Od romana Džona le Karea do nezasitog interesovanja javnosti za Džejmsa Bonda, Britanija je dugo uživala i kultivisala imidž nekoga ko proizvodi superiorne špijune. U osnovi ove reputacije se nalazi više od mita. Decenijama tokom i nakon Drugog svetskog rata je mukotrpni terenski rad britanskih obaveštajnih oficira bio jedan od glavnih izvora moći Ujedinjenog Kraljevstva.

Ta moć i njeni temelji su sada u opasnosti zahvaljujući „bregzitu“, koji će dovesti do niza lančanih posledica za britanske obaveštajne kapacitete: Britanija će biti isključena iz institucija EU koje su koristile britanskoj nacionalnoj bezbednosti, a moglo bi da dođe i do ugrožavanja specijalnog obaveštajnog odnosa sa Sjedinjenim Državama, koje će možda umesto toga nastojati da prodube saradnju sa Briselom. No, iako je „Bregzit“ sada možda neizbežan, i dalje postoje načini na koje bi Ujedinjeno Kraljevstvo moglo da izbegne pomenuti ishod.

Britanske službe bezbednosti – MI5 koji se bavi domaćim obaveštajnim podacima (tj. kontraobaveštajim radom, prim. prev.), MI6 koji se bavi inostranim obaveštajnim radom, i GCHQ koji je zadužen za elektronske obaveštajne podatke – kod kuće i u inostranstvu važe za „Rols-Rojseve“ među obaveštajnim službama. Ali nije tako bilo uvek. Deklasifikovani podaci pokazuju da su pre Drugog svetskog rata, britanske špijunske agencije pre ličile na klimave krntije nego na luksuzne limuzine. MI5 i MI6 su formirani 1909, a pri izbijanju Prvog svetskog rata 1914. obe su imale ograničene resurse: osoblje MI5 je brojalo svega 17 osoba, u šta je bio uključen i domar njihovih prostorija. Situacija se neznatno popravila do početka Drugog svetskog rata 1939. godine. Podaci o istoriji MI5 sa kojih je skinuta oznaka tajnosti pokazuju da je u osvit rata kontraobaveštajno odeljenje ove službe imalo svega dva oficira, odgovorna za čitavu Britansku imperiju i Komonvelt. MI5 i MI6 nisu čak znali ni ime nemačke vojne obaveštajne službe, odnosno Abvera.

Naravno, britanska obaveštajna zajednica je ostvarila besprekoran uspeh protiv sila Osovine. Ove pobede su najvećim delom ostvarene zahvaljujući dostignućima Blečli parka, u kojem su britanski i saveznički dešifranti uspeli da „slome“ ozloglašenu nemačku „Enigma“ mašinu za kodiranje, što im je pružilo više obaveštajnih podataka o Trećem rajhu nego što je bilo koja zemlja u istoriji imala o nekome. (Neki istoričari čak smatraju da su britanski podaci prikupljeni u Blečli parku skratili Drugi svetski rat za dve godine.)

Taj uspeh je bio prenet i u posleratni period, kada su britanske obaveštajne službe pomogle Londonu da se nadmeće u ligi daleko iznad svoje kategorije – čak i dok je njegova tvrda moć opadala. Ovo je delimično bila posledica uspešnog menadžmenta britanske vlade o međunarodnim percepcijama njenih mogućnosti. Vajthol je stvorio imidž o prestižnim obaveštajnim kapacitetima kroz selektivno obelodanjivanje tajni o Blečki parku i drugim zapanjujućim ratnim uspesima, poput „dvostrukog sistema“ MI5 u kojem je ova služba uspela da uhvati nemačke špijune u Britaniji i pretvori mnoge od njih u dvostruke agente. Ser DŽ. S. Mastermen, rukovodilac dvostrukog sistema, to je jezgrovito objasnio na sledeći način: britanska kontraobaveštajna služba je „aktivno upravljala i kontrolisala nemački špijunski sistem u ovoj zemlji“.

Tokom Hladnog rata, britanski špijuni su uspeli da dodatno učvrste svoju reputaciju. Tehničke mogućnosti GCHQ-a su bile prvoklasne, a britanske prekomorske teritorije su se pokazale zgodnim za prikupljanje elektronskih obaveštajnih podataka za UK i SAD. Britanija je takođe izvela i neke spektakularne špijunske i kontraobaveštajne akcije. Tokom Kubanske raketne krize iz oktobra 1962, kada je svet došao najbliže nuklearnom armagedonu u svojoj istoriji, informacije koje je pribavio Oleg Penkovski – pozicioniran duboko unutar ruske vojne obaveštajne službe dok je radio za MI6 i CIA – su Vašingtonu pružile ključni uvid u status sovjetskih raketa na Kubi. Obaveštajni podaci Penkovskog, pod oznakom „IRONBARK“ (u prevodu „gvozdeni lavež“, prim. prev.) su, između ostalog, otkrili koliko su daleko od operativnog statusa bile sovjetske rakete i, shodno tome, koliko još vremena Vašington može da utroši na diplomatsko laktanje sa Moskvom. Par godina kasnije, MI6 je uspeo da regrutuje višeg oficira KGB-a, Olega Gordijevskog, koji je postao šef obaveštajne ispostave u Londonu, odakle je tajno Britancima i Amerikancima pružao jedinstvene podatke o namerama i sposobnostima Sovjetskog Saveza.

Sedište britanske službe za elektronsku špijunažu GCHQ u Čeltenemu

Takva dostignuća su obaveštajnu zajednicu pretvorila u multiplikatora sile za Britaniju tokom Hladnog rata, što joj je pomoglo da sačuva sedište na vrhu međunarodnih pitanja uprkos opadanju ekonomske i vojne snage. GCHQ je toliko tesno sarađivao sa američkom Nacionalnom službom bezbednosti (NSA) da su ove dve službe praktično funkcionisale kao jedna masivna transatlantska mašina za sakupljanje elektronskih obaveštajnih podataka. Ovaj međuagencijski odnos je Londonu dao polugu političkog uticaja na Vašington. Arhive Predsedničke biblioteke Ričarda Niksona, na primer, pokazuju slučajeve u kojim je britanskim obaveštajnim funkcionerima davan pristup najvišim kreatorima politike u Vašingtonu, uključujući Henrija Kisindžera, pa čak i to da su oni prisustvovali sastancima američkog Saveta za nacionalnu bezbednost i držali brifinge na njima. Nešto nezamislivo za funkcionere bilo koje zemlje.

Podaci sa kojih je pre gotovo 20 godina skinuta oznaka poverljivosti pokazuju da je tokom 1960-ih najviše telo Britanije za obaveštajne procene – Združeni obaveštajni komitet – savetovao nekoliko sukcesivnih premijera da je ulazak u ujedinjenu Evropu esencijalan za britansku stratešku budućnost: bio je to jedini način da država pobegne od ekonomskog mrtvila i očuva svoj specijalni odnos sa Vašingtonom, koji je Britaniju smatrao vrednijom unutar Evrope nego izvan nje. Prema arhivama Predsedničke biblioteke Džona F. Kenedija, Sjedinjene Države su tretirale London kao pouzdanog saveznika sličnog mentalnog sklopa, koji je bukvalno govorio istim jezikom i bio u stanju da utiče na problematičnije igrače iz Evrope. Nakon pridruživanja Evropskoj uniji 1973, Britanija je takođe dobila reč u glavnim odlukama Evrope – što se pokazalo korisnim za Sjedinjene Države u pitanjima koja su se ticala vojne strategije i trgovine.

Ukoliko dođe do napuštanja EU, može se slobodno pretpostaviti da će Vašington početi da tretira London kao manje strateški značajnog partnera. Američki zvaničnici će verovatno početi da se pitaju da li je Sjedinjenim Državama zaista potrebna Britanija i da li bi im možda bilo bolje da jačaju obaveštajne odnose sa EU.

Pristalice „bregzita“ s pravom ističu da su nakon priključenja Evropskoj uniji britanske službe nastavile da sarađuju sa državama-članicama na bilateralnoj osnovi, a ne sa EU kao celinom – pa napuštanje Unije ne bi trebalo da pravi bilo kakvu razliku. Ali taj optimistični rezon zanemaruje realni udarac koji će „Bregzit“ naneti britanskoj nacionalnoj bezbednosti. Ujedinjeno Kraljevstvo je imalo koristi od članstva u telima EU, poput Europola i Šengenskog informacionog sistema, odakle je dobijalo informacije o teroristima, trgovini ljudima i drugim ozbiljnim zločinima. Britanska policija i MI5 su koristili takve podatke kako bi pronašli ruske obaveštajce koji su pokušali da ubiju bivšeg ruskog špijuna Sergeja Skripalja u Solsberiju 2018. Ako UK napusti EU, London će izgubiti pristup takvim informacijama – što je jedan od razloga zbog kojih su pre referenduma o „bregzitu“ 2016. godine bivši čelnici britanskih službi javno upozoravali da bi raskid sa Unijom naneo štetu bezbednosti zemlje. Od tada je haotični proces izlaska samo uvećao njihove brige, jer postaje sve diskutabilnije da li će Britanija, u trenutnom diplomatskom rasulu, biti u stanju da postigne slične alternativne aranžmane sa EU.

Nakon „bregzita“, obaveštajne službe će morati da se prilagode. Jedna oblast najviše obećava: sajber svet. GCHQ je već svetski lider u digitalnim obaveštajnim podacima. Neovlašćena otkrića Edvarda Snoudena iz 2013. su pokazala koliko tesno GCHQ sarađuje sa NSA u eksploatisanju internet platformi za prikupljanje obaveštajnih podataka. Iako se njena uloga najčešće zanemaruje, GCHQ je po svemu sudeći bila prva koja je identifikovala rusku hakersku grupu „Fancy Bear“ (koja je uhakovala mejlove američkog Nacionalnog demokratskog komiteta 2016.) i na nju upozorila američku obaveštajnu zajednicu.

Britaniji bi bolje bilo da se posveti svojoj komparativnoj prednosti u digitalnim tehnologijama, a deluje da ona to već čini. GCHQ i novi britanski Nacionalni centar za sajber bezbednost vrše regrutovanje i obuke za sajber ekspertize, a isto čini i MI6. Pri tome će staromodna terenska špijunaža (domen MI6) ostati značajna čak i u digitalnoj sferi: regrutovanje dobro pozicioniranih agenata unutar inostranih sajbergrupa će najverovatnije biti ključno za otkrivanje njihovih tajni.

Predstavnici anglosaksonskog obaveštajnog saveza „Pet očiju“ na konferenciji o sajber bezbednosti u Glazgovu, 24. april 2019.

Britanska Nacionalna strategija za sajber bezbednost za period od 2016-2021. je po prvi put javno stavila do znanja da ova zemlja ima ofanzivne hakerske kapacitete. Najverovatnija buduća oblast rasta za britansku obaveštajnu zajednicu biće jačanje tih kapaciteta i vršenje sajber napada na državne i nedržavne aktere, nalik na izraelsko-američki virusni napad „Stuxnet“ protiv iranskog nuklearnog programa, za koji se saznalo 2010. godine. Istorija pokazuje da su britanski špijuni izuzetno dobri u pretvaranju užasnih nedostataka – kakve su imali na početku Drugog svetskog rata – u zapanjujuće uspehe. Sajber ratovodstvo pruža tu priliku ponovo – naročito zato što ne zahteva konvencionalnu vojnu silu, za koju Britanija teško može da izdvoji novac u svojoj eri štednje koja se odužila.

Druga oblast budućeg rasta britanske obaveštajne zajednice će verovatno biti tajne akcije usmerene na odbranu od dezinformacija. Vodeći izazov sa kojim se zapadna društva suočavaju je podmukli rast lažnih vesti koje preko interneta poturaju autoritarni režimi poput Kine, Irana, Severne Koreje i Rusije. Većini zemalja i dalje nedostaje strategija za suočavanje sa takvim dezinformacijama. Međutim, Britanija u nedavnoj prošlosti ima koristan model. Tokom Hladnog rata, tajnovito odeljenje za antisovjetsku propagandu – pod nazivom Odeljenje za istraživanje informacija – je pružalo činjenične, rapidne i lucidne odgovore na falsifikate KGB-a. To pruža obrazac za izlaženje na kraj sa dezinformacijama danas i bilo bi pametno da Britanija osveži svoj pristup u eri društvenih mreža.

Britanske obaveštajne službe bi takođe mogle da počnu da špijuniraju EU. Niko izvan sistema ne zna koliko se ovime UK već bavi, ako se uopšte i bavi. Arhive o tome tek treba da budu obelodanjene. Ako postoje. Ali Britanija ima dugu istoriju špijuniranja svojih saveznika: britanski dešifranti su presretali i čitali američke kanale komunikacije pre nego što se Amerika uključila u Prvi i Drugi svetski rat. Poslednjih decenija je izuzetna i široka politička saradnja koju podrazumeva članstvo u EU verovatno učinila britansko špijuniranje Evrope previše rizičnim – i obrnuto. Međutim, jednom kada raskrsti sa EU, Britanija će biti oslobođena takvih stega. Štaviše, od kada su pregovori o „bregzitu“ otpočeli, krenule su da se šire glasine kako su na meti britanskih obaveštajnih službi evropski pregovarači. Bilo da je to istina ili ne, malo je verovatno da će se nakon „Bregzita“ obe strane upustiti u uzajamnu maniju špijuniranja. Zajedničke spoljne pretnje, naročito Rusija i Kina, kao i pretnja novog hladnog rata, znače da će britanske i evropske službe imati podsticaj da nastave saradnju.

„Bregzit“ će primorati britanske obaveštajne službe da odgovorne na neka neprijatna pitanja sa kojim nisu morale da se suoče još od Drugog svetskog rata: Šta mogu da ponude što drugi ne mogu? Međutim, to što se „Bregzit“ dogodio u eri sajber revolucije Britaniji pruža priliku da očuva nešto od svoje trenutne globalne snage. Investiranje u digitalne obaveštajne kapacitete daje Londonu najbolji, a možda i jedini, izlaz iz strateškog obaveštajnog ćorsokaka u koji ga je „bregzit“ uvalio.

Preveo – Vladan Mirković


Izvor: Foreign Policy/Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Bregzit i britanske tajne službe

* Obavezna polja