Srbiji, pored rasta zaraze kovidom 19, preti još jedna „velika opasnost“. Kako prenosi Politika od 8. jula, muslimansko Sarajevo nagoveštava da bi moglo prekinuti diplomatske odnose sa Srbijom. A zašto? U Beogradu je onomad osuđen na deset godina zatvora Husein Mujanović, upravnik ratnog logora u sarajevskom naselju Hrasnica 1992. godine.

Neobično da muslimansko Sarajevo, koje toliko progoni ratne zločince, brani nekoga ko je tokom rata upravljao zloglasnim logorom za Srbe, pa zaslužuje i veću kaznu, bar po komandnoj odgovornosti. Još je čudnija pretnja prekidom diplomatskih odnosa sa Srbijom jer se o tome pita i srpski član Predsedništva BiH, koji je već pozdravio beogradsku presudu.

A šta je argument bošnjačkog člana Šefika Džaferovića i ministrice Bisere Turković?

„Srbija je bila agresor na Bosnu, a Bosna se branila“. Oni, dakle, i ne osporavaju da je „Husein Mujanović mučio, izgladnjivao, na suncu bez vode pržio i pucnjima u glavu ubijao Srbe“, kako svedoči logoraš Slobodan Mrkajić, nego smatraju da je na sve to imao pravo u ime jedinstvene BiH. Biće onda da su mogli i da ih nabijaju na kolac i da im vade i prodaju organe, pa da to bude legalno i legitimno u ime bosanskog patriotizma i odbrane od agresora.

A argument o spoljnoj agresiji je kompromitovan već u davno prošlo vreme – 1993. Francuska i Britanija su rat u BiH od izbijanja ’92. tretirali kao građanski rat na nacionalno-verskoj osnovi. A otkako su se već naredne godine Muslimani sukobili sa Hrvatima, i pogotovo pošto su  zaratili Alija i Fikret, svoj sa svojima, i SAD i ostale bosnoljubive zemlje prestale su da spominju spoljnu agresiju.

I da je bila agresija, kao što nije, Bosna se tokom 25 posleratnih godina mira iznutra deli sama od sebe prema prostoj logici da su i Srbi i Hrvati branili deo teritorije na kojoj su činili većinu, dok su Muslimani/Bošnjaci hteli da „odbrane“ i njihovo kao svoje.

Kao što je Alija tokom rata kontrolisao dve opštine u Sarajevu, a pred svetom izigravao predsednika cele BiH, tako Bakir sada sa četvrtinom Bosne hoće da pravi jedinstvenu državu na 100 odsto njene teritorije.

Podseća na klinca koji hoće da se napravi važan, pa je pred ogledalom obukao očevo odelo, kao što je i njegov otac od svoga.

Da bi ta dečija predstava mogla desetak sezona da gostuje po svetu, bila je neophodna holivudska režija. Ali, onda su otišli Klintonovi, Bil i Hilari, a došli Putin i Si, pa je skinuta sa repertoara.

BiH na EU samitu o Zapadnom Balkanu – Foto: Mario Salerno/consilium.europa.eu

Danas se igraju neke nove igre, a BiH više nije na centru igrališta. Priča o spoljnoj agresiji ostala je živa jedino u svesti tvrdoglavih Bosanaca, za internu komunikaciju između Bakira, Šefika, Bisere i dr., koji infantilno odbijaju da se suoče sa novom globalnom realnošću.

Lokalni bosanski ekvivalent te nove globalne realnosti, koji im takođe ne seda u glavu, predstavljaju teritorijalno-etnička koncentracija i bošnjačko-hrvatska antagonizacija:

– Tri konstitutivna naroda imaju jasno razgraničene delove zemlje sa nacionalnim većinama (RS, HB, BB) i više niko ne govori ni o etničkom čišćenju niti i o povratku na ognjišta jer je poslednji popis iz 2013. pokazao da se to događalo podjednako u oba entiteta.

– Uprkos naporima „međunarodne zajednice“ (Vašingtonski sporazum), definitivno je pukao savez polumeseca i šahovnice. U borbi protiv bošnjačke dominacije u Federaciji za promene izbornog zakona su zalegli u zajednički front i Herceg-bosanci Dragana Čovića i probosanci kardinala Vinka Puljića.

Elem, aktuelni trendovi, sve dalje od bošnjačke centralizacije i unitarizacije, vode ne samo ka stabilizaciji dvočlane federacije, nego i ka daljoj fragmentaciji BiH. A pošto je valjda i u Sarajevu postalo svima jasno da ni od evroatlantskih integracija nema ništa, jer je EU na vrbi svirala, a u NATO ne da Srpska, prikazala im se nova šansa.

Stalno očekuju da će se u Beogradu i Zagrebu, na vlasti u maticama pojaviti političari koji navijaju za njih, a protiv svojih, i zavrnuti ruku Banjaluci i Grudama da poslušaju šta im se kaže iz Sarajeva. I uvek se iznova razočaraju.

A onda razočaranje prerasta u bes ne samo zato što je Dodik dobio još jedan mandat i što Herceg-bosanci glasaju za Čovića, nego i zato što je Vučić dobio rekordan broj glasova i što socijalista Milanović, bar što se tiče Bosne, misli isto što i Kolinda.

Kada povremeno i dođe do personalne ili partijske promene u vlasti kod Srba i Hrvata, ubrzo zaključe: ipak su svi oni isti, slike i prilike Franje i Slobe koji su delili BiH.

Zločini Nasera Orića, kolaž fotografija

I, evo, baš tako. Zoran Milanović je krajem prošlog meseca izjavio da je „BiH država sa tri entiteta“ (RTCG, 25. 06.), a sarajevski mediji kažu da „to nije nenameran gaf, nego uhodano političko mišljenje“. Sada im je opet Vučić uhapsio i osudio ratnog zločinca Huseina Mujanovića, koga bi, po ugovoru o readmisji, sarajevsko pravosuđe, baš kao i Nasera Orića, oslobodilo „u nedostku dokaza“, „zbog greške u proceduri“ ili „zbog nužne samoodbrane“.

Jedino što im ne pada na pamet jeste da nađu nekog među svojima koji će da kaže: „Dajte da više prestanemo da fantaziramo o ukidanju Srpske i vratimo joj Dejtonske nadležnosti koje smo i sami potpisali“, ili, „Hajde više nije red da Hrvatima biramo predstavnika u Predsedništvu BiH i da im uskraćujemo javni TV servis“.

Sa ta dva poteza mogli bi i bez SAD i EU, kao i bez Beograda i Zagreba, sami da reše bosansko pitanje i obnove kapital komšijskog poverenja koji jedino može da održi BiH u životu.

No, ko bi mogao da im garantuje da već nisu propustili najpovoljniji istorijski trenutak?


Izvor: Sve o Srpskoj

Ostavite komentar

Ostavite komentar na BiH u novoj globalnoj realnosti

* Obavezna polja