pavle vuleticKrajem novembra 2014. godine u Podgorici su se pojavili bilbordi sa antiruskim porukama i NATO simbolima. Potpisale su ih takozvane crnogorske patriote. Na jednom od njih je parola koja će sigurno ući u anale najstupidnijih na postjugoslovenskim prostorima. Na bilbordu se poručuje da je bolje “banana u ruci“ nego “ruska čizma za vratom“. Tačnije, da se pojavio samo ovaj bilbord, teško bi bilo oceniti da li se radi o pozivu na neku provincijsku komediju o crnogorsko-ruskim odnosima ili o mazohističkom samovređanju potpisnika bilborda. Opštepoznato je da je banana u ruci asocijacija za dalekog čovekovog pretka.[1] Zato prvi bilbord ukazuje da su takozvane crnogorske patriote verovatno pripadnici pronatovskih NVO-iz Crne Gore koji godinama bezuspešno pokušavaju da ubede crnogorsko javno mnjenje da je NATO dobar izbor za tu državu.

Međutim, kada se pogleda drugi bilbord, jasno je da se ne radi samo o glupim i početničkim pokušajima savlađivanja osnovnih marktinških pravila od strane pronatovskih NVO, već i o primitivnoj antiruskoj kampanji zasnovanoj na poluistinima i lažima iza kojih stoji vlast u Podgorici. Autori na drugom bilbordu poručuju da je Rusija nakon “300 godina saradnje udesila Crnu Goru“. Navodni dokazi za to su propale investicije poput Kombinata aluminijuma Podgorica i turističkih ulaganja u Budvi i Ulcinju (Zavala i Otrant), kao i u drugim mestima u Crnoj Gori. Poručuje se i “pronađite tri uspešne kompanije sa ruskim kapitalom“. Apstraktno se pominje i “bezbroj“ kupljenih parcela (ne kaže se gde i koliko) i sve se zaključuje sa jednim citatom iz govora Milovana Đilasa u Titogradu 1951: “Nikada nama Crnogorcima Rusi nijesu bili prijatelji, uvijek smo im bili moneta za potkusurivanje“.

Ovakve vulgarne antiruske poruke već liče na stil Bebe Popovića (koji je unazad nekoliko godina jedan od glavnih medijskih savetnika Mila Đukanovića). One su svakako, smislenije od onih poruka sa “bananom“ u ruci, ali su i dalje na niskom intelektualnom nivou (i sa viškom ostrašćenih i patoloških emocija koje se svakodnevno prepoznaju u crnogorskom izdanju Vučićevog i Bebinog Informera). Međutim, ni famozni Đukanovićev i Vučićev saradnik Beba Popović nije imao hrabrosti (ako je idejni tvorac) da potpiše ove bilborde.

Zato se može primetiti da, što se tiče citiranja Đilasovog govora iz Titograda 1951, verovatno je to delo i nekog dukljanskog “akademika“ bliskog vlastima jer je teško je očekivati od Bebe Popovića da je ikada i čuo za taj govor. Naravno, logičko tumačenje pokazuje da u obzir dolazi i autor Đukanovićevih govora, nekadašnji novinar beogradske Politike Boro Krivokapić. On je tvorac “genijalne“ tvrdnje da je svaka Rusija od vremena Petra Velikog do Putina protivnik “modernizacije “ Crne Gore.[2] (Kako je Rusija za vreme Petra pre 300 godina sprečavala “modernizaciju“ međusobno zakrvljenih crnogorskih i brdskih plemena, Krivokapić nije mogao da objasni). U svakom slučaju, antiruski diskurs u Đukanovićevom okruženju nije nov. Zato je u suštini manje važno ko je iz njegovog korumpiranog okruženja autor natpisa na bilbordu.

Sigurno je samo da se iza “crnogorskih patriota“ skrivaju autori koji su bliski vlastima u Podgorici. To pokazuje i činjenica da bilbordi pripadaju firmi Metropolis medija. To je najveći outdoor oglašivač u Crnoj Gori. Nije nikakva tajna da Metropolis medija radi sa državnim firmama uključujući i Prvu banku koja je u rukama svemoćnog premijerovog brata Aca Đukanovića.[3]

Zato je ruski ambasador (inače ne previše aktivan) u Crnoj Gori Nesterenko uručio protestnu notu upravo vlastima u Podgorici.

Antiruski-bilbord-u-PG

Ono što je posebno licemerno na bilbordima je optuživanje Rusa za lošu ekonomsku situaciju u Crnoj Gori. Pre svega, za propast KAP-a kao simbola neuspelog rusko-crnogorskog partnerstva u ekonomiji. Propast je posledica švercerskog pokušaja Mila Đukanovića da prevari ruskog partnera. Đukanović prilikom prodaje KAP-a nije prijavio ruskom partneru koliko je ovo crnogorsko preduzeće dužno. Kada se radi o turističkim projektima, za spektakularnu propast projekta Zavala u Budvi je kriv nezasiti Svetozar Marović. Uostalom, o kakvoj se aferi radi i ko je glavni krivac za propast projekta, najbolje govori podatak da je Marovićev rođeni brat Dragan uhapšen i osuđen 2012. godine upravo od strane crnogorskog pravosuđa na 4 godine zatvora zbog afere Zavala. (Ovo ne amnestira od odgovornosti kriminalne osobe poput Marovićevog partnera Sergeja Polonskog, koga inače Rusija traži preko Interpola.)

Kada se radi o drugim ruskim investicijama, onda treba imati u vidu i da su ruski investitori “bežali “ iz Crne Gore i zbog takvih skandaloznih uzroka kao što je dugogodišnji kolaps kanalizacionog sistema u zalivu Milena kod Ulcinja. (Slučaj je vezan za kupovinu hotela Otrant na Velikoj plaži). Teško da se ovakva “civilizacijska dostignuća“ na crnogorskoj teritoriji mogu pripisivati ruskim investitorima.

Takođe, za devastiranje nekada najjačeg turističkog preduzeća u Crnoj Gori Budvanske rivijere, fizičke obračune sa austrijskim počasnim konzulom (zakupcem hotela „Mogren“) u Budvi 2014, rušenje čuvenog hotela „Galeb“ u Ulcinju, nisu krivi Rusi, već Đukanovićeva vlast. Konačno, ako bismo upotrebili pitanje sa bilborda u pravom smeru, teško je danas naći tri domaće firme u Crnoj Gori koje nije upropastila Đukanovićeva vlast.

Na kraju, citiranje Đilasovog govora iz 1951. godine je više nego sporno sa istorijske tačke gledišta. Ne samo zato što je u pojedinim periodima 300-godišnjih odnosa Rusija dotirala veliki deo crnogorskog budžeta. Sporno jed što su Đilasove parole izrečene na vrhuncu sukoba između Jugolavije i SSSR, u trenutku kada je većina crnogorskih rusofila bila izložena mučenjima u koncetracionom logoru na Golom otoku upravo od strane vlasti Tita i Đilasa.

Ipak, može se izvesti i jedna istorijska analogija između Đilasa i Đukanovića. Đilas je kao i Đukanović, sa viškom emocija i manjkom argumenata za 180 stepeni menjao svoja uverenja. Od tvorca ode Staljinu, do čoveka koji sa malograđanskom mržnjom i prezirom piše o Rusiji i izgledu Moskve (dolazeći iz Rovaca) u svojoj knjizi o Staljinu, prošlo je samo nekoliko godina. Međutim, mora se priznati, da je Đilas je bio na mnogo višem intelektualnom nivou od Đukanovića. Za razliku od njega, pisao je knjige, govorio je strane jezike. Zato se njemu nikada ne bi moglo desiti da odobri takve propagandne poruke kao što su one o “sreći“ koja čeka Crnu Goru ako dobije bananu od NATO.


[1] Prema Darvinovoj teoriji. Takođe, “banana u ruci“ se u sportskom i političkom diskursu smatra za veliku uvredu (i dokaz diskriminacije). Na primer, veliki skandal je izavalo objavljivanje od strane jednog ruskog poslanika (Irine Rodnine) na internet mrežama fotomontaže na kojoj Barak i Mišel Obama povezuju sa bananom u ruci. Takođe, poznati su i skandali u ruskom fudbalskom prvenstvu dobacivanjem i pokazivanjem banane u ruci tamnoputim igračima poput Etoa ili Roberta Karlosa.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Bljutavi ukus banane, Bebe i Đilasa u antiruskom miksu

  1. Komentar od Laik:

    Mislim da su montenegrini dobili od nato-a nesto drugo umesto banane (slicno po obliku) ali po boji i velicini drugacije.

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Bljutavi ukus banane, Bebe i Đilasa u antiruskom miksu

* Obavezna polja