Kada se pomene reč genocid, koji se od 1948. godine odlukom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija po Međunarodnom pravu smatra za zločin, najpre se pomisli na nemačke naciste i njihove različite načine za uništavanje pripadnika jevrejskog naroda, a zatim i na druge primere dela preduzetih radi istrebljenja u celini ili delovima nacionalnih, etničkih, rasnih i religijskih grupa.

Ima, međutim, i drugih uspešnih, iako ne tako surovih načina da se postigne isti cilj, da se pripadnici jedne nacije pretope neku u drugu, pošto zaborave svoje poreklo, istoriju ili veru.

U istoriji srpskog naroda mnogo je primera nestajanja njegovih pripadnika nasilnim ili i dobrovoljnim prelaskom u drugu veru („vera za večeru“), islam ili katoličanstvo, posle čega su zaboravili svoje pretke, istoriju i sva obeležja i postajali „Turci“ ili Hrvati. Narod je govorio kako je takav preobraćenik – „poturica gori od Turčina“, što je bilo i razumljivo, jer su se oni koji su promenili veru, baš kao i današnji preletači iz jedne političke stranke u drugu, uvek osećali obavezni da se dokazuju mržnjom prema svom prethodnom jatu.

Ovaj tihi, ali i perfidno prikriven genocid, srpskog naroda dešava se u Crnoj Gori poslednjih godina, a naročito od njenog osamostaljenja. Njen se vlastodržac ozbiljno posvetio razdvajanju „dva oka u glavi“ i u čemu ima prilično uspeha, pri čemu je velika pogodnost i to što mu je vlast neograničena, a i bez mnogo izgleda da će se takvo stanje promeniti u skorije vreme.

Iako se bar 30% stanovništva Crne Gore izjašnjava da je srpske nacionalnosti (a preko 50% da mu je maternji jezik srpski), oni se nalaze u podređenom položaju ne samo u odnosu na onu većinu koja smatra da je crnogorske nacionalnosti, već i Hrvate, Albance, Bošnjake… iako je njih znatno manje nego Srba.

Milo Đukanović ima pune ruke posla. Pošto je uveo zabranu ulaska u Crnu Goru onih stranih državljana, inače, građana Srbije, koji govore i pišu kritički o Crnoj Gori, odnosno o njegovoj vlasti, on je odlučio i da uvede strogu kontrolu izgovorenih ili napisanih misli građana Crne Gore, što veoma podseća na Ministarstvo istine iz Orvelovog romana „1984“, koje se bavi retuširanjem fotografija i menjanjem javnih arhiva kako bi se iz njih izbrisale „ne-osobe“, za koje je partija odlučila da ih odbaci i izbaci ih iz istorije.

U Milovoj verziji Ministarstva istine priznavaće se samo istorijske činjenice koje propiše vlast, dok će sve ono što se izgovori ili napiše, a ne podudara sa mišljenjem vlasti biti sankcionisano kaznama od 2.500 do 15.000 evra.

I upravo u cilju uređenja podobnog mišljenja Vlada je usvojila izmene Zakona o javnom redu i miru, kako se ubuduće ne bi smeli isticati bilbordi koji – kad vlast to proceni – „ne poštuju jasne istorijske činjenice“.

Neposredni povod za ovu dopunu Zakona bilo je postavljanje bilborda uoči proslave stogodišnjice oslobođenja Crne Gore u Prvom svetskom ratu i narodnog ujedinjenja, a što su najviši crnogorski zvaničnici osudili kao „atak na državu Crnu Goru i njen integritet i suverenitet“. Ni manje ni više.

Vlada je predložila novi član Zakona kojim se propisuje prekršaj za onoga „ko na javnom mestu, putem reklamnih panoa objavljuje neprimerene i obmanjujuće sadržaje koji izazivaju uznemirenje i negodovanje građana“. Što bi se, nesumljivo, dogodilo i na pojavu panoa sa natpisom: „Milo, znamo kako si zaradio prvi milion!“

Posledice ovog Zakona biće, pre svega, da onih 30% stanovnika Crne Gore srpske nacionalnosti ubuduće neće moći (sem ako ne pripreme novac za kazne) da obeležavaju stogodišnjicu ujedinjenja sa Srbijom a ni druge događaje (kao, što je, recimo, Mojkovačka bitka), koji se ne dopadaju Milovom režimu…

Nepodobni bilbordi u Budv

Zasad je ovaj Zakon usmeren na javna mesta, oglasne i reklamne objekte i panoe, ali će se on verovatno primenjivati i na autore neprimerenih i uznemiravajućih sadržaja u elektronskim i štampanim sredstvima informisanja.

Prateći razvoj događaja, ili, što bi se na novosrpskom reklo, najnovije trendove, Danilo Nikolić, rektor Univerziteta Crne Gore, pohitao je da sa groba svoga pradede Staniše, oficira i nosioca Obilića medalje ukloni ploču na kome je bio epitaf sa rečima „za spas srpskih ideala“. Pradeda je dobio medalju za hrabrost, a praunuk je svakako zaslužio da je dobije pravovernost.

Na kraju ali ne i najmanje važno, iako je Milo poslednji komunista na vlasti u Evropi, to mu nimalo ne smeta da se meša i u crkvena pitanja, tačnije, da se zalaže za crnogorsku autokefalnu pravoslavnu crkvu. Razume se, nije njemu do crkve, važno je samo da ne bude srpska!


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Antisrpstvo u “Đukanistanu”

* Obavezna polja