Sumnje u opstanak Evropske unije (EU) ili u njeno postojanje u dosadašnjem obliku sve su primetnije i ozbiljnije. Kriza evropske integracije već dugo traje i na neki način to nije ništa novo, ali sada je sve očiglednije da dolazi i do institucionalnog kidanja i pucanja najvećeg projekta u evropskoj istoriji. Traži se odgovor na pitanje da li će EU opstati.

Haos u EU je već dugo primetan ali umesto suočavanja sa realnošću, neprestano su se tražili izgovori i optuživali drugi. Prvo je to bio Bregzit, izlazak Velike Britanije iz EU. Nije pomoglo, jer je Bregzit posledica krize, a ne njen uzrok. Onda je došla takozvana pandemija virusa korona, čije su okolnosti otvorile mnoga pitanja. EU se prvo našla na udaru zbog manjka solidarnosti prema onima koji su najviše pogođeni. Tvrdi se da EU nije na vreme reagovala, odnosno da i onda kada je reagovala nije učinila dovoljno. Ali šta je EU i mogla da učini? Ona nije nadležna za zdravlje zemalja članica i nema mehanizam pomoći zdravstvenim sistemima.

Izuzev što je pod izgovorom reformi po bočnoj liniji, izvan Evropske komisije, preko lobističkih centara, ohrabrivala zemlje za privatizaciju državnog zdravstva i uvođenje raznih ograničenja, koja su samo poskupljivala zdravstvene usluge i osiromašila zdravstvene fondove. Nastao je novi haos. Umesto suočavanja sa činjenicama, dominirale su pretnje da će koronavirus razbiti EU i da je evropskoj integraciji došao kraj. Takozvana pandemija virusa je korišćena kao izgovor. Koronavirus, ipak, ne može da razbije EU i besmisleno je govoriti kako to znači kraj evropske integracije.

AKTIVIRANJE STARE IDEJE

Ali kriza koronavirusa je razotkrila, ili barem inicirala, neke od suštinskih problema duboke krize evropske integracije. Virusna kriza je, pored ljudskih žrtava, donela i potpuni kolaps ekonomija većine zemalja EU, ali se ispostavilo da se taj kolaps ipak desio mnogo ranije, odnosno da je virusna epidemija bila samo zgodan izgovor. I to je činjenica, uprkos tome što su ekonomske štete tokom virusne krize izuzetno velike.

Zemlje su onda zatražile finansijsku pomoć od EU. Pod tim izgovorom, obnovljena je ideja takozvanih „evroobveznica“ kojima bi EU, preko Evropske centralne banke, pre svega pomogla ugroženim zemljama u evrozoni. Inicijativu su predvodile Italija i Španija, a uz punu podršku Francuske. To su i zemlje sa najvećim brojem žrtava. U stvari, evroobveznice su stara francuska ideja koja je ranije odbijena. Njena suština je da se preko evroobveznica kreditiraju državni dugovi, banke i velike korporacije, a da onda taj dug prelazi na sve zemlje u evrozoni. Drugim rečima, da dugove nekoliko zemalja vraćaju svi u EU.

EU i evrozona generalno, čak i bez korone, imaju veliki problem sa dugovima. Na nivou evrozone ukupni dugovi su 86,1 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), a u celoj EU 84,2 odsto. Gledano procentualno u odnosu na BDP, najzaduženije su Grčka sa 178,2, Italija sa 137,3, Portugalija sa 120,5, Belgija sa 102,3, Francuska sa 100,5 i Španija sa 97,9 odsto. Ali, drugačija je slika kada je reč u obimu novca. Najviše duguje Italija, 2,439.25 hiljada milijardi, Francuska, 2.415,07 hiljada milijardi i Nemačka 2.086,58 hiljada milijardi evra. EU ukupno duguje oko 22 hiljade milijardi evra. (Podaci preuzeti sa www.statista.com)

Krajem aprila je održan sastanak zemalja evrozone i ta ideja (evroobveznice) je odbačena – nema pomoći na takav način. Na jednoj strani su bile Italija, Španija i Francuska, a na drugoj ostale zemlje, predvođene Nemačkom, koje ne žele da plaćaju dugove drugih. Dogovoreno je samo 500 milijardi evra pomoći, ali privredama svih zemalja evrozone, kojih ima devetnaest. To nije dovoljno za inicijatore odbačene ideje. Na primer, samo Italija traži oko 700 milijardi evra. Možda je, međutim, za sudbinu EU daleko važnije to što se pokazalo da je Nemačka bila protiv Francuske.

Foto: Filip Hugen/AFP

BERLIN PROTIV BRISELA

Potom je početkom maja zasedao Savezni ustavni sud Nemačke u Karlsrueu, praktično najviši ne samo sudski organ, nego i organ vlasti u toj zemlji. Takav njegov položaj je ugrađen i u Ustav nekadašnje Zapadne Nemačke iz 1949. godine, koja se zvala kao i danas cela, ujedinjena, Savezna Republika Nemačka, a potom je prenesen i u pravni sistem ujedinjene države. Status tog suda potiče i iz nemačke tradicije da su sudovi stariji od demokratije. Raspravljalo se po tužbi grupe nemačkih ekonomista zbog politike Evropske centralne banke u vezi štampanja evra bez pokrića (takozvano „količinsko olakšanje“) kojima se onda otkupljuju obveznice država evrozone, kao i banaka i velikih korporacija. To je u osnovi otkupljivanje državnih dugova. Takav princip je zvanično zabranjen Lisabonskim sporazumom, ali je posle izbijanja krize 2008. godine donesena odluka da se to ipak radi kako bi se spasio evro.

Izmišljani su razni mehanizmi preko kojih su trošeni i štampani evri, i nikada nije objavljena tačna cifra (radi se o hiljadama milijardi) naštampanog novca, a 2015. je fomiran mehanizam poznat kao Program kupovine obveznica javnog sektora (PSPP). I to je, prema Lisabonskom sporazumu, protivzakonito, ali je Sud pravde Evropske unije odlučio da nije, pa je legalizovao tu nezakonitost. Na odluku tog suda se žalila grupa nemačkih ekonomista i Ustavni sud je odlučio da je to ipak protivzakonito. Naložio je Evropskoj centralnoj banci da u roku od tri meseca podnese valjano objašnjenje zašto to radi i u koju svrhu. Ako to ne uradi, onda će Sud zabraniti Bundes banci, kao i nemačkoj vladi da učestvuje u tim programima. Nemačka ne želi da plaća dugove drugih.

U prevodu, nemački Ustavni sud je ustao protiv, zvanično neprikosnovenog, Suda pravde EU. Poništio je odluku tog suda EU, bar kada je reč o Nemačkoj. To je rušenje pravnog sistema Evropske unije. To više nije politika, to je pucanje institucionalnog sistema evropske integracije.

Evropska komisija je zapretila da bi mogla da pokrene pravni postupak protiv Nemačke jer je Sud pravde EU zvanično nadređen nacionalnim sudovima. Ali zaboravlja se da je Nemačka odavno obezbedila da je izuzetak i da su nemački sudovi jači od sudova EU. To je još 1992. godine bio uslov da se prihvati Ugovor iz Mastrihta kada je od Evropske zajednice stvorena Evropska unija. To znači da je izrečena pretnja besmislena. Čak i nemački proevropski mediji pokušavaju da krizu svedu na „rat nemačkih i evropskih sudija“. Ne, ovo nije sukob sudija, ovo su istorijski lomovi.

Naravno, moguće je da za tri meseca dođe do jakih političkih pritisaka i da Evropska centralna banka saopšti da je napravila objašnjenja koja opravdavaju štampanje evra radi kupovine državnih obveznica ali, činjenica je da je počela institucionalna kriza. Uz to, odluka nemačkog suda je i ohrabrenje za Poljsku i Mađarsku protiv kojih Brisel vodi pravne postupke zbog drugih prekoračenja EU politike. Drugim rečima, pravni sistem EU se nalazi pred rušenjem.

PREDUSLOV OPORAVKA

Ima tu još jedan izuzetno važan aspekt. Odluka nemačkog suda predstavlja dodatni korak u produbljivanju sukoba Nemačke i Francuske. Naime, predvodnik (nezakonitog) programa otkupa dugova i nenaplativih kredita je Francuska, koja možda ima i najviše koristi. Ovakvom odlukom nemačkog Suda direktno je pogođen Pariz. Evropska integracija postoji isključivo – tako je osnovana i kasnije opstajala – na neupitnom savezništvu Nemačke i Francuske. Bez tog savezništva, bez tih zemalja, nema ni evropske integracije ni EU. Tu je baza istorijskih trenutaka kroz koje prolazi Evropa.

Nastala je panika u Evropskoj uniji, a dominira uverenje da je jedini izlaz iz institucionalne krize pravljenje novog sporazuma o EU, definisanje novih pravila koja će zameniti Lisabonski ugovor. To je, međutim, skoro nemoguća misija. EU ima 27 članica, kako to sve usaglasiti? I, naravno, posto još jedan, možda i veći problem. Ustavni sud Nemačke je 2009. godine prihvatio Lisabonski ugovor pod uslovom da bilo kakve temeljne izmene ili izrada novog sporazuma u Nemačkoj moraju da idu na referendum. A referendumi su u Nemačkoj zabranjeni još od Drugog svetskog rata, pa bi uvođenje ove institucije bila bitna promena uređenja, od čega mnogi strahuju.

Zasedanje Saveznog ustavnog suda Nemačke (Foto: Uli Deck/DPA)

Prvi uslov da dođe do bilo kakvog oporavka bi bilo priznanje da EU projekat nije uspeo i objašnjenje zašto se to desilo. Tek sa tim suočavanjem može da se govori o nekom novom obliku evropske integracije. Istovremeno, trebalo bi se prisetiti da je evropska integracija u osnovi bila deo Hladnog rata i zapadne, američke geostrateške upotrebe Evrope protiv Sovjetskog Saveza.

U tom smislu, evropska integracija je relikt prošlosti. U novim međunarodnim okolnostima, neophodno je da se oformi neka nova integracija, ako je to uopšte moguće, upravo u tom novom ambijentu. Jer, EU je izgubila bilo kakav značaj u svetu, na međunarodnoj sceni, a neke od njenih članica, pre svega Francuska i Nemačka, bi sa nekim novim saveznicima ipak mogle da utiču na ono što se danas dešava u svetu. Na kraju krajeva, možda nisu više ni zainteresovane za podgrejavanje jučerašnje hrane.

Dubina krize je očigledna, ali kakva će biti dalja sudbina EU zaista je teško reći. Unija je u terminalnoj fazi bolesti i niko pouzdano ne može da kaže do kada će pacijent živeti.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Berlin protiv Brisela ili hoće li EU preživeti?

* Obavezna polja