Bosna i Hercegovina je još uvijek nestabilna, konfliktima bremenita, društvena i politička zajednica, sredina u kojoj narodi ili građani, po mišljenju stranaca, nisu dosegli dovoljnu zrelost da bi mogli samostalno rješavati svoje ključne probleme.

U takvom kontekstu, prva ideja koja se javila na zapadu je bila ideja o oktroisanom, spoljnjem posredniku, upravitelju koji bi stvari trebao držati pod kontrolom. Ideja o „četvrtoj“, neemotivnoj i nepristranoj strani, dovoljno mudroj doneti kompromisne odluke i dovoljno snažnoj da te odluke po potrebi nametne, posledica je odsustva dogovora među političkim subjektima koji predstavljaju narode i građane u BiH.

Svakako, država koja to prihvata ili podržava nije država nego feud čija egzistentnost je svojstvena osamnaestom veku a ne vremenu „evro-atlantskih integracija“. Inače, komunističko doba je razlikovalo dva oblika gluposti: prvi, izjednačen s predrasudom, to jest sa svime što je nasleđeno bez provjere, morao je doći na nišan islamističke misli pre no što ova, sa svoje strane, ne utone u drugi oblik još mračnije bedastoće, onaj koji prati idolatriju istorije, nauke i tehnike a sve meri stepenom verske svesti.

To „prosvetiteljstvo“ i „buđenje“ krutog, konzervativnog islama upustilo se paralelno i pod plaštom veličanja prirodnoga stanja u hvalisanje blaženih neznalica, koji svojom zaglupljenošću bivaju zadržani u čistoj veri koja ih uči, da sirotinji i seljacima uopšte nije potrebno obrazovanje jer je ono u principu namenjeno samo bogatim staležima.

Ponešto od te apologije sirovog u novom se dobu zadržalo u liku „SDA-ovog idiota“.

U postkomunističkom razdoblju, prividno odanom političkoj slobodi, znanju i industriji, važan je vernik koji je puno više od zaostalog čoveka: on je neko kome je zatajio um. Njemu ne treba okretan duh ni učenost; on u svojoj zatupljenosti govori „izvornijim“ jezikom od jezika narodnog razuma, izmišljenim jezikom „bosanskog srca i duše“.

Minuli rat i političke prilike su Aliji Izetbegoviću, nesumnjivom tvorcu tog nacionalnog lika, udelili lažno dostojanstvo, gradeći mit o istorijskom biću, zamalo reinkarnaciji Poslanika Muhameda, koji je iznova sišao na zemlju, odraslog čoveka dečije duše, koga je zapravo sudbina učinila prostodušnim uz laž kako je ta vrsta njegove bolesti, tumač nebeskoga govora. A taj bezazlenjak znao je ubijati i svojom oštrinom ošinuti bližnje, zapodenuti oluje mržnje koje ga čine istodobno odvratnim, mrskim i „našim“.

Iza Alije ostalo je nasleđe koje izaziva nedoumice i enigmu: kako će se odlučivati i odvijati procesi na bošnjačkoj političkoj sceni na kojoj, politički najvažnijeg igrača predstavlja sin Bakir –  kome je to izgleda jedini kvalitet kod Bošnjaka.

Naravno, svaki razgovor o Bakiru Izetbegoviću, i puno ranije, uglavnom je polazio od uloge radikalno fundamentalističke SDA, njene političke doktrine i taktike, čime je bezlični ali korumpirani fundamentalista ostajao na margini interesovanja javnosti.

Danas je potpuno jasno: Bakir Izetbegović ne predstavlja Bosnu i Hercegovinu, ova država nije njegova svojina, a o tome, danas otvoreno govore Bošnjaci u Zenici, Tuzli, Visokom, Živinicama, u sarajevskoj opštini Stari Grad, Goraždu, Sanskom Mostu, Bihaću, Zavidovićima,Tešnju i Mostaru – a posebno u Banjaluci.

Kad je reč o borbi protiv korupcije u BiH, prema pouzdanim izvorima iz Tužilaštva BiH, Tužilaštvo je primilo obiman materijal protiv Bakira Izetbegovića za kako navode višemilionsku i višegodišnju pljačku novca. Prema istom izvoru u istrazi se navodi i deo koji direktno povezuje Izetbegovića sa vlasničkim udelom u BBI Banci i BBI Centru Sarajevo, te objektu milionske vrednsti na Poljinama iznad Sarajeva.

Istraga Izetbegovića povezuje i sa 2 ofšor kompanije u Istambulu preko kojih je Izetbegović kupio 4 stana i kuću na ime jednog od direktora tih kompanija i ime svoje sestre, a koji je pod direktnom komandom Al-Šidija, kontraverznog saudijskog biznismena. Al-Šidi se dovodi i u vezu sa ratnim prikupljanjem novca porodice Izetbegović iako se većem delu tog novca nikada nije ušlo u trag, ali Al-Šidi je priznao da se na snimcima sa mnogih skupova iz tog vremena nalazi i on.

Upravo je to najveća korupcija ikada napravljena i organizovana u BiH u ratnom i poratnom vremenu: krađa humanitarne pomoći u vrednosti od preko pet miliona dolara i krađa vojničkih plata Armije R BiH u visini od preko dvadeset miliona maraka, koja je organizovano otkupljena za dva posto nominalne vrednosti od vojnika da bi sa tim ogromnim novcem bila prisvojena sva imovina u državnom vlasništvu, zgrade, fabrike, šume i poljoprivredna zemljišta; što i jeste bio osnovni cilj Alije Izetbegovića i njegove SDA – u krvi svojih podanika, stvoriti veliko bogatstvo za nekoliko porodica, koje su uglavnom „sarajevske došle“: doseljeni papci u društvu nekih afro-azijskih pljačkaša i ubica. Koliko su oni „novca oprali“ da bi finansirali vehabijske nehljeboviće i da bi ih pripremile za verski rat šaljući ih u Siriju, Irak i Avganistan – plaćajući njihovu evakuaciju i povratak u zemlju i finansirajući njihove dženaze ili lečenje.

Pa čija je Vakufska banka (udružena sa Depozitnom bankom i UPI bankom), ako nije u većinskom vlasništvu Jasina el Kadija i Šafika Ajada, milionera, sponzora terorizma i vele-trgovaca oružijem. Šta se dešava u toj banci u kojoj svoj komad kolača ima i radikalni vehabijski imam Džamije Kralj Fahd, Nezim Halilović Muderis?!

To prljavo pranje novca zbog finansiranja terorističkih organizacija i terorističkih aktivnosti, prljave banke i fondacije koje tome služe –  to se ne pominje zbog Bakira.

Jer političko nasleđe Alije Izetbegovića nastavilo je da živi kroz njegovu stranku i „Princa islamizma“, sina Bakira. Odreći se Alije, svoga oca, Bakir nije ni mogao ni hteo, jer i stranku i nacionalno liderstvo dobio je na tom nasleđu a ne na svojoj sposobnosti. Nije se odrekao ni one Bosne koja predstavlja amanet njegovog oca, koga često ističe kućni prijatelj dinastije Izetbegović, predsednik Turske Erdogan. Zahvaljujući tom političkom testamentu, saradnja militantnog islamističkog faktora u regionu Balkana je na najvišem nivou, personalno i organizaciono.

Vehabije BiH, Kosova, Sandžaka i Makedonije su čvrsto povezane – vrše zajednička predavanja, okupljanja, finansiranje zajedničkih projekata i orijentisani su na Bosnu kao centar delovanja i bazu. Iako vehabijske vođe iz BiH ne upravljaju strukturama na Kosovu, Sandžaku i Makedoniji njihov uticaj je ogroman i neosporan.

Stavovi Bakira Izetbegovića i SDA su jasni: oslanjanje na Tursku tj. uticaj Erdogana na bošnjačko biračko telo uz jasnu najavu sukoba među narodima i liderima BiH.

Tu politiku Bakir sprovodi uz pomoć starih kadrova i pojedinih uticajnih kadrova iz Islamske zajednice. Tu valja pomenuti notornog Šefika Džaferovića (zloglasnog šefa CSB Zenica u vreme ratnih zbivanja u BiH). Podsetimo da su u to vreme u Zenici boravili teroristi iz odreda El Mudžahedin, koji su vršili teške zločine, posebno nad nebošnjacima ali, neretko i nad Bošnjacima te da je zloglasni zatvor „Muzička Škola“ u Zenici bio udaljen 50 m od prozora u stanu Šefika Džaferovića. Važno je istaći i da je Džaferović odgovoran za izdavanje stotina pasoša i državljanstava kriminalcima i teroristima iz arapskih zemalja koji su se slivali u Zenicu.

Postupci i istrage za ova dela iz opsega počinjenih ratnih zločina još su u toku.

Tu je i „bezlični hodža“ Safet Softić čija je uloga kao bivšeg predsednika Sabora Islamske zajednice BiH da uveže i pokrene Islamsku zajednicu ka pružanju otvorene podrške SDA na izborima, preko Sabora IZ i pojedinih džamija, ali i da sanira tešku političku situaciju u Tuzlanskom kantonu gde „teren“, kontroliše Mirsad Kukić i PDA. Izlaskom Kukića iz SDA, uz aferom „Bosna“ opterećenim kadrovima (Zukić, Sarajlić… te zapošljavanje SDA kadrova u Elektroprivredu BiH i UKC Sarajevo gde je direktorica Sebija Izetbegović) jasno je da će terenski rad za SDA biti veliki problem. Uočljivo je i distanciranje dojučerašnjeg „vladara Ze-Do kantona“ Šemsudina Mehmedovića koji se uopšte ne pojavljuje u kadrovskim kombinacijama SDA.

Važan kadar „Gatačkog klana“ i rođaka Čampara je Denis Zvizdić, koga je Bakir brutalno pustio niz vodu iako je imao najveću podršku na terenu kao kandidat za člana Predsedništva te direktni rival njegove supruge Sebije Izetbegović koju eto, „protiv njene volje“, guraju za kandidata u Predsedništvo BiH. Ona je sada garant ostanka na vlasti klana Izetbegović i očuvanja njihovog napljačkanog bogatstva ali i zadržavanja BiH u pat poziciji kao u protekle 4 godine, što je građanima donelo ekonomske patnje i pokrenulo egzodus stanovništva iz BiH. Biće interesantno videti kako će pro-erdoganovski političar Izetbegović objasniti Bošnjacima da zbog interesa Turske u Siriji te planirane izgradnje gasovoda „Turski tok“ ali i kupovine sistema PVO S-400 mora žrtvovati proklamovanu viziju suvereniteta BiH i raditi po upustvima iz Turske i Rusije. Naime Putin i Erdogan imaju veoma usklađenu i dogovorenu politiku za koju BiH i Bakir Izetbegović predstavljaju tek smešnu monetu za potkusurivanje na strateškoj političkoj sceni Bliskog istoka. Zbog toga što Turska na Bliskom istoku zavisi od saveza sa Rusijom, jasno je da će Bakir po upustvima Erdogana morati pokazivati spremnost da čini ustupke Republici Srpskoj i predsedniku Dodiku, koji će se držati u okvirima Dejtonskog sporazuma ali sigurno neće moći ići u pravcu jačanja državnih ingerencija BiH na štetu Republike Srpske. Ta spolja iznuđena a Bakiru potrebna koalicija bila bi dovoljna da Bakir sačuva opljačkano te da BiH ostane u grču i stagnira u predvorju EU kao protekle 4 godine.

Situacija u Republici Srpskoj je međutim potpuno jasna: predsednik Republike Srpske i SNSD-a Milorad Dodik je jasno utvrdio interese i ciljeve srpskog naroda u BiH i niko ga nije mogao uceniti ni zaplašiti. Kroz političku borbu za državotvorni kapacitet Republike Srpske i srpskog naroda iskristalisale su se težnje naroda da kroz Dodikovo liderstvo izgradi funkcionalnu državu, sa modernim zakonskim rešenjima i snažnim institucijama. Sav period svoga delovanja na političkoj sceni predsednik Dodik morao je uvek iznova odgovarati na izazove i po pitanju ratne uloge svoga naroda i bliske istorije nastanka Republike Srpske. Taj izazov Dodik je prihvatio suprotstavljajući se otvoreno propagandnim stereotipima o ratu u BiH i ulozi srpskog naroda u njemu, dok su mnogi politički akteri tzv. Saveza za promiene kukavički podvijali rep, mirno slušajući laži i optužbe na račun vlastitog naroda.

Naučiti od Dodika, pusta je politička želja svakog naroda koji želi imati ispred sebe pouzdanog lidera i efikasnu državu koja brine o njemu, pokazujući se sposobnom da ponudi jasnu perspektivu napretka u uslovima složenih geopolitičkih odnosa.

Istovremeno i Rusija se pokazala pouzdanim partnerom predsedniku Dodiku i Republici Srpskoj, pomažući političkim uticajem i ulaganjima kao peti investitor po značaju u BiH. Iako su ta ulaganja očigledno više izraz nastojanja za podrškom zbog kulturno-istorijske povezanosti i prijateljstva nego posebnih ekonomskih interesa, Rusija je veličinom investicija odmakla daleko ispred svih islamskih zemalja, posebno Turske, Saudijske Arabije i Kuvajta, koje nisu ni među deset najvećih ulagača u BiH.  

Na drugom frontu političke scene u Federaciji BiH je politički snažni, od Hrvatske i Nemačke podržani Dragan Čović, kao legitimni predstavnik Hrvata. Iako u složenijoj situaciji nego Dodik on se pokazao kao pouzdan partner.

Hrvatska je članica EU i NATO saveza, ali je zbog situacije sa Agrokorom u potpunosti zavisna od Rusije jer Sberbanka putem finansija i kredita kontroliše situaciju sa Agrokorom a slom Agrokora može potencijalno ekonomski ugroziti i ceo zapadni Balkan. Da bi ostvario nacionalne ciljeve, Čović balansira između američkih interesa koji nalažu jačanje i unitarizaciju BiH. To nominalno zastupa i Hrvatska, ali nakon susreta Grabar-Kitarović – Putin, na kome se razgovaralo o odnosu Sberbanke i Agrokora, jasno je da Hrvatska mora podržati ili bar uvažavati stavove Rusije. Čovićev tim zato jasno ide u desno, uz tradicionalnu ekipu „sokolova“ (kadrovi iz fabrike „SOKOL“ u Mostaru gde je Čović bio direktor), kao što su Branko Kolobarić, Miro Ćorić, Jelka Miličević….. te primetno jačanje i uticaj „desnice“ iz Hrvatske koja se jasno odupire pokušaju „utapanja“ Hrvatske u bezličnu masu država EU. To se videlo na usvajanju „Istambulske konvencije“ gde je desni deo HDZ-a Hrvatske otkazao poslušnost Europejcu Plenkoviću. Valja i navesti da tim koji pomaže HDZ BiH predvode Milijan Brkić-Vaso (zamenik predsednika HDZ Hrvatske i terenski egzekutor), Davor Ivo-Stier (nominalni proevropejac sa jakim vezama u katoličkom kleru Hrvatske), Željana Zovko, bivša ambasadorka BiH koja sa proevropskog centra skreće u desno i daje podršku Čoviću za čvršću odbranu hrvatskih interesa u BiH.

Ono što iznenađuje i zabrinjava ipak je potpuno novi kurs jedinog stvarnog političkog rivala i protivnika Bakira Izetbegovića u Bošnjačkom korpusu – Fahrudina Radončića, vlasnika moćne medijske imperije „Avaz“ i „Alfa TV“.

Nakon skoro 3 godine suđenja i 3 meseca pritvora uspeo je dokazati svoju nevinost na sudu EULEX-a (kao svedok tzv.“republike Kosovo“) ali i na Sudu BiH. Istu noć, nakon oslobađajuće presude na Sudu BiH, gostujući na N1 u nevjerovatno mirnom izdanju najavio je da je saradnja naroda i lidera u BiH jedina alternativa.

No verovatnije je da se Radončić priprema za širi politički sukob koji je neminovan u BiH kao posldica igara velikih sila širom sveta. Jasno je da SAD moraju imati svoje igrače na terenu u BiH kako bi se suprotstavili navodnom „toksičnom“ uticaju Rusije na celom Balkanu i kako više ne mogu računati na Bakira Izetbegovića i SDA dok je pod njegovim vođstvom, baš kako se na Bliskom istoku više ne mogu osloniti na Tursku pod Erdoganovim vođstvom. Uz Radončića su i pro-britanski, Ešdaunovi kadrovi poput Adnana Terzića, a u Republici Srpskoj Dragan Čavić i Mladen Ivanić.

U tom smislu, ma kako najavljivao saradnju i uravnoteženu politiku, iz Republike Srpske se primjećuje napadno prisustvo američkih kadrova u SBB i oko Fahrudina Radončića, što izaziva zabrinutost. „Fahrina“ kadrovska lista izgleda ovako:

  1. Safet Oručević: neposredno po okončanju rata u BiH, u Mostaru, baš on je bio američki favorit i politički je zastupao njihove interesu u vreme višegodišnje krize u Mostaru. Kada je posao obavljen povukao se u privatni biznis u Beč, koji je u ruskim obaveštajnim krugovima označen kao grad u kome deluje centar obaveštajnih delatnosti SAD za celu centralnu i Jugoistočnu Evropu. Vlasnik je TV1 u BiH .
  2. Damir Arnaut, bivši ambasador iz Australije, američki doktorant sa Univerziteta Berkli i član advokatskih komora u SAD, čime je sve rečeno o njegovom habitusu i indoktrinaciji. Važno je napomenuti da u ime Radončića vodi sve pregovore o Izbornom zakonu BiH koji se vode pod patronatom SAD i EU te da se u tom pogledu njegovi stavovi ne razlikuju od stavova SDA i ostalih bošnjačkih stranaka.
  3. Adisa Omerbegović-Arapović se prošle godine pridružila SBB timu i to odmah kao potpredsednica SBB. Višegodišnja dekanesa Ekonomskog fakulteta Američkog univerziteta u BiH. Jasno je da se na položaj dekanese Američkog univerziteta ne dolazi bez saglasnosti finansijera i sponzora tog univerziteta a to je ipak Vlada SAD.
  4. Adis Arapović se pridružuje Radončićevom timu nakon što napušta međunarodnu organizaciju Centar civilnih inicijativa – CCI, koju najvećim delom finansiraju Amerikanci i EU. Čovek koji godinama po pitanju demokratizacije zastupa proameričke stavove uvijene u oblandu demokratije. I on odmah ide na visoku poziciju Šefa izborne kampanje Radončićevog Saveza za bolju budućnost..
  5. Emir Talirević, doktor čije je ime neraskidivo vezano za Fahrudina Radončića i koji je bio jedan od ključnih svjedoka na suđenju Radončiću. Bitna je činjenica da je dr Talirević, sa svojom privatnom klinikom ujedno oficijelni lekar ambasade SAD u BiH! Ono što jeste i dodatno čudno je njegova bliskost u poslovnom smislu sa Sebijom Izetbegović o čemu je pisao poluobaveštajni magazin „Žurnal“.
  6. Tu je i Bakir Hadžiomerović, glavni urednik zloglasnog TV magazina „60 minuta“ koji je, uvek otvoreno zastupao jasne proameričke stavove, te služio kao medijski bič za neposlušne političare koji se nisu slagali sa američkim stavovima na Balkanu. Iako nije tvorac „američkog obrasca“ on ga je najsnažnije zastupao, ušavši u direktne sukobe sa Dodikom, Čovićem i Izetbegovićem, a ponekad i sa neposlušnim kadrovima tzv. „građanske opcije“, sa kojim je imao i brojne sudske procese. Gostovanja ljudi u magazinu „60 minuta“ FTV iz američke ambasade, SAD i OHR-a koji su zastupali unitarističku probosansku i antisrpsku politiku prelazilo je svaku meru. Sada je jedan od urednika „Avaza“ te blizak saradnik Radončića.
  7. U ovoj Radončićevoj kadrovskoj ekipi je i dr Ermin Čehić, školovani medijski manipulator i još jedan doktor koga u svojim izvještajima o uticaju SAD na Balkanu pominje čak i ruska FSB! Radio je na otkrivanju slučajeva krađe milijardi maraka u ratu od strane TWRA u Beču te slučaja „Pogorelica“ i slučaja mudžahedinskog naselja „Bočinja“. Poznat je po teškim sukobima sa SDA perjanicama Šemsudinom Mehmedovićem, Nedžadom Polićem, Edhemom Bičakčićem….. Čehićev uticaj i delovanje je istraživala tadašnja Federalna obavještajno sigurnosna služba – FOSS pod upravom Seada Kikića, ali su sva dokumenta o njemu izuzeta od strane službenika američke ambasade u BiH, a svi ljudi koji su radili na istragama su otpušteni ili penzionisani. U Radončićeve redove uveo ga je upravo Bakir Hadžiomerović sa kojim je godinama sarađivao i dostavljao mu ekskluzivna dokumenta iz raznih zapadnih izvora

Samo ova imena dovoljan su pokazatelj da SAD imaju spremnog novog igrača na uzavreloj političkoj sceni BiH i da Radončićeve miroljubive izjave nemaju veze sa realnošću te da se on priprema za širi sukob sa Dodikom i Čovićem.

O današnjem SDP-u gotovo da se nema šta reći: bezidejni, bledi, jadni, još nisu obavešteni da se SSSR raspao i da komunizam koji oni zastupaju postoji još samo u Sjevernoj Koreji i u njihovoj sestrinskoj stranci „Demokratska fronta“. DF je u stvari Lagumdžijino političko kopile Željko Komšić jer ni DF više ne postoji, osim kao igrač Bakira Izetbegovića koji gura prst u oko Hrvatima iako zna da će najviše štete naneti Bošnjacima koji jedino i mogu glasati za njega. Poznat je po tome što kao tzv. „hrvatski član“ Predsedništva BiH nikad nije otišao u Posušje, Široki Brijeg, Grude..

Pred Republikom Srpskom zato stoji veliki izazov izbora političkog partnera na sceni BiH. Izbor između Radončića ili dinastije Izetbegović čini se kao jedino pitanje.

Dinastija Izetbegović je povukla vlastiti narod na raskrsnicu na kojoj je svaki izbor pogrešan a svaki put stranputica – potpuni ćorsokak i bezizlaz. Vratiti se nazad na put saradnje sa srpskim narodom, racionalno i potpuno preispitujući odnose pre rata i posle njega te formulisati politiku razvoja države koja ne postoji bez suverenosti i samostalnosti na međunarodnom planu, znači učiniti jedini pravilni korak u budućnost za koji Bakir Izetbegović nije sposoban sam.

Uz podršku i pomoć mentora Erdogana koji ima korektnu saradnju sa Putinom ali i Vučićem, ma koliko to izgledalo nerealno, možda je to i moguća varijanta konačnog mirenja preko bezbedne linije Moskva – Ankara – Beograd. U slučaju dolaska Radončića sa njegovim proameričkim kadrovima, borba za opstanak Republike Srpske kao i za ustavnu poziciju Hrvata u BiH dobit će sasvim drugu formu, jače prisustvo američke diplomatije i puno neizvesniju dimenziju.


Izvor: Analitički forum

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Bošnjaci između Trampa i Erdogana

* Obavezna polja