Srpski sindikat policije bio je 24.12.2013. godine u Užicu domaćin kovencije Srpskog sindikalnog fronta (Konfederacija slobodnih sindikata, Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Industrijski sindikat Srbije i Sindikat srpske policije) na kojoj se govorilo o Nacrtu zakona o radu i aktivnostima Srpskog sindikalnog fronta. Kao gost skupu se obratila urednica SRBskog FBReportera i književnica Biljana Diković. Iako je od tada prošlo bezmalo pet godina, sadržajnost i aktuelnost ove besede inspirišu nas da na nju podsetimo čitaoce CEOPOM-Istine. Prenosimo je u celosti.

Redakcija

* * *

Poštovani učesnici ovog radničkog skupa, organizatori, domaćini – Srpski sindikat policije – Pomaže Bog, hvala najlepše što ste mi ukazali čast da se pojavim kao gost na ovoj konvenciji, prenosim pozdrave redakcije SRBskog FBReportera koji se trudi evo već više od tri godine kao nezavisno medijsko glasilo Srbima u svetu i u Srbiji bude dostupna istina…

Da napomenem, u pripremi za ovo izlaganje razgovarala sam sa doktorom ustavnog prava, tako da sam proverila sve što ćete sada od mene čuti. Moje izlaganje ima tri dela: prvi – osvrt na kršenje Ustava, drugi – donošenje pogrešnih zakona i treći – kakav to uticaj na život čoveka ima danas u Srbiji, sa konkretnim primerima.

POVREDA USTAVA

Da se razumemo na samom početku mog komentara ovog takozvanog nacrta, sporno je sledeće: ne radi se o izmenama već se radi o potpuno novom zakonu. To je suština.

PRIMER: Menjaju se ključne odredbe koje se tiču uslova i dužine radnog vremena na određeno vreme, koje se ovde povećava na 24, čak u nekim slučajevima i na 36 meseci, sa tri uslova koji vrlo fleksibilno mogu da se tumače.

Radi se o članu 37 prethodnog zakona, on reguliše pitanje zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme, ranije su bila tri uslova: povremeni-privremeni poslovi, rad na određenom projektu, i kada dođe do povećanja obima posla. I ranije je ugovor o radu na određeno vreme najduže mogao da traje do 12 meseci. A sada se predlaže do 24 meseca, i u uslovima ekonomske krize, biće ne izuzetak, jer radni odnos na određeno vreme bi trebalo da bude izuzetak, sa dužinom od 24 meseca to će zapravo postati – pravilo. To je ključna stvar.

Kod lica koja su starija od 52 godine nikakvi dodatni uslovi nisu potrebni i kod njih se može zaključiti ugovor o radu i do 36 meseci, zapravo kod socijalno najranjivije grupacije nezaposlenih.

Kada se to pogleda, na primeru samo iz ugla rada na određeno vreme, koje bi trebalo da bude izuzetak u odnosu na rad na neodređeno vreme, a izuzetak se u pravu uvek restriktivno, odnosno usko tumači, ova izmena zapravo ima karakter pravila, odnosno novog zakona.

Uz to, kada se pogleda odredba o radu, o noćnom radu, o radu van sedišta poslodavca, sve te odredbe pokazuju da se radi o novom zakonu.

E, sada, Član 20 Ustava Republike Srbije garantuje da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati.

A ljudska prava se dele, po ustavno-pravnoj teoriji na: lična, politička i ekonomska i socijalna prava.

Temeljno ekonomsko i socijalno pravo je pravo na rad, koje je zagarantovano Članom 60. Ustava Republike Srbije.

Dakle, predloženim izmenama, zapravo novim zakonom, se narušava dostignuti nivo zaštite prava na rad, kao temeljnog ekonomskog i socijalnog prava iz korpusa ljudskih prava, zagarantovanog članom 60 Ustava Republike Srbije, a koji u Ustavu Republike Srbije garantuje pravo na bezbednost i zdrave uslove na radu, na posebnu zaštitu na radu, na ograničeno radno vreme, dnevnog i noćnog rada, na dnevni i nedeljni odmor, dakle sve su to derivati osnovnog prava, a to je pravo na rad.

Kako se predloženim izmenama i dopunama, zapravo novim zakonom, ograničava samo pravo na rad i ovi njegovi derivati, time se narušava Član 20. Ustava Republike Srbije koji je izričit i glasi: dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati.

Da li to znači da se u Srbiji ne mogu smanjivati manjinska prava, a da se ljudska prava mogu smanjivati?

Načelno, ovaj novi zakon u suprotnosti je sa Ustavom Republike Srbije, odnosno sa članom 20. Ustava Republike Srbije iz 2006. zato što on garantuje da se dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati.

A nivo ljudskih prava drastično se smanjuje kroz proširivanje vremena i uslova u kojima se može zaključiti radni odnos na određeno vreme, i to za duplo, sa 12 na 24 meseca, a kod određenih kategorija lica i na 36 meseci. Što zapravo ovoj formi radnog odnosa daje karakter pravila a ne izuzetka.

Problem je i što se kod definisanja pojma radnog vremena u članu 50 koji je najproblematičniji, ovog nacrta zakona, gde pojam radnog vremena zakonodavac uopšte ne definiše, odnosno definiše ga potpuno rastegljivo, jer za razliku od prethodnog zakona gde je stajalo da je „puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drugačije određeno“, ovde u predlogu stoji da je „radno vreme vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju, ili na drugom mestu“. Što praktično znači ako završite sa radnim zadatkom možete dobiti drugi nalog i nastaviti da radite po volji poslodavca… i tako u nedogled, bez jasno definisanog vremena odmora i radnog vremena.

I samo radno vreme je Ustavna kategorija.

U jednom sledećem članu se kaže šta je puno radno vreme, da je to četrdesetčasovna radna nedelja, a šta je to nepuno radno vreme, ali se u ovom članu – u kome je trebalo da se definiše pojam radnog vremena u vezi samog radnog odnosa – to ne definiše, već se ostavlja poslodavcu na volju.

Briše se iz ranijeg zakona da „prekovremeni rad ne može da traje duže od 12 časova dnevno uključujući redovno radno vreme zaposlenog, duže od četiri časa dnevno po zaposlenom“. Ovo četiri časa dnevno po zaposlenom se briše. Dakle, raniji zakon je to precizirao. Ovde sad ostaje 12 časova dnevno uključujući i redovno radno vreme zaposlenog, ne određuje se koliko je to po zaposlenom radniku.

Nije definisan ni prekovremeni ni noćni rad, na primer kod prekovremenog rada „usled nastalih potreba“. Te nastale potrebe se potpuno fleksibilno postavljaju granice, ostavljaju svakom poslodavcu da definiše šta je to potreba.
Dakle, radi se o osetljivim Ustavnim kategorijama: radno vreme, noćni rad, rad dece, žena i invalida, to su ustavne kategorije, njih zaknodavac mora precizno da odredi.

Na primer, kod dnevnog odmora, u Članu 66 stajalo je ranije „zaposleni ima pravo na dnevni odmor između dva uzastopna radna dana u trajanju od najmanje 12 časova neprekidno za svakih 24 časa“. A ovde se briše „između dva uzastopna radna dana“ pa se kaže da „zaposleni ima pravo na dnevni odmor u trajanju od 12 časova neprekidno za svakih 24 časa“. Pitanje je kako će se to tumačiti kod noćnog rada, jer ovde imamo jednu opštu normu gde se kaže 12 časova neprekidno za svakih 24 časa.

Član 56 „poslodavac je dužan da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni radnog vremena najmanje pet dana unapred osim u slučaju uvođenja prekovremenog rada„. Dakle, kod prekovremenog rada jer je reč o izuzetnom radnom angažovanju, reč je opet o izuzetku, poslodavac je tek tu bio dužan da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni radnog vremena. A stav dva istog člana potpuno sa jednom širokom neodređenom normom pravilo iz stava jedan da je „poslodavac dužan da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni radnog vremena najmanje pet dana unapred“ potpuno relativizuje stav jedan i uvodi: „izuzetno poslodavac može da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni radnog vremena u kraćem roku od pet dana, ali ne kraćem od dva dana, u slučaju potrebe posla usled nastupanja nepredviđenih okolnosti“. Opet jedan široki pravni standard „nepredviđene okolnosti“, na poslu su uvek nepredviđene okolnosti. To znači da se radnik dovodi u situaciju da bude neobavešten duže od dva dana i da je ovo pet dana samo jedna iluzorna garancija koja stoji u prvom stavu, napisana tek da piše.

Inače je zakon, koliko se može videti na prvi pogled za ovo kratko vreme jer je objavljen 18 decembra, pun neodređenih pravnih standarda, kojima je neodređen sadržaj, u nedefinisane stranice, tako da suštinski ostavlja svakom poslodavcu da ugovorom o radu reguliše kako smatra da može i kako njemu odgovara, a u uslovima nestašice posla, velike nezaposlenosti, poslodavac uvek može sve, jer je ekonomski jača strana u toj ugovornoj oblasti, tako da se ostavlja u principu pojedinačnim ugovorima o radu da regulišu ključne stvari koje je trebao da reguliše poslodavac, a on definiše samo kroz potpuno nedefinisane pravne standarde kakav je ovaj pravni standard „usled nastupanja nepredviđene okolnosti“.

PROTIVZAKONITO USKLAĐIVANJE SA ZAKONIMA EU

Ono što je veoma bitno, predlagač ovog nacrta se poziva na DIREKTIVE Evropske unije iako je reč o dokumentima koje nismo ratifikovali, a neratifikovani međunarodni pravni akti NISU pravno obavezujući.

Tako da tu pisci ovog nacrta pokazuju ili očigledno neznanje ili drzak odnos prema unutrašnjem pravnom poretku jer se pozivaju na neobavezujuće pravne dokumente. I to na mnogo mesta u ovom nacrtu.

Na primer, strana 12, „usklađivanje sa direktivom 9787 o nepunom radnom vremenu“. Dakle, Srbin zakonodavac, koji prema članu 20 Ustava ima obavezu samo da izmene i dopune usklađuje sa ranije dostignutim nivoom zaštite prava na rad, on ih usklađuje sa direktivom Evropske unije koja je pravno neobavezujuća jer je reč o međunarodnom pravnom aktu koji Republika Srbija nije ratifikovala.

Sledeće kao vrlo problematično je osnivanje Agencije za privremeno zapošljavanje. Upravo je osnivanje ovakve agencije u vezi sa produžavanjem za sto odsto dužine mogućeg trajanja radnog odnosa na određeno vreme, sa 12 na 24 meseca i postavljanje fleksibilnih uslova govori, da će radni odnos na određeno vreme zapravo postati pravilo, a radni odnos na neodređeno vreme izuzetak. Jer, zašto bi se osnivala agencija za tip radnog odnosa koji je izuzetak na tržištu rada, da se stara o nečemu što je izuzetak.

Svi posmatraju ljudska prava kroz ili politička prava ili manjinska prava, niko ne shvata da su i pravo svojine, i pravo na rad, pravo na nasleđivanje, ekonomska i socijalna prava koja spadaju takođe u korpus ljudskih prava.

Da se razumemo: Ključna stvar je danas da je ustavnopravni poredak Republike Srbije drastično narušen primenom takozvanih uredbi, kojima se sprovodi takozvani briselski sporazum.

Šta je suština u stvari: dakle, da bi se jedan međunarodno pravni akt primenjivao u Republici Srbiji on mora da bude ratifikovan u Skupštini Republike Srbije. Ratifikacija se vrši tako, što se donosi zakon o primeni međunarodnog ugovora ili sporazuma. Pa ćete na sajtu Skupštine Republike Srbije videti da svaki međunarodni sporazum ili ugovor, zavisi kako se zove ali znači isto, donosi se u formi zakona o potvrđivanju. Ovde su oni izbegli takvu situaciju da bi narodu zamazali oči da nisu priznali Tačijevu vlast na Kosovu i Metohiji, i da bi izbegli ratifikaciju međunarodnog briselskog sporazuma, jer bi ratifikacijom priznali da je reč o međunarodnom ugovoru koji je sklopljen sa „drugom državom“.

Oni mogu da nas obmanjuju sa unutrašnjeg pravnog aspekta, ali sa međunarodno pravnog aspekta oni su potpisali taj štetan ugovor po ustavno pravni poredak Srbije.

Međunarodno pravo, što se unutrašnjeg pravnog poretka tiče to ga ne interesuje da li je taj briselski sporazum ratifikovan u Skupštini Republike Srbije i da li se on primenjuje mimo ratifikacije, da li se njime narušava ustavnopravni poredak Srbije ili ne. Međunarodno pravo je pravo tipsko, uvek bilo i ostalo i po takozvanoj Bečkoj konvenciji koja određuje uslove, formu i način zaključenja međunarodnih ugovora, kako u privatnom tako i u javnom pravu, međunarodne pregovarače, u ovom slučaju Evropsku uniju kao posrednika, je interesovalo da li pojedinci koji u ime Republike Srbije zaključuju briselske sporazume imaju za to ovlašćenje. A po Bečkoj konvenciji posebno ovlašćenje se ne traži za predsednika Republike, za predsednika vlade i ministra inostranih poslova. Dakle, imali su ovlašćenje. U tom smislu briselski sporazumi su međunarodno obavezujući za Republiku Srbiju, osim u slučaju da ona pokrene postupak da dokaže njihovu ništavost.

A ugovori iz međunarodnog prava su ništavi, kao i ugovori u unutrašnjem pravu. Na primer, kao kad biste vi zaključili ugovor o zajmu, ako bi ga zaključili pod prinudom, pod prevarnim okolnostima vi biste mogli da dokažete na sudu da je na strani jedne ugovorne strane nalaze se takozvane mane volje, nije slobodno mogla da iskaže volju zbog prevarnih radnji ili prinude druge strane, i onda bi takav ugovor mogao da bude proglašen ništavim.

Što se tiče unutrašnjeg pravnog poretka stvar je sledeća: primenjuje se jedan međunarodni ugovor koji nije ratifikovan suprostavljeno članu 16. Ustava Republike Srbije, potom uredbama se na izvoran način reguliše materija koja je par ekselans zakon.

Na primer: promenom rasporeda sudova, što se tiče sudova na Kosovu i Metohiji, ili drugim uredbama, utvrđuju se prava i obaveze ili se menjaju dosadašnja prava i obaveze. Utvrđivanje prava i obaveza i njihovo menjanje i ukidanje može samo da izvrši zakonodavac kroz zakonski akt. Zakonodavac je Skupština Republike Srbije. A uredbe se donose samo kao tehnički akti za izvršavanje već postojećih zakona. Njima se ne mogu ni konstituisati, niti menjati, niti ukidati zakonom utvrđena prava i obaveze. (pravo na opredeljenja Srba da žive u svojoj državi Srbiji, organizacija lokalnih samouprava, sudova, zdravstva, policije, pravo na zdravstveno i penziono osiguranje… itd na Kosovu i Metohiji).

Dakle, ovde se donose uredbe koje su prvo protivustavne jer se njima primenjuje nepostojeći dokument, sa druge strane su pravno problematične jer su uredbe samo po nazivu a zapravo regulišu zakonsku materiju. Na primer: njima se narušava čitav niz ustavnih načela, na primer načelo jedinstvenog pravosudnog sistema u Republici Srbiji ukidanjem sudova na Kosovu i Meotohiji.

Postavlja se pitanje kakve su posledice onih pojedinaca koji postupaju po ovim aktima. Oni krše Ustav i zakone Republike Srbije.

Možemo u perspektivi postaviti pitanje njihove pravne odgovornosti, od prvog do poslednjeg izvršioca ovog protivustavnog i protivzakonskog dela.

U promenjenim političkim okolnostima postaviti pitanje odgovornosti ljudi koji su na bilo koji način učestvovali i pomagali da se postupa po tim uredbama koje su protivne Ustavu i zakonima Republike Srbije.

Kod krivičnih dela postoji zastara u zavisnosti od toga koja je kazna zaprećena, lakša ili teža pa je duži ili kraći perod zastarelosti. Kod naknade štete zastara je sto godina.

Kakve je sve određenim činjenjima naneta šteta nekom licu, a jeste, neke su nemerljive, nanela štetu Republici Srbiji, čim je doneta uredba da se to uradi urađeno je i sa namerom tako da i to nosi određene zakonske posledice tog dela. Pravo je još uvek zaštitnik nejakih, uvek bilo, pravu treba da pribegavaju nejaki. Ovde se postavlja pitanje da li obični ljudi, građani, policajci, sudije i sudska administracija na Kosovu i Metohiji i tako dalje, da li treba da saučestvuju u urušavanju pravnog poretka Srbije kada to urušavanje najviše interesuje njih. Jer, od gaženja pravnog poretka prvo će stradati obični ljudi. Prvo je pogaženo ustavom zagarantovano pravo Srba na Kosovu i Metohiji da žive u svojoj zemlji Srbiji, a ne van ustavnopravnog poretka Srbije na takav nametnut način i pod takvim uslovima, što njima nikako ne odgovara.

OSTALA „USKLAĐIVANJA ZAKONA SA EU“ I ŠTETA PO SRBIJU

Šta sve košta poreske obveznike Srbije da nabrajamo trebalo bi dosta vremena, pa ću samo deklarativno nabrojati u primerima…

Na primer: u predlogu budžeta za sledeću godinu je i stavka odlazak nekih dvadesetak vojnika u Liban, nepotrebno angažovanje u NATO OPERACIJAMA U SVETU, umesto da se taj novac da za lečenje mladih, operacije dece koja su zdravstveno ugrožena, za poboljšanje života socijalno ugroženih članova srbskog društva, to košta gospodo poreske obveznike Srbije osam miliona dinara koje će iz budžeta izdvojiti za njihov boravak tamo…

Srbija je spremna da otpočne pregovore sa Međunarodnim monteranim fondom o novom aranžmanu iz predostrožnosti, saopštilo je Ministarstvo finansija.

Stiče se, na našu nesreću izgleda istinit zaključak, da se svi zakoni koji su nam ispostavljeni pišu i samo ispostavljaju u cilju deopopulacije stanovništva…

Ko nam to, zbog čega i po čijem nalogu preuzima resurse, to više neće biti naše… Moramo imati sasvim novu strategiju prema zakonima jer mi nemamo šta da izgubimo.

Sprema nam se uvoz GMO koja je dokazano štetna po zdravlje pre svega ljudi, životinja, uništavanje prirodne sredine, smrtonosni kodeks alimentarijus koji je dobar samo za one mega korporacije koje zarađuju na njemu i nije ni za koga više u lancu…

Sprema se mandatorna vakcinacija vakcinama koje sadrže žive viruse, koje, kako je dokazano u svetu ostavljaju užasne posledice po zdravlje onih koji je primaju, u svim zemljama u okolini broj tih vakcina je mnogo manji, za Srbiju se planira 12…

Sprema se novi obrazovni i zdravsteni sitem… uništena je tradicionalna sabornost cepanjem duhovnog bića nacije unutra i spolja…

Imamo primere u komšiluku.

Rumunija borba poljoprivrednika i seljaka protiv katastrofalnog načina ispitivanja nikla ubrizgavanjem miliona čak kancerogenih hemikalija sa vodom radi razbijanja škriljaca i pokretanja gasa iz njih koje je štetno po zdravu pijaću vodu u celoj oblasti i tehnologija koja je zabranjena u zemljama EU…

Grčka, uslovljavana raznim sporazumima sa EU poštujući ih zemlja dovedena do bankrota, ljudi na ulicama, oduzima se zemlja seljacima na silu… grubo se krše lična prava…

Italija širom zemlje traju višednevni štrajkovi protiv EU i socijalnih programa koji ljude dovode na ivicu egzistencije… itd

U svakoj od ovih zemalja kao i kod nas postepeno su uvedene naopake EuROBske vrednosti i obavezno državni aparat koristi snage policije kao snage represije prema nezadovoljnom narodu, kao i kod nas, mada je ovde još gore, ekumenisti koji danas vladaju srpskom pravoslavnom crkvom i manastirima koriste policiju da se zaštite od vernog naroda što je suprotno i zdravom razumu i njihovim kanonima, odnosno crkvenom poretku.

Najavili su nam i ugovore sa strancima takozvanim investitorima, posebno su naglasili da će biti potpisivani bez očiju javnosti, šta to znači…

Srpsko političko rukovodstvo se neodgovorno ponaša, pre svega prema sopstvenom narodu i sopstvenoj istoriji.

Sve priče o evrointegracijama imaju samo jedan cilj – da se Srbija konačno otrgne od Rusije, da se onemogući pretvaranje Srbije u velikog ekonomskog i političkog regionalnog igrača.

Ne mislim da srpsko rukovodstvo to ne razume, ali izgleda da za njega nisu prioritetni nacionalni interesi Srbije, već lični. Tako da – izvlačite zaključke sami.

I još nešto jako važno.

„MNOGO VRSTA RATOVA JE PRISUTNO OVDE, U SRBIJI DANAS“, tvrdi profesor Radišić, ekskpert teorije ratovanja.

„Ono što najviše zabrinjava je jedan, od možda NAJOPASNIJIH – BORBA PROTIV PORODICE.

Dakle, sa aspekta teorije ratovanja, MI SMO U RATU, koliko god ne odgovara nekome da se to govori da smo mi i dalje u ratu, sa aspekta teorije ratovanja mi smo okupirana zemlja. Ljudi ne vole da čuju da smo MI OKUPIRANA ZEMLJA, ali kad postoje takozvani pokazatelji okupiranosti onda je to teško reći da to nije tako.

SLOBODA je jedan od najboljih pokazatelja na svom terenu da si SLOBODAN ČOVEK, DA TI JE SLOBODAN NAROD I DA TI JE SLOBODNA DRŽAVA. Ali, ako tu nema neke slobode onda čovek mora da se zapita zbog čega je nema. Šta je razlog što je nema? Naročito ako si u „demokratskoj državi“ podrazumeva se da čovek može i da misli i da govori i da piše ONO ŠTO MISLI. Ako je u skladu sa svetosavskim pristupom, onda to podrazumeva ako smo svetosavci, budući da je duša besmrtna i Sveti Sava je među nama, da zaista budemo to što jesmo.

Jer, ISTINA treba da bude nešto što je potrebno celom svetu, celoj planeti. Ne treba samo Srbima istina. Više treba istina onima koji se bore protiv onog Srbina koji je častan.“

Mi nećemo preživeti ako podhitno ne zaustavimo to nekontrolisano potpisivanje međudržavnih sporazuma koje u naše ime a pokazalo se i na našu štetu, potpisuju po belom svetu.

Jednostavno se samo pojave i kažu – mi smo potpisali sporazum o saradnji, a svima je do sada valjda već jasno da svaki taj sporazum donosi i neke obaveze, kao što je briselski, SPP, Pridruživanje EU, saradnja sa MMFom itd…to je jedna mreža ugovora i uslova koja bukvalno ide u paketu i obavezujuća je za Srbiju, Ugovori i sporazumi sa stranim državama potpisuju se kao razrada potpisanih ugovora o saradnji između dve zemlje… Najnoviji je primer nakaradni ugovor izuzetno štetan, pod nenormalnim uslovima ekonomski pogubnim po nas uslovljenim čak, zabranom saradnje sa zemljama sa kojima Azerbejdžan ima loše odnose, pa kako onda ta Srbija potpiše to sa njima, a ne poštuje sebe u ugovorima sa drugima pa potpisuje sporazum sa teroristom i separatistom koji nam je oteo deo teritorije, potpisuje ugovore i sarađuje sa EU i NATO zemljama koje su nam nanele nemerljivu štetu i izvršile i oružanu i neoružanu agresiju na našu Srbiju, posledice osećamo i danas i ko zna do kada, jer je uništeno zdravlje nacije osiromašenim uranijumom… kako se to onda potpisuju ugovori i dočekuje takozvani prijatelj iz Emirata kad su Ujedinjeni Arapski emirati prva arapska zemlja koja je priznala nezavisno ocepljeno separatističko Kosovo, i Azerbejdžan, kome smo mi izgleda solidarni jemci za nečiji privatni zajam po nepovoljnim uslovima, je priznao i još je NATO članica… Kuda ide ovaj naš brod? Samo se fotografišu a posle nas sa svojih kontrolisanih medija bombarduju informacijom kako je to za naše dobro i nikako nisu mogli to da ne učine zbog nas… od čuvenog SOFA vojnog sporazuma Tadića i Kondolize Rajs do danas nemerljivo štetnih ugovora po Srbiju i srbski narod… A na JAVNOM SERVISU gleda Srbija, neki još pričaju o tome, pardon, prepričavaju vesti kao najveće dostignuće na svetu…

Decenijama se pogrešnim koracima, koje nije imao ko da kontroliše, devalvira lična i društvena imovina Srba i Srbije, totalno je uništena privreda, radnici ostali na ulicama, bolesni bez radnih knjižica koje su im zadržali u propalim privatizacijama, bez prava na rad, bez zdravstvenog osiguranja… radnici su oboljevali pa su na kraju neki i umrli, deca se razbolela, nisu imali od čega da ih leče, nisu imali šta da jedu, sve više je takvih na ivici egzistencije i dan*danas, mnoge porodice su se raspale, to je bio direktan udarac na život dostojan čoveka Srbina u Srbiji. Koliko je ekonomska sloboda pojedinca 89 i 90 obezbeđivala njihovu političku slobodu toliko je danas ta sloboda ugušena jer ekonomija je uništena, a politička partijska država se bavi svim fašističkim metodama da i na silu natera mnoge gladne da je slepo prate i slušaju, i što je najgore od svega ne nju nego NJIH NEGDE TAMO…

MORATE DA ZNATE I DA ZAPAMTITE, TO JE SVE NAŠ NOVAC – NE NJIHOV, OVO JE NAŠA ZEMLJA – NE NJIHOVA OČEVINA, OVO SU NAŠE USTANOVE OBRAZOVNE ZA NAŠU DECU, ZDRAVSTVENE ZA SVE NAS, KULTURNE, I OSTALE, NAŠE – NE NIČIJA LIČNA IMOVINA MA KO DA SE NALAZI NA VLASTI U SRBIJI, NAŠ JEZIK, PISMO, NAŠE ORANICE, VODA, HRANA, PRIRODNA BOGATSTVA… NAŠA ISTORIJA, SADAŠNJOST, DUHOVNOST I BUDUĆNOST… MISLITE O TOME…

* * *

Poštovani skupe, zahvaljujem u ime mnogih koji nisu imali priliku da dođu ovde i kažu šta misle i o zakonu i o životu dostojnom čoveka u Srbiji, u ime istine, što ste mi dali ovo vreme da u direktnom prenosu na internetu kažem ove reči…

Kako radili, tako nam Bog pomogao. Naše je da se borimo, u Gospoda je pobeda! Zdravi bili!

Biljana Diković, Užice
24. decembra 2013.


Izvor: SRBski FBReporter

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Biljana Diković na konvenciji Srpskog sindikalnog fronta

* Obavezna polja