljerijska priprema duž celog Solunskog fronta. U rano jutro narednog dana u napad je krenula pešadija.

Petnaestog septembra oko 10 časova prošli smo kroz rovove Jugoslovenske divizije koja se nalazila u drugom ešalonu i koja je uvedena u brobru oko 16 časova. Ubrzo smo prošli i kroz napuštene rovove 17 kolonijalne divizije. Desno od nas se ukazao Veternik na koji je napadala Šumadijska divizija a levo Soko na koji su napadale francuska 122. i naša Drinska divizija.

Kada smo izbili na Dobro polje svuda je vladala tišina i mir. U razrušenim i napuštenim bugarskim rovovima nije bilo nikoga ali se nismo začudili. Pa bio je ovo 15.septembar 2018.godine, stota godišnjica od veličanstvene pobede srpske vojske.

Proboj Solunskog fronta i ofanziva snaga Antante koje je predvodila srpska vojska najznačajnija je vojna pobeda srpske oružane sile u njenoj istoriji. Bila je to prilika u kojoj se srpska vojska izdigla iznad svojih nacionalnih okvira i na Solunskom frontu, koga su Britanci smatrali provincijskim pozorištem, izveli dramu koja je zadivila ceo Svet. Slom Solunskog fronta bitno je uticao na ishod Prvog svetskog rata. Uzvraćajući na telegram kojim je obavešten o kapitulaciji Bugarske nemački Kajzer je napisao „Zar 62.000 Srba da odluče sudbinu rata. Sramota!“. A u svom obraćanju državnom kancelaru načelnik Generalštaba nemačke vojske Fon Hindeburg je, 3.oktobra 1918.godine, je naglasio: „Vrhovna komanda ostaje pri svome mišljenju od ponedeljka 29.septembra o.g.da se odmah predloži mir našim neprijateljima. Usled sloma Makedonskog fronta …..nema izgleda da se neprijatelj može prisiliti na mir. Pod ovakvim okolnostima predlažemo da se borba prekine….“.

Ali ono što nas je začudilo bila je činjenica da smo bili sami. Tri Srbina, jedan Makedonac i 7-8 Bugara bili su jedini na ovom strašnom poprištu srpske vojničke slave.

Ispred tri srpske divizije Druge armije kojom je komandovao Stepa Stepanović bili su Bane, Peđa i Dragan. Premijer/ka Brnabić, kao i ministri Ružić i Đorđević nisu mogli da stignu jer su narednog dana imali „svoju“ Paradu. Ni ambasador Nemačke u Srbiji Tomas Šib nije mogao da stigne i oda počast onima koji su slomili nemački imperijalizam a čiji su sinovi slomili i nemački nacizam. Bio je zauzet organizacijom prijema povodom održavanja „njihove“ Parade, kojem je prisustvovao zamenik ministra spoljnih poslova te zemlje Mihael Rot.

Tog lepog i sunčanog dana cela vlada i državna uprava bili su zauzeti drugim poslovima. Verovatno su imali preča posla, Parada, zimnica, roštilj….

A svima nama ostavljam da se zamislimo da li smo dostojni tih junaka koji su jurišajući uz padine Moglenskih planina pokrenuli lavinu koja se nije zaustavila do Karavanki i Temišvara. Da li smo tog dana zapalili sveću za onih 614 ratnika koji su u proboju dali svoj život i da li smo mi u svojim srcima već zaboravili Otadžbinu u kojoj živimo a koje se oni za tri godine izgnanstva nisu odrekli?

Ili je, možda, na delu organizovana „anestezija“ srpskog naroda. Pokazalo se da nije problem „Kosovski mit“ i mitovi uopšte. Problem su i istorijske činjenice koje mogu dovesti do toga da Srbi sačuvaju nacionalno dostojanstvo i svest o sopstvenoj snazi. Ali arhitektama ovog „projekta“ mora biti jasno da su srpski ratnici dve godine čamili u memli svojih rovova da bi ih potom želja za slobodom i pravdom ponela kao vihor ka porobljenoj Otadžbini lomeći sve pred sobom. Neka ih ovaj lagani dremež srpskog državnog vrha ne zavarava, za narod je ovo samo malo zatišje pred buru.

Ne potcenjujte potomke ratnika sa Dobrog polja i Veternika!


Izvor: Analitički forum

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Anestezija“ na poprištu srpske vojničke slave

* Obavezna polja