Teško da će biti drugačije: 2013. biće izborna godina. Ti izbori biće važni kao poslednja šansa Srbije da nešto promenu u svojoj strateškoj politici, za koju svi, uključujući i one u vlasti, vide da ne vodi nigde. Naravno, pitanje je zašto onda vode politku koja ne vodi nigde. Nisam siguran da je to u celini baš neko jako opravdanje, tek mnogi među naprednjacima veruju da je politika kontinuiteta, koju vode, uslovljena nužnošću izbora partnera i obećanjima koje su, da bi uopšte mogli da vladaju, dali zapadnim prestonicama, pre svega onim u vezi sa Kosovom. Istovremeno, jun će, bez obzira hoće li se suočiti sa odbijanjem EU da im da datum pregovora ili će se suočiti sa cenom kojom su platili taj datum, možda biti poslednja prilika za miran politički zaokret u Srbiji.

Rečju, Vučić je uveren da mu izbori ove godine trebaju zbog dve stvari. Prva je da u parlamentu verifikuje rast svog i rejtinga stranke. Druga je što mu treba novi početak jer i on zna da ovo ne vodi nigde. Otuda je upravo on prvi aktuelnu vladu počeo da tretira kao prelaznu ponašajući se kao čovek koji je u ovom mandatu za državu zabrinut tek onoliko da ne doživi finansijski kolaps ili veliki lom na međunarodnoj sceni i, naravno, verujući da će rejting uspeti da poveća i održi hapšenjima i uspostavljanjem kontrole nad strankom.

U prirodi izbora je uvek, pored ostalog, da se održe preko nečijih leđa. Oni iz 2008. održani su preko leđa Voje Koštunice, ovi iz 2012. trebalo je da se polome na leđima Tome Nikolića, ali su moćni igrači imali drugačije planove, pa su se polomili na Borisu Tadiću. Izbori 2013. polomiće se, sve su prilike, na leđima Ivice Dačića ako ne i još ponekog od aktera.

Kad se gleda dinamika unutrašnjih događala – brzina trošenja vlasti, promene u političkoj konfiguraciji izazvane Vučićevim angažmanom, odnosi među parnerima u vladi – jasno je da su tada izbori sasvim izvesna stvar. Naravno, baš zbog toga valja imati u vidu i da zapadni faktori u srpskoj politici funkcinišu kao deux ex machina, nešto dakle što ima zasebnu logiku, često suprotstavljenu logici unutrašnjih odnosa. I to u svakom trenutku valja imati na umu.

Šta je generalna poliitčka ideja sledećih izbora? Prvo, da se vlast prenese na Vučića, i to ne samo sa na Kosovu potrošenog Dačića već i sa Tome Nikolića. Politički gledano, uslov za to je da se završi rđavi posao srpske vlasti na Kosovu i Metohiji. Tako bi se, veruju naprednjaci, završio i dvodecenijski period prevage podudarnosti u odnosu na razlike u politici Vašingtona i Berilna prema ovom delu Balkana. Tad bi Srbija, pretposatvljaju, dobila iz SAD neku vrstu mandata da olabavi sa svojom pogubnom proevropskom politikom, što bi bio uslov za promenu ekonomske i unutrašnjopolitičke paradigme, dok za regionalnu politku baš i nisam siguran.

DOBRO I LOŠE OD IZBORA

Šta je u tome dobro? Dobro je što bi na taj način došlo do nove podele karata. Jer, kad su karte rđavo podeljene kao što su u Srbiji već 13 godina i posebno poslednjih pet, tada je svako novo deljenje neka šansa. Takođe, dobro je što velike izgleda da ispadnu iz borbe za vlast ima nekoliko (ne i svi) ozbiljno štetnih faktora, poput Dačića, Čanka, Draškovića, Jovanovića, možda i Dinkića.

A šta je u tome loše? Što će i novo deljenje biti izvedeno obeleženim kartama. Loše je i to što će pravo na novo deljenje biti plaćeno velikim delom srpske tapije na Kosovu i Metohiji (istina, ne i celom tapijom, mada to nije neka uteha). Loše je što će cena moguće srpske relativizacije proevropske politike biti plaćena time što Srbiji preti da postane anglo-američko oruđe u borbi protiv nemačke evropske hegemonije, što bi moglo skuplje da nas košta nego što bi moglo da nam donese. Loše je i to što bi ulazak u tu međuparadigmu, moguće je, uglavnom još više udaljio Srbiju od Rusije i što bi još šire otvorio vrata Turskoj na ovaj deo Balkana.

Prevlast kakvih snaga možemo očekivati posle sledećih izbora? Ako bi svi trendovi bili nastavljeni, Dačić bi bio napadnut sa svih strana, što bi dovelo do toga da njegovi partneri Palma i penzioneri dobro razmisle treba li im još jednom ta koalicija. Naravno, ne treba sumnjati da bi, prema istoj logici, uvod u te izbore bilo hapšenje nekoliko crvenih kapitalaca, što bi dovelo i do osipanja dela birača i Dačićeve borbe za cenzus, doduše – ne treba preterivati – sa dobrim šansama da ga pređe. Sve to bi veoma visoko držalo naprednjake – neprikosnoveno najjaču stranku – mada ne verujem toliko koliko im danas daju istraživanja, budući da borba protiv korupcije u drugom delu godine neće moći da daje rezultate kao u ovom momentu. Pored toga, može se očekivati da će doći do pomeranja na sceni tako što će naprednjaci zbog kosovske politike izgubiti deo birača na svom desnom polu, dok će snažno napasti birače SPS i DS. Sudeći prema Đilasovom novom programu, gde dominira ideja o državnoj privredi (još jedna najava relativizacije srpske evropske politike, koja se Berlinu neće dopasti), i on će napasti Dačićevo biračko telo, dok, po prirodi stvari, napada sve neuverljivijeg Čedu Jovanovića.

Izdvajanje Vučića i Đilasa – koji ima mnogo problema sa strankom, ali ne i nerešivih – možda bi moglo da dovede do formiranja velike koalicije, ali i, što je još važnije, većine za promenu ustava. To znači da bi Vučić mogao da ide sa Đilasom, ali ne bi morao pošto bi možda i mogao da formira vladu sa manjinama i nekim manjim strankama uz to što bi i pre izbora, kao najpoželjnija udavača, imao najveći koalicioni kapacitet i što bi pokupio sve ono što uoči svakih izbora gleda gde da se prilepi – od Palme i penzionera do Ljajića i koga sve ne.

Naprednjaci, već po prirodi posla i statusa Tome Nikolića, ne bi sasvim ostali bez identifikacije sa predsednikom Srbije, ali ni ta identifikacija ne bi bila onako potpuna kao pre. To bi na desnom polu biračkog korpusa ogroman, milionski, broj glasova ostavilo potpuno nepokrivenim iz dve najveće stranke. Ti glasovi, naravno, nemaju svog apsolutnog nosioca, tako da bi bili rasparčani izmešu DSS, radikala, Dveri, nekih novih grupacina u najavi i stranaka koje bi, ne sumnjam, formirala vlast kako bi stvorila što veću zabunu i celu priču usitnila do neprepoznatljivosti.

ZAŠTO JE VAŽNO OKUPLJANJE

Može li se to sprečiti? Može, ali hajde da najpre vidimo zašto je to važno. Naime, ukoliko bi se ti glasovi objedinili, već po prostoj matematici sa prethodnih izbora, to bi bilo između 15 i 20 odsto glasova. Onaj ko u Srbiji ima toliko, bez njega se malo toga može oposliti, taj ima ogromnu mogućnost rasta, u kriznim vremenima kakva nas čekaju posebno, u sinergiji udruživanja još više. A to će reći da bi jedna takva grupacija imala sasvim solidnu šansu da poremeti zacrtani lanac ishrane tako što bi se plasirala između naprednjaka i žutih. Na taj način bi potencijal mnogih opasnosti koje Srbiju čekaju novim deljenjem karata bio umanjen, dok bi potenicijal šansi bio povećan.

Kako to uraditi? Neki koji se bave tim pitanjem imaju dosta argumenata kojima objašnjavaju kako je srpska opozicija potrošila svoje šanse i kako je neophodno formirati nešto potpuno novo. Takve ideje imaju svoju logiku. Pitanje je, međutim, da li je moguće u postojećim uslovima formirati nešto novo što bi moglo da osvoji bar 20 odsto glasova i što bi centar političke debate držalo prema vlasti i društvenim elitama, a ne unutar nacionalne opozicije. Rečju, da li je moguće formirati nešto novo što bi ukrupnjavalo birački korpus umesto da ga usitnjava. Po svoj prilici, nije moguće. Ali, jednako, nije moguće ni da taj rezultat postigne nijedna postojeća grupacija sama za sebe.

Prirodno, prigovori nacionalnoj opoziciji – pre svega Koštunici i Dverima – dolaze od onih koji nisu članovi tih grupacija. I ti prigovori veoma često su na mestu. Ali važnije od toga je, međutim, to što prigovori redovno dolaze od onih koji tvrđavu vlasti i elita napadaju spolja, a to znači sa određene daljine koja im je dozvoljena i moguća. U toj vrsti napada broje se samo uspesi, a njih uglavnom nema. Sledeći tu metaforu, sistemske stranke, poštujući nakaradna pravila sistema da bi uopšte opstale na sceni, jesu unutar tvrđave. I, dok je zadatak prvih da upadnu u tvrđavu, zadatak ovih drugih je da iznutra otvore vrata, za šta za početak moraju da prežive.

Otuda razlike među tim dvema grupama nastaju uglavnom iz suštinski različitih pozicija, dakle iz metoda borbe, a ne neposredno iz političkih razlika. Elem, ovi izvan tvrđave, dok ispaljuju iz svojih topova i dok im se đulad odbijaju o čvrste zidine tvrđave sitema, zameraju ovima u tvrđavi da su kukavice, da im nikad neće otvoriti vrata i da su isti kao vladari tvrđave. Ovi unutar tvrđave opet zameraju ovima spolja da tuku neselektivno i nasumično, da ih ugrožavaju i kompromituju unutar tvrđave i da je na taj način nikad neće zauzeti. U čiju god kožu tu da se stavite, teško da ćete moći da zamerite i jednim a i drugim da nisu u pravu, naravno, svako iz svoje pozicije.

Ono, međutim, što je važno glasi: suštinske političke razlike među tim grupama nema, ne zbog toga što one slično razmišljaju, već zato što su najvažnija pitanja Srbije toliko izašla u prvi plan i toliko vrhune da je teško tu i imati neke ozbiljne razlike. Naime, cela nacionalna opozicija je evropskeptična, cela je za odbranu Kosova, svi su za čvršću saradnju sa Rusijom, svi su za promenu ekonomskog modela, niko od njih nije protivnik srpske identitetske priče. Nije li to dovoljno za jedan veoma dobar pogram okupljanja? I više od toga.

SAD I NIKAD

Sa druge strane, sledeći izbori biće poslednji trenutak za okupljanje. Naravno, ne zbog toga što je prilika najednom postala dobra – jednako je dobra, odnosno rđava kao i pre – već zato što je, ako ne sad, više verovatno neće biti. Zašto?

Ako se nastave procesi rastakanja države, ako elite nastave da državni i nacionalni interes podređuju svakom zapadnom interesu, ako Srbija sasvim ostane bez svojih privrednih, tehnoloških i prirodnih resursa neophodnih za državnu i nacionalnu obnovu – a sve to može da se dogodi u ovoj i sledećoj godini – tada će politički prostor biti toliko sužen da neće ni biti pravog mesta za alternativne politike. Tada će, nažalost, na opozicionoj sceni prednost dobiti oni koje za to mesto ne preporučuje ozbiljan politički koncept, već osećaj poniženja i dobar stomak da zbog toga učine bilo šta. I takvi će, pre nego što učine bilo šta sa vlasti i elitama, najpre počisti oko sebe.

Rečju, Srbiji za politička rešenja nije ostalo mnogo vremena. Sve što je dobro u prilici za okupljanje proističe iz toga. Otuda okupljanje nije dobra prilika, nije najbolje od ponuđenih rešenja, ono je sada jednostavno imperativ i svako onaj ko od toga i ovaj put odustane moraće da se suoči sa teškom odgovornosti. Ovo dakle nije taj trenutak, ovo je poslednji trenutak.

Ko sve treba da se okupi? Svi oni čije političke ideje imaju više pristalica nego oni sami? Svi oni koji nisu obema nogama na onoj strani, baš svi koji su u svom radu do sada doprineli makar zrnom peska građevini koja treba da nastane na ovoj strani. A to znači pre svih Koštunica i DSS, Dveri i radikali sa svim frakcijama koje su nastale u međuvremenu, intelektualci iz Sava Centra i sa Koštuničinih peticija, naravno „Nikad granica“, ljudi iz Treće Srbije, koji u Novom Sadu rade dobar posao, svi sa crnih lista velikih srpskih medija, ceo nacionalni nevladin sektor, stranke i inicijative u nastajanju, uključujući i pojedince koji su pokazali makar trun disidentstva u odnosu na postojeću paradigmu uključujući i, recimo, Vuka Jeremića.

Naravno, kako to biva, najviše primedbi sledi kada započne nabrajanje onih koji treba da se okupe: pola njih jedni s drugima ne govore, drugo pola opterećeno je međusobnim sumnjama, taj spisak neće ostati zajedno ni pet minuta. Moguće, ali zar im ne bi bilo bolje, ako već moraju, da se među sobom potuku kao pobednici, nego kao rasuti, usitnjeni gubitnici. I neka samo neko od njih kaže kako više mrzi onog drugog nego što voli Srbiju ili neka obrazloži kako je okupljanje svih gubitnička priča unapred osuđena na propast.

OGNJIŠE OKUPLJANJA

E sad, da bi se dogodilo takvo okupljanje, potrebni su motiv, politička matematika i ognjište okupljanja. O motivu je već bilo reči. Što se matematike tiče, ona je više nego jednostavna: niko ništa u ovim okolnostima ne može da učini sam. Istovremeno, svako bi bio posebno osvežen u jednom takvom pokretu, i svako bi u toj celini lakše sakrio svoje nedostatke i istakao svoje prednosti.

Šta bi, međutim, bilo ognjište okupljanja? Pre 13 godina to je bio novac sa Zapada i, još više, ogromna pokrenuta logistika, koja je svakoga ko bi se usudio da ima sopstvene kalkulacije proždirala i eliminisala, kao što se desilo Vuku Draškoviću. Naravno, ovaj put ognjište se mora drugačije postaviti.

Za to se mora krenuti od jedne važne činjenice: da se Srbija, posle više od dve decenije pluralizma, tokom prethodne vlade u ideološkom smislu i smislu političke paradigme ponovo našla u nečemu što veoma podseća na jednopartijski sistem. I da za ove vlade to nije promenjeno. Kada se to dogodi, tada ognjište postaje borba za izborne uslove.

To znači da bi novoformirani pokret, koji bi u ponečemu ličio na nekadašnji Depos, izašao sa pritiskom pred predsednika Nikolića, kao jedinog neposredno izabranog autoriteta u zemlji, sa idejom o okruglom stolu, na kome bi se razgovaralo o strateškoj sudbini Srbije i istovremeno o obezbeđenju fer izbornih uslova. A to bi opet podrazumevalo ne samo jednake uslove za sve u izbornoj kampanji, ne samo hitno sređivanje biračkih spiskova, već i krupne promene u medijima – u nacionalnim i gradskim servisima i novinama i televizijama u državnom, gradskom i opštinskom vlasništvu. Zahtevalo bi se zatim ukidanje crnih lista u medijima, koji danas, naravno, nisu najveći problem Srbije, ali su causa sine qua non svake promene i svakog vađenja Srbije iz bule u kojoj se nalazi. Rečju, ni po koju cenu se ne sme dozvoliti da mediji svojim prljavim kampanjama presuđuju na izborima kao do sada.

A šta ako bi se vlast oglušila o takve zahteve? Da li neko misli da bi ovolikoj grupaciji bilo teško da na ulicu izvede 20 hiljada ljudi i da bi ih dvadesetog dana bilo isto koliko i prvog? Da li neko misli da bi mediji, čak i ovakvi kakvi su, to mogli da ignorišu? Da bi Srbija od toga bežala umesto da mu se pridružuje? Da bi elite više od jednom taj pokret smele da nazovu skupom ultradesničara i fašista?

I to je to. Onom ko me uveri da već ovog proleća nije poslednii trenutak za ovo priznaću da onda nije ni najbolji.

Izvor: Novi Standard


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Biće izbora! Vreme je za okupljanje

* Obavezna polja