Dok odbrojavamo poslednje dane i sate osamnaestog leta 21. veka, zavirimo u spomenare naših predaka, da vidimo kako su oni dočekivali, čestitali i proslavljali nove godine. Uvidećemo da se pre vek i po i koju deceniju više Nova godina čekala, ali ne u tako svečanom ruhu, mada su novine i onda, kao i sada, svodile račune novogodišnje noći.

Nije bilo jelki, lampiona i svetiljki. Samo su na raskršćima glavnih ulica gorele mašine sa katranom na veliku radost naroda. Zvuci ćemana i zurli čuli su se po sokacima…

Prvi zabeleženi trag o dočeku Nove godine u Beogradu nalazimo u listu Videlo. Anonimni novinar piše: „Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom. Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg.“

Novu godinu su ljudi dočekivali po kućama, a narod se radovao jutru, kada se po običajima lomila vasilica, umešena od proje i paprene masti. Ako se negde i čula pesma i svirka, bilo je to u otmenijim i bogatijim kućama. Najviše u porodicama koje su se naselile „ispreka“. To je rađeno zarad njihovih frajli i udavača naročito. Oni su još ranije naručivali brkate licejce koji su se mogli u sumrak videti kako sa flautama ispod miške prte snežne nanose i nestaju u avlijama.

Kako se bližio 20. vek, „duh Evrope“ je počeo da obavija i Beograd. Zabeleženi su prvi organizovani dočeci u kafanama, a u novinama su se pojavila dva oglasa:

„U kafani ‘Kod pozorišta’ svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert-pevačice M. Petkovićeve, uz pratnju muzike. Ulazak je 50 para od osobe.“

U drugom oglasu piše:

„Babić, prvi srpski komičar, daje predstave sa najnovijim programom u kafani ‘Ujedinjenje’, večeras uoči nove godine. Ulazak je od osobe 60 para.“

Doček nove 1901. godine ni po čemu nije bio osobit, premda je značio ulazak u 20. vek. U listu „Mali žurnal“, pojavio se sledeći oglas:

„U nedelju, 31. decembra, priređuje se zabava sa igrankom u kafani ‘Crna mačka’ na Vračaru. Sopstvenik radnje moli svoje prijatelje i poznanike da ga izvole posetiti. Tomčić, kafedžija.“

Čak ni beogradske kafedžije, vešti reklameri, nisu se setili da doček te nove godine učine izuzetnijim od drugih. Nisu ni pomenuli da se dočekuje novo stoleće.

Novi vek kao da je doneo i novi odnos prema novogodišnjim noćima. Iz godine u godinu sve je više sjaja u toj „ludoj noći“. Društva, klubovi, otmeni restorani počinju da organizuju novogodišnje svečanosti. Iz novina saznajemo da su u „Ukrajini“ „Luksoru“, „Koloseumu“, „Slaviji“, „Unionu“ poznati komičari zabavljali posetioce, uz neizbežnu lutriju.

„Bože moj, bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje novu godinu“ – uzviknuo je Ben Akiba, kada je tačno u ponoć 1910. godine ugledao jednog čoveka kako juri ulicom bez pantalona, a za njim uvređenog muža sa toljagom.

Tako je Bidža restorater, vlasnik „Manježa“, dao sledeći oglas:

„Prase i ćurka na lutriji. Krofna sa napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan, Bidža, restorater.“

Na zabavi beogradske štampe igralo se kolo koje je komponovao kapelnik Franja Pokorni. Na Bari Veneciji je otvoreno klizalište, a kupci prasića preko 15 kilograma bili su oslobođeni trošarine. U centru varoši pojavili su se prvi automati. Mlađarija je tvrdila da su najbolji automati kod bakalina Nikolića:

— Ubaciš pet para, izađe čokolada!

A šereti su im na to odgovarali:

— Kvart Terazijski je još bolji. Kad ubaciš kamen kroz prozor, na kapiju izađe žandar.

Za razliku od anonimnih hroničara, u postprazničnom broju „Politike“ od 2. januara 1910. godine Ben Akiba (da podsetimo zaboravne da se iza ovog pseudonima krije naš proslavljeni komediograf Branislav Nušić), svodi bilans najveselije noći:

„Rešio sam da priberem tačne podatke o tome kako je ko dočekao novu godinu. Ali, izgleda da je to neobično težak posao. Trebala bi mi puna godina rada, i onda šta će mi svi ti podaci, kad će posle godinu dana opet stići nova godina.

„Prema sad pribranim podacima, izgleda da bi se samo generalni statistički rezultat mogao izvesti. Tako, na primer, izgleda da je 40 odsto beogradskog stanovništva dočekalo Novu godinu uz čašu vina, od kojih polovina, kad je kucnulo 12, nije nikako mogla da nađe usta svojih prijatelja sa kojima su se hteli, pri čestitanju, poljubiti.

„Njih dvadeset odsto, međutim, dočekalo je novu godinu držeći karte u rukama. To su oni koji hoće da vide sa kakvom će srećom dočekati Novu godinu. Među ovima je bila bar polovina koji su tačno u 12 sati pljunuli u svoj džep i time pljunuli na svoju sudbinu.

 

„Trideset odsto beogradskog građanstva dočekalo je Novu godinu na zabavama i igrankama. I od ovih trideset odsto, bar je deset odsto, u momentu kad je na Sabornoj crkvi izbijala ponoć, izjavljivalo ljubav.

„Za neodmerene u jelu i piću, u starom Beogradu, brinuo je vlasnik ‘Engleske drogerije’ u Knez Mihailovoj 33, koji je nudio eliksir za regulisanje varenja i originalni norveški ricinus.

„Četrdeset odsto ih je, dakle, pilo, dvadeset odsto se kartalo, trideset odsto je bilo na zabavama, a ono resto od deset odsto prosto je spavalo.

„I tako bi bila u svemu tačna statistika, to jest, znalo bi se tako gde je bilo svih sto odsto beogradskih stanovnika. I ja bih tu statistiku kao vrlo tačnu i objavio, ali mi je jedan slučaj samo grozno pokvario statistiku.

„Ja imam običaj da o ponoći uoči Nove godine izađem na ulicu i da gledam nebo, i prvu čestitku da primim od patroldžije. Velim, da mi prvi čestita neko ko je nevina duša, a smatram da su zasad kod nas u Beogradu patroldžije najnevinije duše.

„Dakle, tačno u ponoć, kad sam ja izišao da pogledam u nebo i potražim patroldžiju, spazih jednog čoveka bez pantalona kako juri kome da čestita Novu godinu, ili bega od nekoga koji njega juri da mu čestita.

„Bio sam u groznoj nedoumici, naročito zato što mi taj čovek prosto kvari statistiku. Ali, stvar mi je bila odmah jasna, kad sam malo zatim spazio uvređenog muža gde sa jednom batinom juri za onim poluženikom.

„Bože moj, bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu.“

Dvadeset godina kasnije, Beograd je već dobijao obrise prave evropske metropole. To se naročito osećalo na ispraćaju starog i dočeku novog leta.

„Praseće pečenje, pa solo ples gospođice Ravske. Zatim jedna mala rolna filma ‘Poštareva kći’. Između činova g. Jurij Mortesi peva ruske narodne pesme (ali one od pre 1917. godine). Onda tanak špricer. Pa nova zakuska…“

Eto kako se nova 1930. dočekivala u beogradskom bioskopu „Korzo“:

„…U međuvremenu, kinooperater šnira novu rolnu. Novogodišnji program počinje smešnim tandemom Patom i Patašonom. Čak u sedam časova. Između stolova već se gomilaju koske, srča od stakla, zemičke kojima gađaju filmske negativce. Konačno lutrija! Glavni zgodici krofne sa zlatnicima zvanim napoleon, pečeno prase sa jabukom u ustima, torta sa puno oraha, balon vina i ples sa gospođicom Ravskom (ali na rastojanju).“

Vreme neumitno teče. Svake godine, zar mora, stiže i ta nova godina. Tako je stigla i 1976. U prestonici države koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, u hotelima, kafanama i krčmama – svuda je bilo veselo. U „Metropolu“ je bilo 1.500 Beograđana, a njih je služilo 1.200 kuvara i konobara. Te noći Beograđani su pojeli 1.600 tona prasića, ćurki, kokošaka, svinjskog, jagnjećeg, telećeg i junećeg mesa. Pojedeno je raznih sireva 41.000 kilograma, utrošeno je 45.000 kilograma maslaca. „Otišlo“ je 780 tona hleba i 2.000 tona povrća. Te noći popijeno je samo 500 vagona pića.

OGLAS ZA DAME

U oglasima za doček Nove godine, za one dame koje su htele da budu lepše od lepih, kozmetički salon „Kelija“ imao je rešenje: „Dame, vaše male i krupne defekte, kao dlake, bradavice, mladeže, tetovažu, bele kesice, podvaljak, bubuljice i druge mane, momentalno i zauvek možete uništiti za 50 dinara. Dođite u salon pre Nove godine.“

POMPEZNO POSLE RATA

Prva Nova godina u oslobođenom Beogradu pompezno je proslavljena. Siromašno, ali masovno. Čekalo se u svim većim salama koje su preživele bombardovanje, naročito ono savezničko. Program novogodišnje noći tog 31. decembra 1944. godine bio je gotovo svuda isti. Prvo su se slušale vesti, a potom muzika. Do ponoći se igralo kozaračko kolo, a od ponoći u Domu inženjera i hotelu „Central“ u Zemunu plesao se čak i predratni tango, ali na velikom rastojanju.


Izvor: Večernje Novosti

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Beogradske Nove Godine kroz istoriju

* Obavezna polja