misa-djurkovic-240x240Tabloidizacija javnog prostora u Srbiji domaću politiku pretvara u kaljugu. Naslovne strane se pune indicijama i spekulacijama o tome kako policija i tužilaštvo navodno vode istrage, a na tapetu su uglavnom opozicioni lideri i nepodobni poslovni ljudi (tajkuni). Vlast zaista kreira atmosferu u kojoj se glasači motivišu manipulacijama, emocijama i mržnjom prema onima koji ne podržavaju njene poteze.

Politika bi međutim trebalo da bude sukob političkih programa pri čemu bi glasači trebalo da se opredeljuju između različitih koncepcija o uređenju države, a dužnost medija bi trebalo da bude da nam racionalno i objektivno predstavi sve te programe i njihove nosioce. Eto na primer izjašnjavanje o pitanju gej parade, tretmana homoseksualizma i određenja porodice moralo bi da postane tema svake predizborna kampanje pa da onda svaki od učesnika jasno iznese svoj stav o tim pitanjima. Tokom kampanje međutim svi to izbegavaju, a onda pod pritiskom stranaca nameće se koncepcija za koju bi glasao veoma mali broj ljudi.

Još jedno veoma važno i na neki način suštinsko političko pitanje o kome ne postoji ni dovoljan broj informacija ni jasna rasprava jeste pitanje državnog vlasništva. Povod za članak jeste novi talas beslovesne apstraktne propagande koji treba domaćem javnom mnjenju da ogadi svako državno i javno vlasništvo kao nešto što je po definiciji loše, što služi samo za pljačku i što političari koriste za sopstveno bogaćenje i finansiranje svojih partija. Medijska propaganda nam nameće takav stav pripremajući nas time za rasprodaju svih preostalih resursa koji opstoje u ovoj državi. Nakon bombastičnih hapšenja i „uverljivih” dokaza o zloupotrebi državnog vlasništva, kao i podataka o dugu koji ova preduzeća prave, svaki površno obavešteni čovek trebalo bi da zavapi: aman, prodajte to više, dajte nekim Arapima ili Nemcima koji će to da preuzmu, samo da više nemamo tu muku!

Sve ovo liči na identičan talas propagande koji smo imali pre neuspelog pokušaja prodaje „Telekoma”, pre nekoliko godina. Iako se pokrenuo veliki talas protesta stručnjaka i javnosti protiv te namere, nijedan elektronski ili pisani medij sa značajnim uticajem nije smeo da pusti informaciju o tome, a kamoli da profesorki Aleksandri Smiljanić dopusti da iznese sve relevantne argumente protiv predaje „Telekoma” kao važnog poslovnog, edukativnog i bezbednosnog resursa ove države. Skandalozno je, na primer, što se od građana krije činjenica da su i „Dojče telekom”, koji se nudio kao najozbiljniji kupac, i „Telenor” (koji je kupio ovde mrežu 063) državne firme, a njihove akvizicije u Srbiji nazivaju privatizacijama!? Upravo te firme pokazuju da državno vlasništvo ne mora da bude loše. Štaviše, radi se o liderima u svojim oblastima u Evropi.

jat-aerodrom_f

Da se razumemo, pitanje poželjne strukture vlasništva nije ovde apstraktno pitanje načelnog opredeljivanja između privatnog i državnog, već izrazito kontekstualno pitanje. Na apstraktnom nivou ta priča je manje-više razrešena krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Mizes je čuvenim spisom o socijalističkoj kontroverzi pobrojao razloge zbog kojih je u načelu za veći deo privrede privatno vlasništvo efikasnije od državnog ili društvenog. Međutim, još klasici poput Mila definisali su niz izuzetaka u kojima npr. država mora da zadrži monopol, ili privatnici nemaju interes, ili država mora da da načelni podsticaj itd. Osim toga, struktura privatnog vlasništva se takođe izmenila, pa vlasnik više nije menadžer − svedoci smo kako je niz privatnih kompanija propalo zbog lošeg menadžmenta ili zbog toga što se nisu prilagodili kretanju tržišta. Kod nas smo se nagledali i niza propalih privatizacija jer su novi privatni vlasnici često dolazili da idejom da očerupaju i rasprodaju velike sisteme koje su dobijali ispod cena (famozni autsorsing), a da ostalo oteraju u stečaj. Treba znati i da ponekad nedovoljno efikasni veliki državni sistem omogućava funkcionisanje velikog broja manjih privatnih subjekata i da njegovom likvidacijom svi oni propadaju.

Državna intervencija je svoj veliki povratak doživela u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama sa početkom krize, pa je potpuno suprotno globalnim tokovima to što naši političari nastavljaju da se ponašaju kao pre krize i nastoje sve da rasprodaju – Orban npr. pokušava da za mađarske subjekte povrati što veći deo bankarskog i trgovinskog sektora u svojoj zemlji.

Država kod nas mora da se uključi u strukturu vlasništva u nizu propalih regiona i zbog demografskih i bezbednosnih razloga. Istok i jug Srbije nisu uspeli da privuku kapital koji bi omogućio opstanak ljudi i bez državne intervencije i stvaranja neke vrste zaposlenja ti krajevi će opusteti. Ovu priču prošle godine pokrenule su Dveri, a vrlo je zanimljivo da novi ekonomski program Demokratske stranke, kao najveće opozicione partije, donosi čitav niz novina u kojima se otvara prostor za povratak državne intervencije u krajevima u kojima je privatna inicijativa propala.

Dakle, umesto masovnog valjanja u blatu nama bi bilo preko potrebno da mediji otvore prostor za argumentovanu raspravu i sučeljavanje stavova vlasti i opozicije o ključnim pitanjima kao što je i pitanje statusa državnog vlasništva i državne inicijative.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Bauk državnog vlasništva

* Obavezna polja