Kako su na koncu Drugog svetskog rata nacistička ideologija i njeni simboli zabranjeni i prognani iz glavnog političkog i društvenog toka, pristalice hitlerizma morali su, poput mnogih drugih društava koja deluju iz podzemlja i ilegale, da potraže nove simbole i tajne znakove. Jedan od takvih su i dve osmice koje u ovom svetu predstavljaju oznaku za osmo slovo u abecedi – h, a dva „h“ stavljena jedno pored drugog simbolizuju nacistički pozdrav „Hajl Hitler“. Đavo je u detaljima, kaže međunarodna izreka čiji se koreni povremeno pripisuju francuskom književniku Gistavu Floberu, a nekad nemačkom arhitekti Ludvigu Misu van der Roeu, a takav bi slučaj mogao biti i sa nedavno objavljenim „Apelom 88“, kojim se zvanični Beograd i nekakav „velikosrpski nacionalizam“ optužuju za napetosti u Crnoj Gori.

Ne verujemo da bi „ugledni intelektualci“ i aktivisti namerno izabrali upravo ovaj broj za naziv svog „pacifističkog“ apela, ali je on to ime dobio nekako slučajno, spontano, zbog broja ljudi koji su ga potpisali. Možda je prst sudbine, eto, hteo da ne budu u mogućnosti da pronađu i 89. „intelektualca“ koji bi svoj potpis stavio ispod teksta za koji je čak i Sergej Trifunović uspeo da spozna da ga „ni pas s maslom ne bi pojeo“. Možda nisu uspeli da pronađu i 89. lažova, kako je potpisnike ovog apela nazvala Vesna Pešić pozivajući javnost da „ne bude naivna“ i poveruje u sadržinu apela. Možda se samo nisu na vreme setili Biljane Srbljanović koja nije razumela Pešićkino upozorenje, pa je za montenegrinski portal CDM napisala izvanredan tekst o kojem ćemo nešto kasnije, a možda je samo nisu smatrali dovoljno intelektualkom pa je nisu ni pozvali.

A možda je proradila i podsvest po onoj liniji i logici koju koriste zagovornici ekstremnog homoseksualizma ubeđujući nas da se ovoj ideologiji protive u stvari samo muškarci koji su latentni homoseksualci, pa mrzeći homoseksualca u sebi mrze i sve ostale homoseksualce. Po toj logici, osobe sa spiska koje se gotovo listom na sva zvona proglašavaju nekakvim „antifašistima“ u stvari su latentni fašisti, odnosno hitlerovci, pa otud podsvest izbija u zlokobnom znaku 88.

TRAGOVI U SNEGU

Zaista, kada se pogleda suština apela i onoga za šta se „apelaši“ uistinu zalažu, ova naizgled nategnuta teza o hitlerizmu i ne deluje toliko bezumno, posebno ako se uzme u obzir već toliko puta pominjano predviđanje da će fašisti budućnosti biti ogrnuti plaštom antifašizma.

Pogledajmo samo karijeru drugog sa spiska potpisnika Stjepana Mesića, nekadašnjeg pripadnika proustaškog Maspoka, čoveka koji je, između ostalog, smatrao da „Srbi mogu odnijeti u Srbiju samo blato koju su donijeli na opancima“ (16. avgust 1990) i koji je ponosito izjavio da je 10. april 1941, kada je proglašena NDH, predstavljao „pobedu Hrvata“ (30. maja 1992). Odmah posle Mesića, na spisku je i Milan Kučan za čijeg je vakta na čelu Slovenije usvojen takozvani „zakon o izbrisanima“ kojim je oduzeto državljanstvo Slovenije svima koji su „neslovenačkog“ porekla i koji se može uporediti samo sa hitlerovskim „Nirnberškim zakonom“.

Svoje mesto među potpisnicima našao je i Haris Silajdžić, čiji je idejni vođa Alija Izetbegović za vreme Drugog svetskog rata bio u pronacističkoj frakciji Mladih muslimana koja je podržavala zločinačku SS diviziju „Handžar“ i koji se sumnjiči za umešanost u zločine nad Srbima tokom sukoba u BiH. Tu je i glumac Emir Hadžihafizbegović koji smatra da je Srbija „politička aždaja“ kojoj treba „odseći glavu“, a da su Srbi genocidan narod spreman da ponovi genocid.

Među potpisnicima se nalaze i imena građana Srbije poznatih po svojim kritičkim, ako ne i autošovinističkim, stavovima prema Srbiji i Srbima. Prva na spisku je „majka druge Srbije“ Latinka Perović, a slede istoričari Milivoj Bešlin i Nikola Samardžić, pa Sonja Biserko, pisci Vladimir Arsenijević, Filip David i Svetislav Basara (čiji je sin Relja osetio potrebu da se ogradi od očevog potpisa ocenjujući apel kao „glupost), pa dramaturg Nenad Prokić, te političari Nataša Mićić, Čedomir Jovanović, Nenad Čanak, Bojan Kostreš i Aleksandar Olenik, kao i novinari Dinko Gruhonjić, Boško Jakšić, Mijat Lakićević i Gordana Suša.

Foto: warmilitaria.it 

Olenik, inače nesuđeni lider Pokreta slobodnih građana (zamislite „političara“ koji je izgubio trku od Sergeja Trifunovića!) koji je formirao svoj Građanski demokratski forum, objašnjavajući svoj potpis SPC je nazvao „klerikalnom, lopovskom, pedofilskom, srednjovekovnom, militarnom i parapolitičkom falangom“ negirajući joj čak i ime ističući da ona sebe tako naziva. Sledbenik antifašiste u crnoj košulji Nenada Čanka, Bojan Kostreš protivnike „Apela hajl Hitler“ nazvao je „ruskim nadničarima“.

Pored toga što pristalice zakona protiv SPC, pa samim tim i potpisnike ovog apela sa Antom Pavelićem povezuje činjenica da su jedini u istoriji koji su pokušavali da ponište SPC i oduzmu joj identitet, povezuje ih i jedan od stubova montenegrinske države, čovek čiji su stihovi umetnuti u sadašnju crnogorsku himnu – Sekula Drljević. Pored toga što je ova osoba tokom rata blisko sarađivala s Pavelićem i istovetno hrvatskom poglavniku se divila rasnim teorijama nacističkog ideologa Alfreda Rozenberga, Drljević je 10. novembra 1945, kada su ga ubila dvojica crnogorskih četnika Vojin Džogaz i Vaso Janjić, delio dom s Pavelićem u austrijskom gradu Judenburg.

APELAŠKE LAŽI

Sam apel je, kao što smo već naveli citirajući Sergeja Trifunovića i Vesnu Pešić, pun laži i propagandnih obmana koje bi trebalo da se posle hiljaditog ponavljanja pretvore u istinu. Takva je već prva rečenica teksta ispod kojeg su svoj potpis stavili neki „ljudi“. Navodi se da protivljenje zakonu ugrožava „mir, teritorijalni integritet, ustavni poredak, vladavinu zakona, jednakost građana i ravnopravnost crkava i verskih zajednica“. Ne samo da niko ne ugrožava teritorijalni integritet Crne Gore nego zakon takav kakav jeste ugrožava ustavni poredak, a ravnopravnost crkava i verskih zajednica da i ne pominjemo, pošto se njegova odredba o oduzimanju imovine odnosi samo na SPC, a ne i na Katoličku crkvu ili Islamsku zajednicu sa kojima je vlast potpisala ugovore koji bi tako nešto sprečili.

Bezočne laži su i ideja da Beograd pokušava da Crnu Goru vrati u državni okvir sa Srbijom, a o „srpskoj okupaciji 1918. godine“ da i ne govorimo. Laž je i navod da je zakon „pripremljen u saradnji sa Venecijanskom komisijom“ i „usaglašen sa najvišim evropskim standardima“, jer su u mišljenju te institucije, u čiju objektivnost i ovako imamo sve razloge da sumnjamo, kritikovane sve sporne odredbe, a ruke su pilatovski oprane, samo nije bukvalno napisano „ja nisam kriv u krvi ovog pravednika“. I tako dalje, sve do kraja ovog spisa, Srbija i srpski narod optužuju se za svakakva nepočinstva od izmišljenog penzionerskog državnog udara 2016, do „genocida, etničkog čišćenja i masovnih ratnih i zločina protiv humanosti počinjenih u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu“. Sada se odbranom SPC sve to pokušava ponoviti!

Poseban ukras ovoj torti optuživanja Srbije i Srba za ugnjetavanje svih, pa sada i „Crnogoraca“, daje već pomenuti tekst Biljane Srbljanović. Jedine teze koje je ona doista dokazala svojim pisanijem jesu atributi „lakoverna“, „glupa“, „neupućena“ i „prostodušna“. Visi samo „inače plemenita u duši“, jer „razumevanje da su i vernici ljudi“ nije dovoljno da se neko proglasi „plemenitim“. Takva kakva jeste, Srbljanovićeva ne razume zašto bi neki zakon u čijem se imenu navodi da je o slobodi religije mogao biti problem. Ako piše „sloboda“, onda slobode mora biti, rezonuje ne pomišljajući ni trenutka da su i notorni „Nirnberški zakoni“, kojim su ukinuta sva prava nemačkim Jevrejima, nosili naizgled plemenit naziv „Zakon o zaštiti nemačke krvi i nemačke časti“. Pa kako nešto što se odnosi na „zaštitu“ može biti problem? Samo ako ste zlonamerni.

Čitala je ona, tvrdi, zakon i u njemu nije našla nikakvo utemeljenje za strah da bi neko SPC mogao da otme Ostrog, ili bilo koji drugi manastir. Naprotiv, u zakonu kako ga ona interpretira piše sasvim suprotno: „vekovna svetilišta pravoslavnih Srba ostaju to što jesu i tu nema ni mehanizma ni namere da se stvar promeni“. U njenom čitanju, član 62 u kojem jasno piše da „vjerski objekti i zemljište koji su izgrađeni, odnosno pribavljeni iz javnih prihoda države, ili su bili u državnoj svojini do 1. decembra 1918. godine (a za koje ne postoje dokazi o pravu svojine vjerskih zajednica), državna su svojina“, ili da „vjerski objekti koji su izgrađeni zajedničkim ulaganjima građana do 1. decembra 1918. godine (a za koje ne postoje dokazi o pravu svojine), državna su svojina“ ne znači to što je svima jasno da znači. Kao u crtaću, Srbljanovićeva reč „benzin“ čita kao „voda“.

Poučeni iskustvom raznih haških i sličnih tribunala, do usvajanja ovog zakona znali smo da „demokratski“, „građanistički“, „ljudskopravaški“, „proevropski“ i slični umovi smatraju da je zlatno pravilo prava da je svako nevin dok se ne dokaže da je Srbin. Sada postaje jasno i da veruju da je pravo na imovinu svetinja sve dok se ne dokaže da je srpska. E, tako se gradi pravna i demokratska država. A oni principijelni iz njihovih redova poput profesora Raše Karapandže, što je široj javnosti postao poznat po raskrinkavanju plagijata u doktoratu Siniše Malog, oni koji im ukazuju na nepravednost i besmislenost tih stavova treba da ih „ostave na miru“ kako mu je na njegove pokušaje da ga prizove pameti poručio jedan od potpisnika Miloš Ćirić.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Apel pod satanskim znakom

* Obavezna polja