Daleko od vreve urbanog života „severne prestonice“, u primorskom selu Mštaka na čijim su zgradama još uvek bili vidljivi tragovi francuskog oružja iz Krimskog rata, Nikolaj Danilevski je napisao jednu od najutemeljenijih kritika globalizma i svetske vladavine.

Ove godine se navršava sto pedest godina od objavljivanja u časopisu „Zora“ prvih glava po mnogo čemu izuzetnog dela Nikolaja Jakovljeviča Danilevskog „Rusija i Evropa“. Rad na ovom rukopisu Danilevski je započeo 1865, godinu dana po preseljenju svoje porodice iz Petrograda na Krim, da bi ga okončao 1871. kada je u Petrogradu prvi put objavljena njegova integralna verzija, koja je do 1895. doživela pet izdanja.

NESAVLADIVA KULTUROLOŠKA PREPREKA

Duboka simbolika je sadržana u činjenici da delo u kome je N. Danilevski formulisao teoriju o slovenstvu kao posebnom, samosvojnom kulturno-istorijskom tipu različitom od evropske romansko-germanske civilizacije nije nastalo u Petrogradu, tom kvascu novovekovne vesternizacije Rusije, već na krajnjem jugu krimskog poluostrva, mestu živog susreta vizantijske, azijsko-turanske i slovenske civilizacije. Daleko od vreve urbanog života „severne prestonice“, u tihom i toplom sredozemnom ambijentu čempresa i vinove loze, na devastiranom imanju u primorskom selu Mštaka (nedaleko od Jalte) koje je kupio od grofa Kušeljeva-Bezborodka i na čijim su zgradama još uvek bili vidljivi tragovi francuskog oružja iz Krimskog rata, N. Danilevski je napisao jednu od najutemeljenijih kritika globalizma i svetske vladavine.

Rečju Danilevskog „opštečovečanskog ne samo da nema u stvarnosti nego i sama želja da ono nastane znači da se treba zadovoljiti opštim mestom, bezbojnošću, odsustvom originalnosti, jednom rečju, zadovoljiti se nemogućom nepotpunošću (…) Svečovečanska zajednica, kojoj bi se i moglo približiti, takođe ne postoji i ne može postojati, jer to je nedostižan ideal ili, bolje rečeno, ideal koji može biti dostignut postupnim ili zajedničkim razvitkom svih kulturno-istorijskih tipova.“ Sledstveno, N. Danilevski je čovečanstvo poredio s velikim gradom koji treba da se razvija tako što svaki kulturno-istorijski tip, sastavljen od posebnih kulturološki i rasno srodnih naroda, čija se individualnost mora sačuvati, gradi svoju ulicu u tom gradu. Pri tome se svaki kulturno-istorijski tip razvija organski, rađa se, sazreva i najzad umire, čime N. Danilevski jasno izražava svoj stav da ljudska istorija nije nikakva idilična predstava o neprekidnom progresu. Ova istoriosofska koncepcija ruskog sociologa, kulturologa i botaničara dobiće u 20. veku svoju razrađenu verziju u delu velikog Nemca, Osvalda Špenglera.

Prema N. Danilevskom, ruski narod, pre svega zbog religioznog i moralnog karaktera svoje kulture i posebnog društvenog i ekonomskog uređenja, zasnovanog na kolektivističkom opštinskom vlasništvu, društvenoj solidarnosti i pravičnosti, ne pripada evropskoj romansko-germanskoj civilizaciji već samobitnom slovenskom kulturno-istorijskom tipu.

Posmatrane iz ugla teorije o posebnim kulturno-istorijskim tipovima teze o tobožnjem opštečovečanskom i progresivnom karakteru romansko-germanske civilizacije se jasno pokazuju kao puko propagandno sredstvo kojim treba da se opravda namera Evropljana da unište originalnu slovensko-rusku civilizaciju, koja se kao teško savladiva kulturološka prepreka isprečila na njihovom putu kolonizacije istočnog dela planete. Upravo u tome što je Evropa Rusiju oduvek „smatrala za nešto tuđe“ u civilizacijskom smislu, a ne u običnom sukobu interesa velikih sila, N. Danilevski pronalazi razloge za politiku neprijateljstva i duplih standarda evropskih država prema Rusiji i ostalim Slovenima.

Nikolaj Danilevski

NIŠTAVNA ULOGA IMITATORA EVROPE

Danilevski posebno skreće pažnju na to da je kod ruskih intelektualaca mešanje germansko-romanske civilizacije sa opštečovečanskom „iznedrilo pogubnu zabludu poznatu pod nazivom zapadnjaštvo“, koje je s jedne strane ignorisalo „uske veze između Rusije i slovenstva“, a s druge strane dodelilo Rusiji i celokupnom slovenstvu „ništavnu istorijsku ulogu imitatora Evrope“, oduzimajući im „tako nadu na samobitni kulturni značaj, tj. na veliku istorijsku budućnost“.

Iako je svojevremeno delo „Rusija i Evropa“ predstavljano kao „katehizis ili kodeks slovenofilstva“, N. Berđajev s pravom pravi razliku između N. Danilevskog i njegovih prethodnika slovenofila. I to ne samo zbog toga što je Danilevski sistematizovao ključne slovenofilske teze već najpre što je odbacio njihov idealizam šelingovskog-hegelijanskog tipa i univerzalizam izražen u ideji o jedinstvenoj sudbini čovečanstva i opštečovečanskoj istorijskoj misiji Rusije. Kako s pravom primećuje N. Berđajev, N. Danilevski je za razliku od slovenofila bio empiričar, naturalista i realista, odakle i njegov „politički realizam“ u ocenjivanju odnosa evropskih država prema Rusiji. Upravo zbog ova dva ključna postulata istoriosofske misli N. Danilevskog – realizma i teorije o posebnim civilizacijama, koji ga odvajaju od slovenofila, on se s pravom može smatrati teorijskim utemeljivačem realpolitike i multipolarizma kod Rusa.

Odbacivanje ideje o opštečovečanskoj misiji Rusije dovelo je u sukob N. Danilevskog sa V. Solovjevim, prema kome je Rusija isključivo trebalo da služi cilju sjedinjenja svih hrišćana u jednu Vaseljensku crkvu s Rimom na čelu. Van okvira tog zadatka Rusija i celokupno slovenstvo nisu imali prema Solovjevu nikakav poseban istorijski priziv. Za razliku od Solovjeva, izuzetne pohvale knjizi „Rusija i Evropa“, dao je posle smrti N. Danilevskog veliki protivnik evropskog „sveujednačavajućeg“ i „sveuništavajućeg liberalizma“ i slovenofilstva kao ploda zapadnog nacionalnog romantizma Konstantin Leontjev. U pismu koje piše iz Optine Pustinje N. N. Strahovu, sledbeniku Danilevskog, Leontjev ističe da „pobeda i širenje ideja Danilevskog, i njihovo dalje razvijanje, može postati značajna prepreka na putu tog isključivog religioznog prizvanja, na koje ukazuje Vladimir Solovjev. Usvajajući tezu N. Danilevskog o samobitnom karakteru ruske civilizacije, različitom od evropske civilizacije, K. Leontjev je u pismu N. N. Strahovu skrenuo pažnju da se ruska i slovenska budućnost može zasnivati samo na idealu vere u obnovu i dalje razvijanja vizantizma, a nikako na veri u rasnu bliskost duhovno nesrodnih pravoslavnih i rimokatoličkih Slovena.

MISAO POTREBNA RUSIJI

Proteklih vek i po od objavljivanja „Rusije i Evrope“, teza N. Danilevskog da Evropa smatra Rusiju svojim neprijateljem, zato što ne pripada njenom civilizacijskom krugu, već formira poseban kulturno-istorijski tip, potkrepljena je bezbrojnim dokazima. Tom redu dokaza pripada i brutalno priznanje istoriosofa A. Tojnbija emitovano preko talasa „Slobodne Evrope“, prema kome „rat protiv Staljinove Rusije bio bi takođe bratoubilački, ali manje bratoubilački, možemo reći, nego rat sa Hitlerom“.

Istovremeno, tokom poslednjih sto pedeset godina potvrđena je ispravnost teze K. Leontjeva da se jedino u vizantizmu (pravoslavlju) nalazi najautentičnije i najdublje vezivno tkivo koje slovenstvo povezuje u jedinstveni samobitni kulturno-istorijski tip, čije je stupanje na istorijsku scenu najavio N. Danilevski.

Istovremeno, valja se podsetiti na ovom mestu dubokog uvida sveštenomučenika arhiepiskopa Ilariona (Trojickog) s početka 20. veka, da se „duh slovenstva određuje pravoslavljem“, pošto „van pravoslavlja Sloven je u tuđini“. Tačnost ovog svedočanstva je tokom 20. veka u više navrata krvavo potvrđena na mističnom prostoru srpskih i ruskih krajina protegnutih od Jadrana do Baltika, prostoru koji odvaja dve različite civilizacije.

Vladislav Surkv i Vladiir Putin

Tek objavljeni tekst Putinovog pomoćnika Vladislava Surkova, koji je napisan s namerom da predstavi putinizam kao državnu ideologiju Rusije u budućnosti, pokazuje da je misao N. Danilevskog danas i te kako potrebna Rusiji. Tačnije, Rusija, ako sudimo na osnovu osvrta Aleksandra Dugina, pisanog povodom teksta Surkova, nije još uvek pronašla odgovarajući politički, ustavno-pravni i ekonomski model kao izraz autentičnog kulturno-istorijskog tipa o kome je pisao N. Danilevski.

Putin je svojom vladavinom pokazao da postoji alternativa pogubnom zapadnom ekonomskom i političkom liberalnom modelu, koji je devedesetih godina razorio Rusiju, ali na sadržaj te alternative ruski narod, po rečima Dugina, još uvek čeka. Pošto sadašnji model političkog režima nije ništa drugo nego Putinovom čvrstom rukom „ukroćeni“ politički i ekonomski liberalizam, koji je suprotan osnovnim društvenim idealima ruskog naroda. U takvoj situaciji čini se da je mogućnost izbora najbolje definisao N. Danilevski: „Ako oni (Rusi i Sloveni) iz spoljašnjih i unutrašnjih razloga nisu u stanju da stvore samobitnu civilizaciju, tj. da dostignu stupanj razvijenog kulturno-istorijskog tipa, živog i delatnog organa čovečanstva, onda im ne ostaje ništa drugo nego da se raspuste, rastvore i pretvore u etnički materijal, u sredstvo za postizanje tuđih ciljeva.“


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Bespuća ruskog zapadnjaštva

* Obavezna polja