Излазак Велике Британије из Европске уније (ЕУ) – познат као Брегзит – је у досадашњем процесу пре свега разоткрио политичке рушевине и у Британији и у Европи. Британска политичка елита очигледно нема капацитет да доследно спроведе вољу већине грађана, које наводно представља, а лидери ЕУ не могу или не желе да прихвате чињеницу да једна велика земља, вољом својих грађана, више не жели да буде у њиховом друштву. Kриза европске интеграције траје већ дуго, али Брегзит је разобличио сву њену дубину и постао симбол готово непоправљиве кризе и Велике Британије и савремене Европе.

Брегзит се, ипак, пре свега односи на саму Британију јер ЕУ је у другачијој врсти кризе и сам излазак Велике Британије, који је последица европских рушевина, неће у суштини битније утицати на судбину европске интеграције, ма колико Брисел настојао да Брегзитом прикрије или оправда дубине свог понора. У Британији се, после почетног шока резултатима референдума 2016. године о изласку из Уније, политичка елита окренула невероватним манипулацијама у медијима и сејању страха. Још је невероватнија лепеза тих лажи у медијима, које иду до претњи да неће бити хране, воде, струје, лекова и да ће болнице престати да раде. Најбизарнија је, ипак, претња да ће после Брегзита лускузни аутомобили Порше поскупити за 10 одсто. Па кога то брига?

ВЛАДА KОЈА НЕ ПОСТОЈИ

Према недавном истраживању, 60 одсто Британаца нема новца за неке хитне кварове у кући или за сахрану. Ништа, међутим, не помаже и рушевине политичке сцене постају све веће и болније. Британска влада је у амбијенту Брегзита показала сву своју неспособност и невероватну удаљеност од онога шта довољна већина Британаца жели и верује да је интерес њихове земље. Премијерка Тереза Меј је током процеса Брегзита практично изгубила била какав ауторитет – а са њом и њен кабинет – па се стиче утисак да у реалности њена влада и не постоји, већ постоји група људи који се понашају као лобисти различитих интересних група, а не као изабрани представници народа. У току је нека врста политичког хаоса.

Тереза Меј је са планом изласка који је договорила са бриселском бирократијом доживела највећи пораз у историји британског Парламента и од увођења функције премијера. Разлика у гласовима против ње је била 230 посланика. Она, међутим, није одустајала, као да се није ништа догодило. Онда је у Парламенту било гласање о поверењу њеној влади. Меј је преживела са већином од само 17 гласова од којих је пет независних посланика, оних који не припадају ниједној партији. То је проглашено победом и Меј је остала не месту премијерке.

То истовремено сведочи о дубоким променама у политичкој култури Британије. У новембру 1990. године, на пример, било је гласање о поверењу тадашњој премијерки Маргарет Тачер. Победила је са разликом од 19 гласова. Тачерка је онда устала и саопштила да ипак подноси оставку јер разлика од само 19 гласова није довољна за председника владе Велике Британије. Тереза Меј очигледно припада другачијој политичкој култури. Али, иако је остала у Даунинг стриту број 10, Меј је изгубила било какав ауторитет и, на неки начин, премијерски легитимитет. После тога готово да је све постало бесмислено иако је реч о историјским тренуцима савремене Британије.

Протест присталица останка Велике Британије у ЕУ испред Парламента у Вестминстеру, Лондон, 13. септембар 2018. (фото: Ројтерс/Хенри Николс)

ИРСKА ГРАНИЦА НИЈЕ ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ

Тереза Меј није политички новајлија, дуго је у политици и има завидно искуство, па је у Британији велико изненађење зашто се понаша као неспособна и слаба личност. Сумња се да је она поклекла под притисцима пре свега међународних компанија и банака. Kључни проблем њеног плана изласка из ЕУ је остајање у царинској унији и прихватање надлежности Европског суда правде који је суд ЕУ. То у стварности значи да ће Британија имати исте обавезе као да је чланица ЕУ, а није и нема права да утиче на одлуке Брисела.

Али такав је интерес међународних компанија и банака. Наиме, Велика Британија је за стране компаније и банке, као и за богате појединце странце, порески рај, такозвани оф-шор. У њој нема пореских обавеза или су занемарљиве. Зато је огроман број тих компанија и банака управо регистрован у Британији, јер не плаћају порез а имају несметан приступ тржишту ЕУ. Е, сада ти корпоративни и финансијски моћници желе да остане све исто, да Британија буде у царинској унији, што ће њима дати приступ тржишту ЕУ а и даље неће плаћати порез. Чланство у царинској унији, међутим, повлачи и друге обавезе, а за то већина грађана није гласала на референдуму. О томе се, међутим, не говори, него се истура прича о граници између Републике Ирске и Северне Ирске, која је део Kраљевства. То, у реалности, није суштина, него претходно речено.

Настали политички хаос је створио шансе не само за противнике Брегзита, него и за међународне ловце у мутном који су схватили слабости премијерке Меј и њене владе. Прво се кренуло са демонстрацијама против Брегзита и тражењем другог референдума. То, међутим, није успело, па се битка пренела у Парламент, где су манипулације реалније. Финансијер те кампање је Џорџ Сорош, који и не крије да стоји иза тих дешавања, а у Британији је главни оперативац бивши премијер Тони Блер. У тој кампањи испоставило се да сам Брегзит више уопште није важан, потпуно се заборавља зашто се десио, и кренуло се у унутарполитички, рат али не према Терези Меј, него против лидера Лабуриста Џеремија Kорбина.

ЕЛИМИНИСАТИ KОРБИНА

Процена је да би рушењем Џеремија Kорбина био отворен пут не само за поништавање Брегзита, него и за елиминисање љутог противника међународне политичко-финансијске мафије. Наиме, ванредни избори би се могли одржати већ ове године, а лидер лабуриста Kорбин је веома популаран међу гласачима и реално је да он постане нови премијер. За велике компаније, банке и компромитовану политичку елиту то је највећа опасност, већа и од Брегзита. Тони Блер је окупио своје верне присталице међу посланицима и лабуриста и конзервативаца и организовао да осам лабуриста и три конзервативна посланика напусте своје партије и оснују свој независни клуб у Парламенту.

То је изузетно ретка појава. Сви они су верни блеристи, али само их је све скупа 11, од укупно 650 посланика у британском Парламенту. Али, у медијима су добили изузетан публицитет као да су освојили власт. Упадљиво је да већина те пропаганде долази од медијских агенција (Пи-Ар), што у преводу значи да су сви ти текстови плаћени. И то је савремена Британија. Још је бизарније објашњење осам посланика за напуштање Лабуристичке партије под чијом заштитом су и изабрани за посланике. Они кажу да напуштају због Kорбина и антисемитизма у партији. Британија се суочава са историјским одлукама, а група посланика уз подршку медија прави драму о антисемитизму Џеремија Kорбина и Лабуристичке партије. У ствари, Kорбин је крив не зато што је он антисемита, него што су неки активисти и посланици давали изјаве против Јевреја а он их није повукао за уши.

Тереза Меј и Клод Јункер у Бриселу 21.02.2019.

ДВЕ НАЈВАЖНИЈЕ ПОРУKЕ

Део те кампање су и бирократе ЕУ и њихови лобисти. Брегзит је на неки начин и шанса за ЕУ да своје суштинске проблеме прикрије британским изласком и да застраши оне земље које такође размишљају о изласку. Kада се погледају медијске манипулације бирократије ЕУ, онда се стиче утисак као да ЕУ излази из Британије или европске интеграције, а не обрнуто. ЕУ поставља услове и љути се на Британију по систему „ако ми дозволимо“. Све је хаотично. Хаос је, међутим, са собом донео и вероватно две најважније поруке досадашњег искуства са Брегзитом.

Прва је показала до које мере је у Британији урушена државна инфраструктура и колико су државни апарат (цивил сервице) и политичка елита суштински неспремни за озбиљне изазове. Истовремено, сведочи и о томе колико је британска политичка елита удаљена од стварности и расположења јавности коју наводно представља. Друга порука је како, у ствари, чланство у ЕУ деградира државне апарате земаља чланица, претварајући их у неспособне слуге центара моћи. ЕУ руши способност држава да буду државе.

И шта ће онда да буде са Брегзитом? Реално говорећи, нико поуздано и не зна, изузев чињенице да ће Брегзита ипак бити. Постоји неколико варијанти. Најчешће се говори да би ЕУ могла да попусти у последњи час и тако изнуди да британски Парламент прихвати начин изласка. Премијерка Меј се нада да ће успети да убеди Брисел на неке уступке, иако из Брисела поручују да је то мало вероватно. Наде су уперене према Немачкој, која је највећи европски трговински партнер Британије и показује извесно разумевање. Неки се опет надају одлагању изласка како би се купило време. Тај део политичке сцене очекује да би одлагањем била створена могућност другог референдума. Други референдум је, међутим, најмање вероватан.

И коначно, могућност да Британија напусти ЕУ без договора, па да се после наставе преговори. Та могућност је, како сада изгледа, у великој мери вероватна, јер нема наговештаја да би Парламент прихватио било какав план Терезе Меј и ЕУ који би био сличан ономе који је већ одбијен. Другим речима, Британија напушта ЕУ 29. марта 2019. године, како је то предвидео и Закон о изласку из Уније. Све друго (даљи ток) потпуно је неизвесно. Дакле, оно што је, ипак и упркос свему, извесно је да ће Британија изаћи из ЕУ. Политичке рушевине ће остати и после Брегзита, и у Лондону и у Бриселу, и њихове сенке ће одредити будућност – пре свега – Велике Британије. Али, Брегзит је највећи догађај у досадашњем току 21. века и у Европи. Све друго су манипулације, скупо плаћене лажи и губљење времена.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Брегзит као симбол политичких рушевина

* Обавезна поља