Društvenim mrežama i internetom munjevito se širi snimljen list papira na kome je rukom napisano: „Na zahtev direktorke škole g-đe Jadranke Vasić o odlasku u Kosovsku Mitrovicu na miting podrške predsedniku Republike Srbije, dajem sledeću izjavu. Ne želim da idem u Kosovsku Mitrovicu jer ne podržavam politiku predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića o konačnom rešavanju statusa Kosova. Ne želim da idem pod prinudom, jer odlazak na miting treba da bude odraz moje volje, a ne naređenje. U Kosovskoj Kamenici, 5.9.2018, Bogoljub Milošević, nastavnik, Osnovna škola ‘Desanka Maksimović’, Kosovska Kamenica.“

U čemu su značaj i privlačnost ovog dokumenta? Prvo i najvažnije: Srbi i Goranci na Kosovu i Metohiji, ljudi koji već dvadeset godina žive u getu, danas trpe progon ne samo albanskih šovinista i njihovih NATO zaštitnika, nego i samih Srba. Svi znamo da će, ukoliko predsednik republike Aleksandar Vučić i njegovi saradnici zaista prekrše Ustav i zakletvu, i uspeju u objavljenoj nameri da se „razgraniče sa Kosovom“ i da mu potom priznaju „nezavisnost“, Srbi i Goranci na Kosovu i Metohiji biti prepušteni dobroj volji Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja i da će, kada, pre ili kasnije, pripadnu Velikoj Albaniji, biti osuđeni na uništenje, asimilaciju i egzodus. Njihov otpor takvoj politici proističe iz najosnovnijeg prava čoveka na život, slobodu, bezbednost, dostojanstvo, slobodu i imovinu. Zbog toga ih Srbi, moćnici iz Beograda, ali i njihove komšije i zemljaci, sada progone. Posle javnih istupanja Episkopa raško-prizrenskog Teodosija i igumana Visokih Dečana, arhimandrita Save, koji su samo javno ponovili ono što piše u Poruci Svetog Arhijerejskog sabora SPC od 10. maja, da se Kosovo i Metohija ne smeju deliti, da se moraju poštovati zakoni, oličeni u Ustavu Srbije i Rezoluciji UN broj 1244, protiv njih je, iz Beograda, povedena sramotna medijska kampanja. Kosovske i metohijske veroučitelje koji su se, zajedno sa svojim Vladikom, monaštvom i sveštenstvom, usprotivili predaji Kosova i Metohije Velikoj Albaniji, upravo ovih dana njihove srpske kolege, direktori škola, kažnjavaju tako što ih odstranjuju iz nastave, na osnovu nepostojećih, izmišljenih odluka đaka i roditelja da prelaze na „građansko vaspitanje“. U svim budžetskim ustanovama, od osnovnih škola do univerziteta, praljeni su spiskovi onih koji odbijaju da dođu na predstojeći miting podrške i pozdrave predsednika republike, koji zagovara njihovo odstranjivanje iz Srbije i prepuštanje Velikoj Albaniji. Profesor prava Ekonomske škole u Lapljem Selu Živorad Lazić suočen sa pretnjama i spiskovima, u izjavi za RTV KiM upitao je: „Ako gubim državu, ako gubim kuću, čega onda treba da se plašim? Gubitka posla?“

Kosovo i Metohija nisu teret, nego jedini put našeg ozdravljenja i obnove. Ako naši sunarodnici i sugrađani koji žive u getu, u dnevnom strahu za bezbednost svojih porodica, imaju hrabrosti i dostojanstva da se usprotive, šta to goni nas, u ostatku Srbije, ali i Republici Srpskoj, da ih se odreknemo, da se svakodnevno odričemo sebe, svoje zemlje, svoje istorije i svog Kosovskog zaveta? Gde je Univerzitet u Beogradu, da se javno suprotstavi ponižavanju kolega i otvorenom gaženju autonomije Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici? Šaka srebrnjaka, neobaveštenost, obeznanjenost medijskom propagandom? Da li su tih 30.000 ili 300.000 dinara mesečne plate, za koju smo poslodavcima i vlastodršcima prodali svoju savest, vredni uništenja preko 120.000 Srba i Goranaca na Kosovu i Metohiji i komadanja naše zemlje Srbije, gašenja Republike Srpske?

Zar ne znamo da su na takav način, u Crnoj Gori, potomke najvećih srpskih junaka i Kosovskih zavetnika već pretvorili u uboge prosjake bez sećanja, koji u sebi i sa sebe brišu sve što ih seća na Kosovo, na herojske prađedove? Danas su već stigli dotle da, kao NATO vojnici, proslavljaju „Oluju“. Koliko će vremena proći pre nego što ih pošalju na Srbiju ili Rusiju? Poslušnost se plaća neuporedivo skuplje nego otpor, jer zahtevi silnika nemaju kraja. Kakva je budućnost Makedonije, paradigme poslušnosti? Uzmite bilo koju istoriju SAD i pročitajte kakva je bila sudbina „Pet civilizovanih plemena“, pet indijanskih, starosedelačkih naroda koji su, nastojeći da izbegnu uništenje, primili veru i običaje osvajača. Nagrađeni su ubijanjima, pljačkom i prisilnim preseljenjima u rezervate. Samo među Čirokijima 1838. godine, na tom, kako su ga sami nazvali, „Putu suza“, ubijeno je između 2.000 i 8.000 ljudi, žena i dece.

Ovaj članak pisan je uoči najavljene posete i istorijskog govora predsednika republike na Kosovu i Metohiji. Najnovije vesti kažu da toga možda ipak neće biti. Ako je bude, a to će se znati kada ovo budete čitali, nema sumnje da će većina morati da dođe da ga pozdravi. Ovaj članak je, međutim, posvećen Bogoljubu i Živoradu, koji su opravdali i potvrdili svoja imena. Blago njihovim učenicima. Od svojih profesora zaista imaju šta da nauče.


Izvor: Politika/Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Bogoljub i Živorad ili imamo li pravo na ćutnju

* Obavezna polja