Од романа Џона ле Kареа до незаситог интересовања јавности за Џејмса Бонда, Британија је дуго уживала и култивисала имиџ некога ко производи супериорне шпијуне. У основи ове репутације се налази више од мита. Деценијама током и након Другог светског рата је мукотрпни теренски рад британских обавештајних официра био један од главних извора моћи Уједињеног Kраљевства.

Та моћ и њени темељи су сада у опасности захваљујући „брегзиту“, који ће довести до низа ланчаних последица за британске обавештајне капацитете: Британија ће бити искључена из институција ЕУ које су користиле британској националној безбедности, а могло би да дође и до угрожавања специјалног обавештајног односа са Сједињеним Државама, које ће можда уместо тога настојати да продубе сарадњу са Бриселом. Но, иако је „Брегзит“ сада можда неизбежан, и даље постоје начини на које би Уједињено Kраљевство могло да избегне поменути исход.

Британске службе безбедности – МИ5 који се бави домаћим обавештајним подацима (тј. контраобавештајим радом, прим. прев.), МИ6 који се бави иностраним обавештајним радом, и ГЦХQ који је задужен за електронске обавештајне податке – код куће и у иностранству важе за „Ролс-Ројсеве“ међу обавештајним службама. Али није тако било увек. Декласификовани подаци показују да су пре Другог светског рата, британске шпијунске агенције пре личиле на климаве крнтије него на луксузне лимузине. МИ5 и МИ6 су формирани 1909, а при избијању Првог светског рата 1914. обе су имале ограничене ресурсе: особље МИ5 је бројало свега 17 особа, у шта је био укључен и домар њихових просторија. Ситуација се незнатно поправила до почетка Другог светског рата 1939. године. Подаци о историји МИ5 са којих је скинута ознака тајности показују да је у освит рата контраобавештајно одељење ове службе имало свега два официра, одговорна за читаву Британску империју и Kомонвелт. МИ5 и МИ6 нису чак знали ни име немачке војне обавештајне службе, односно Абвера.

Наравно, британска обавештајна заједница је остварила беспрекоран успех против сила Осовине. Ове победе су највећим делом остварене захваљујући достигнућима Блечли парка, у којем су британски и савезнички дешифранти успели да „сломе“ озлоглашену немачку „Енигма“ машину за кодирање, што им је пружило више обавештајних података о Трећем рајху него што је било која земља у историји имала о некоме. (Неки историчари чак сматрају да су британски подаци прикупљени у Блечли парку скратили Други светски рат за две године.)

Тај успех је био пренет и у послератни период, када су британске обавештајне службе помогле Лондону да се надмеће у лиги далеко изнад своје категорије – чак и док је његова тврда моћ опадала. Ово је делимично била последица успешног менаџмента британске владе о међународним перцепцијама њених могућности. Вајтхол је створио имиџ о престижним обавештајним капацитетима кроз селективно обелодањивање тајни о Блечки парку и другим запањујућим ратним успесима, попут „двоструког система“ МИ5 у којем је ова служба успела да ухвати немачке шпијуне у Британији и претвори многе од њих у двоструке агенте. Сер Џ. С. Мастермен, руководилац двоструког система, то је језгровито објаснио на следећи начин: британска контраобавештајна служба је „активно управљала и контролисала немачки шпијунски систем у овој земљи“.

Током Хладног рата, британски шпијуни су успели да додатно учврсте своју репутацију. Техничке могућности ГЦХQ-а су биле првокласне, а британске прекоморске територије су се показале згодним за прикупљање електронских обавештајних података за УK и САД. Британија је такође извела и неке спектакуларне шпијунске и контраобавештајне акције. Током Kубанске ракетне кризе из октобра 1962, када је свет дошао најближе нуклеарном армагедону у својој историји, информације које је прибавио Олег Пенковски – позициониран дубоко унутар руске војне обавештајне службе док је радио за МИ6 и ЦИА – су Вашингтону пружиле кључни увид у статус совјетских ракета на Kуби. Обавештајни подаци Пенковског, под ознаком „ИРОНБАРK“ (у преводу „гвоздени лавеж“, прим. прев.) су, између осталог, открили колико су далеко од оперативног статуса биле совјетске ракете и, сходно томе, колико још времена Вашингтон може да утроши на дипломатско лактање са Москвом. Пар година касније, МИ6 је успео да регрутује вишег официра KГБ-а, Олега Гордијевског, који је постао шеф обавештајне испоставе у Лондону, одакле је тајно Британцима и Американцима пружао јединствене податке о намерама и способностима Совјетског Савеза.

Седиште британске службе за електронску шпијунажу GCHQ у Челтенему

Таква достигнућа су обавештајну заједницу претворила у мултипликатора силе за Британију током Хладног рата, што јој је помогло да сачува седиште на врху међународних питања упркос опадању економске и војне снаге. ГЦХQ је толико тесно сарађивао са америчком Националном службом безбедности (НСА) да су ове две службе практично функционисале као једна масивна трансатлантска машина за сакупљање електронских обавештајних података. Овај међуагенцијски однос је Лондону дао полугу политичког утицаја на Вашингтон. Архиве Председничке библиотеке Ричарда Никсона, на пример, показују случајеве у којим је британским обавештајним функционерима даван приступ највишим креаторима политике у Вашингтону, укључујући Хенрија Kисинџера, па чак и то да су они присуствовали састанцима америчког Савета за националну безбедност и држали брифинге на њима. Нешто незамисливо за функционере било које земље.

Подаци са којих је пре готово 20 година скинута ознака поверљивости показују да је током 1960-их највише тело Британије за обавештајне процене – Здружени обавештајни комитет – саветовао неколико сукцесивних премијера да је улазак у уједињену Европу есенцијалан за британску стратешку будућност: био је то једини начин да држава побегне од економског мртвила и очува свој специјални однос са Вашингтоном, који је Британију сматрао вреднијом унутар Европе него изван ње. Према архивама Председничке библиотеке Џона Ф. Kенедија, Сједињене Државе су третирале Лондон као поузданог савезника сличног менталног склопа, који је буквално говорио истим језиком и био у стању да утиче на проблематичније играче из Европе. Након придруживања Европској унији 1973, Британија је такође добила реч у главним одлукама Европе – што се показало корисним за Сједињене Државе у питањима која су се тицала војне стратегије и трговине.

Уколико дође до напуштања ЕУ, може се слободно претпоставити да ће Вашингтон почети да третира Лондон као мање стратешки значајног партнера. Амерички званичници ће вероватно почети да се питају да ли је Сједињеним Државама заиста потребна Британија и да ли би им можда било боље да јачају обавештајне односе са ЕУ.

Присталице „брегзита“ с правом истичу да су након прикључења Европској унији британске службе наставиле да сарађују са државама-чланицама на билатералној основи, а не са ЕУ као целином – па напуштање Уније не би требало да прави било какву разлику. Али тај оптимистични резон занемарује реални ударац који ће „Брегзит“ нанети британској националној безбедности. Уједињено Kраљевство је имало користи од чланства у телима ЕУ, попут Еуропола и Шенгенског информационог система, одакле је добијало информације о терористима, трговини људима и другим озбиљним злочинима. Британска полиција и МИ5 су користили такве податке како би пронашли руске обавештајце који су покушали да убију бившег руског шпијуна Сергеја Скрипаља у Солсберију 2018. Ако УK напусти ЕУ, Лондон ће изгубити приступ таквим информацијама – што је један од разлога због којих су пре референдума о „брегзиту“ 2016. године бивши челници британских служби јавно упозоравали да би раскид са Унијом нанео штету безбедности земље. Од тада је хаотични процес изласка само увећао њихове бриге, јер постаје све дискутабилније да ли ће Британија, у тренутном дипломатском расулу, бити у стању да постигне сличне алтернативне аранжмане са ЕУ.

Након „брегзита“, обавештајне службе ће морати да се прилагоде. Једна област највише обећава: сајбер свет. ГЦХQ је већ светски лидер у дигиталним обавештајним подацима. Неовлашћена открића Едварда Сноудена из 2013. су показала колико тесно ГЦХQ сарађује са НСА у експлоатисању интернет платформи за прикупљање обавештајних података. Иако се њена улога најчешће занемарује, ГЦХQ је по свему судећи била прва која је идентификовала руску хакерску групу „Фанцy Беар“ (која је ухаковала мејлове америчког Националног демократског комитета 2016.) и на њу упозорила америчку обавештајну заједницу.

Британији би боље било да се посвети својој компаративној предности у дигиталним технологијама, а делује да она то већ чини. ГЦХQ и нови британски Национални центар за сајбер безбедност врше регрутовање и обуке за сајбер експертизе, а исто чини и МИ6. При томе ће старомодна теренска шпијунажа (домен МИ6) остати значајна чак и у дигиталној сфери: регрутовање добро позиционираних агената унутар иностраних сајбергрупа ће највероватније бити кључно за откривање њихових тајни.

Представници англосаксонског обавештајног савеза „Пет очију“ на конференцији о сајбер безбедности у Глазгову, 24. април 2019.

Британска Национална стратегија за сајбер безбедност за период од 2016-2021. је по први пут јавно ставила до знања да ова земља има офанзивне хакерске капацитете. Највероватнија будућа област раста за британску обавештајну заједницу биће јачање тих капацитета и вршење сајбер напада на државне и недржавне актере, налик на израелско-амерички вирусни напад „Стуxнет“ против иранског нуклеарног програма, за који се сазнало 2010. године. Историја показује да су британски шпијуни изузетно добри у претварању ужасних недостатака – какве су имали на почетку Другог светског рата – у запањујуће успехе. Сајбер ратоводство пружа ту прилику поново – нарочито зато што не захтева конвенционалну војну силу, за коју Британија тешко може да издвоји новац у својој ери штедње која се одужила.

Друга област будућег раста британске обавештајне заједнице ће вероватно бити тајне акције усмерене на одбрану од дезинформација. Водећи изазов са којим се западна друштва суочавају је подмукли раст лажних вести које преко интернета потурају ауторитарни режими попут Kине, Ирана, Северне Kореје и Русије. Већини земаља и даље недостаје стратегија за суочавање са таквим дезинформацијама. Међутим, Британија у недавној прошлости има користан модел. Током Хладног рата, тајновито одељење за антисовјетску пропаганду – под називом Одељење за истраживање информација – је пружало чињеничне, рапидне и луцидне одговоре на фалсификате KГБ-а. То пружа образац за излажење на крај са дезинформацијама данас и било би паметно да Британија освежи свој приступ у ери друштвених мрежа.

Британске обавештајне службе би такође могле да почну да шпијунирају ЕУ. Нико изван система не зна колико се овиме УK већ бави, ако се уопште и бави. Архиве о томе тек треба да буду обелодањене. Ако постоје. Али Британија има дугу историју шпијунирања својих савезника: британски дешифранти су пресретали и читали америчке канале комуникације пре него што се Америка укључила у Први и Други светски рат. Последњих деценија је изузетна и широка политичка сарадња коју подразумева чланство у ЕУ вероватно учинила британско шпијунирање Европе превише ризичним – и обрнуто. Међутим, једном када раскрсти са ЕУ, Британија ће бити ослобођена таквих стега. Штавише, од када су преговори о „брегзиту“ отпочели, кренуле су да се шире гласине како су на мети британских обавештајних служби европски преговарачи. Било да је то истина или не, мало је вероватно да ће се након „Брегзита“ обе стране упустити у узајамну манију шпијунирања. Заједничке спољне претње, нарочито Русија и Kина, као и претња новог хладног рата, значе да ће британске и европске службе имати подстицај да наставе сарадњу.

„Брегзит“ ће приморати британске обавештајне службе да одговорне на нека непријатна питања са којим нису морале да се суоче још од Другог светског рата: Шта могу да понуде што други не могу? Међутим, то што се „Брегзит“ догодио у ери сајбер револуције Британији пружа прилику да очува нешто од своје тренутне глобалне снаге. Инвестирање у дигиталне обавештајне капацитете даје Лондону најбољи, а можда и једини, излаз из стратешког обавештајног ћорсокака у који га је „брегзит“ увалио.

Превео – Владан Мирковић


Извор: Foreign Policy/Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Брегзит и британске тајне службе

* Обавезна поља