Svetlucavi prednovogodišnji osećaj upriličila je i vest iz Brisela da je Srbija otvorila dva nova poglavlja, pa će do dana posle koga se sumiraju godišnji rezultati biti na prvoj trećini našeg dugog, pomalo nejasnog i još uvek neizvesnog puta do članstva u EU. Od 10. oktobra 2005. god. i početka pregovora o SSP minulo je 12 godina. Preostale su dve trećine od postavljenih zadataka, a sve učestalije se javljaju mentori iz čijih reči zaključujemo da bi uspešan kraj svih testova i provera mogao stići sa Novom 2025-om.

Ova „šargarepa” čije posebno dizajnirano i genetski modifikovano seme tek treba da se stvori u laboratorijama Brisela, Berlina, Haga, Pariza i Zagreba (onih koje su „tehnološki najopremljenije“ za tzv. „srpsko pitanje“) može i da se ponudi kasnije, znamo i za takvu mogućnost. Nije ovo nikakvo vežbanje našeg (ne)strpljenja već naprosto stav pomenutih država o Srbiji odnosno Zapadnom Balkanu. Ipak, moguće je i skraćenje izrečenog roka, uz „samo“ dva uslova. Da bespogovorno ispunimo i više od traženog i da Rusija ovde postane još uticajnija, pa makar i tzv. „Kosovo“ i ne bude stiglo na isti (isforsirani) broj okončanih poglavlja kao i Srbija, a radi istovremenog ulaska. U međuvremenu nama i dalje predstoji neprestana ciklična potreba da se revitalizuje kolektivna uverenost da će EU do tada opstati, a tako i opravdati potrošeno vreme od dve decenije za dokazivanje da smo u službi „evropske“ ideje zaista verni i pouzdani.

Ono što nije obuhvaćeno u uspostavljenoj trijaži sa 35 zadataka i što je možda i važnije za život građana odnosi se na „poglavlje“ o našoj unutrašnjoj (ne)civilizovanosti. Naša komunikaciona platforma za razgovor sa nama samima, koja obuhvata naše međusobne odnose, poglede i razmišljanja, ukupnost naših stavova i stremljenja prema opštedruštvenim vrednostima i normama kojima se uspostavlja mentalna i društvena higijena i stiže do kakvog-takvog poverenja u institucije države i atribute vlasti. To je sve ono što predstavlja naše stalne izazove koji vežbaju izdržljivost naše psihe. Svakako i ono što zadire u dubinski društveni kontekst i traži poželjne promene.

Evo pokušaja sagledavanja nekih bezvremenih “malih“ tema kroz navođenje nekoliko primera u najvećem gradu srpskog naroda, a koji oslikavaju stanje, slikaju naše lice i šalju jasnu poruku da još uvek nismo sposobni da sebe vidimo očima drugih.

Valjalo bi da u muzej grešaka otpremimo nekažnjeno uzurpiranje gradskog odnosno državnog zemljišta. Da se u potpunosti obeshrabri, zabranama i kaznama, uznemirujuća popularnost nelegalne gradnje. S tim u vezi  da se onemogući legalizacija bahatosti nekadašnjih loših đaka, koji su nas pobedili, i koji su prethodno oslobođeni od teškoće sramote, nečasnim radnjama stekli veliki novac i na otetom grade po svojoj želji i volji, svom stilu i nahođenju. Preimućni i uzoholjeni, vođeni neograničenom žudnjom za sticanjem, tim istim novcem podstiču deo korumpirane opštinske i/ili gradske vlasti da se obave svi propisani postupci do bezbednog i večnog sticanja takvog vlasništva. Javna je tajna da se njihovi predmeti prioritetno rešavaju, po uhodanoj shemi i utvrđenoj tarifi. Naknadna i lažna dokumentarnost prerasta u objektivnu realnost. Nova potvrda našeg kolektivnog opraštanja divljački opljačkane budućnosti. Autodestruktivni društveni nihilizam.

Bilo bi od koristi da se na svim stajalištima javnog gradskog saobraćaja postave nadstrešnice, a sa njihovog mesta i neposredne okoline izmeste kiosci i pripadajući, sve raznovrsniji, mobilijar koji onemogućuju laku komunikaciju putnika, sprečavaju pogled na dolazeća vozila, predstavljaju ruglo i izazivaju podsmeh civilizovanog sveta, uključujući strance, turiste i znatiželjnike koji žive, borave, posećuju ili se zateknu u glavnom gradu. Za manje od godinu dana od početka primene obavezajućeg korišćenja odabranog jedinstvenog tipa kioska u tri centralne gradske opštine, odstupa se od utvrđenog. Rashladne vitrine opet niču pored  kioska iako oni sadrže prostor za iste, i predstavljaju jedino dozvoljeno mesto. Priličan broj vlasnika nije ni pristupio zameni za novu i jedinstvenu formu ovakvog prodajnog prostora. Izostanak voljne spremnosti nadležnih organa najurbanijih gradskih opština da istraju u doslednom sprovođenju ustanovljenog civilizovanog koda osnovano ukazuje na pretpostavku ukorenjenog i besposledičnog koruptivnog odnosa.

Preporučljivo je i uviđavno da vozila javnog gradskog prevoza budu niskopodna. Baš kao u gotovo svim većim, a ne samo glavnim evropskim gradovima. Da budu koliko-toliko jednoobrazna. Da brojevi linija budu osvetljeni i vidljivi, da nisu ispisani rukom, da se istaknu na bar tri mesta na vozilu, te da prostor vozača nije oblepljen požutelim listovima dnevnih novina, a prednja vrata bez plastičnih flaša kao podupirača. Nigde toliko vrsta, modela i tipova vozila ne postoji u jedinstvenoj službi javnog prevoza u jednom gradu. I oni koje smatramo da (čak) i za nama kaskaju više ne uvode u javni prevoz autobuse sa ulazom od tri ili četiri stepenika. Eto, i za njih bi se moglo, sa velikom pouzdanošću zaključiti, da imaju više uspeha u sprečavanju korupcije u organima koji izdaju dozvole za javnu upotrebu tih olinjalih prevoznih nakarada.

Od značaja će biti ukoliko se komunalna policija zaista uključi u kakvo-takvo održavanje reda sprečavajući i kažnjavajući besomučno šaranje fasada, pisanje grafita, lepljenje sve agresivnijeg reklamnog materijala po nadvožnjacima, elektro-stubovima, natkrivenim stajalištima javnog gradskog saobraćaja i postavljanje kupastih reklamnih panoa pod noge pešaka. Da se zaštite betonski nosači mostova i saobraćajnih petlji od drskog saučešća u predizbornom plakatiranju (uključujući i partije na vlasti) i ispisivanje međusobno uvredljivih poruka. Ovo je i mesto za našu novu dilemu: Da li to može da obezbedi ovakva organizacija i struktura komunalne policije: koliko je opravdala svoje postojanje; šta je ono što nedostaje za snažniju i svakako vidljiviju aktivnost?

Bilo bi lepo i poželjno da razum dobije još malo vremena kako bi ispostavio trajni nalog da se gradska naselja premreže kontejnerima za reciklažni materijal, papir, staklo i plastiku. Onako kako to odavno i uveliko rade uređena društva i države širom ovoga sveta. Po istoj temi valjalo bi da se uspostavi redovno zanavljanje kontejnera za uobičajeni otpad i umnoži njihov broj. Ostaje nada da će nadležni prepoznati dužnost da nađu način kako da se zauvek obeshrabre vandali koji kradu poklopce uličnih šahtova i tako dovode u opasnost učesnike u saobraćaju, posebno motocikliste.

Više je nego poželjno da se „uobroče“ vlasnici poslovnih prostora u pogledu isticanja reklamnih tabli odnosno tabli kojima se vrši predstavljanje radnje i delatnosti. Okovane su fasade tržnih centara, često do samog krova. Poruke koje nam sa fasada šalje arhitektura skrivene su iza posledica nastalih takmičenjem u zauzimanju poslednjeg slobodnog prostora. Kič tog šarenog i neoporezovanog reklamnog besmisla nadvisio je i svaku nadu u sposobnost lokalnih vlasti da zaustavi aroganciju koja privlači podsmehe, svakako i onih pomenutih na početku ovog teksta, u čiji zagrljaj više tumaramo, a manje idemo. Nameću se i neka pitanja: koliko novca je uplaćeno u budžet od ove vrste javnog  reklamiranja; koliko bi bilo više da se izvrši odgovarajuće oporezivanje; sprečavaju li postojeći propisi takvo uvećanje budžeta…?

Zahvalno će biti ukoliko se uvede red u poslovanje kafea, bistroa, kafića i   poluhigijenskih objekata brze hrane koji formiraju bašte i postavljaju stolove bez dozvole i pitanja, proširuju radni prostor ugrožavajući bezbednost pešaka i zatvarajući pešačke prolaze između objekata. Izuzev časnih izuzetaka, uglavnom bučno rade iza propisanog radnog vremena, tolerišu nepoštovanje zabrane pušenja u prostoru koji su namenski sami odredili, izdaju lažne fiskalne račune ili nekakve predračune,  drže osoblje bez uniformi i dokumentacije o radnom angažovanju i postavljaju ogradne betonske žardinjere dodatno osvajajući predviđeni pešački prostor. Logika sitnosopstveničke ekonomije trajno je nadjačala logiku opšte dobrobiti. Tužna je ograničenost dobrote.

Lepo i višestruko korisno bi bilo da nadležni, koje građani plaćaju, onemoguće prekupce da vladaju pijačnom prodajom i zakupljuju prodajne tezge dostavljajući sumnjivu dokumentaciju  o sopstvenoj proizvodnji; da se okonča prodaja novogodišnjih prasića iz gepeka automobila i vrhova varvarski isečenih jelki; da odvikne nekulturne koji parkiranjem kola na trotoaru sprečavaju prolaz dečijih i invalidskih kolica; da elektro stubovi služe kao nosači reklama i putokazi do prodajnih ili uslužnih mesta; da se uklone ogromni bilbordi koji na važnim gradskim raskrsnicama ometaju vizuru prostora sa istorijskim i značajnim nacionalnim objektima, a koji su fokus turističkog razgledanja i fotografisanja; da prostor stanica javnog prevoza ne predstavlja neočišćenu pepeljaru; da se okonča svaka prodaja voća i povrća iz ambalaže koja stoji na pločniku, a ponekad na betonskim žardinjerama sa kantom za ulično smeće; da se podzemni gradski prolazi ne koriste za preprodaju švercovane robe… Ima li srpsko društvo malo snage i više hrabrosti da se primakne razumevanju problema i razrešenju onoga što nas nadilazi i prevazilazi, te posledično negativno određuje i obeležava?

Dobro bi bilo da se vlast potrudi da se poštuje civilizovano obeležavanje zgrada, kuća i privrednih objekata kućnim brojevima, da se tako skrati lutanje i u samom centru grada u kojem je u više od polovine zgrada izostala numeracija, a sa njom i svaka naša mogućnost da budemo na usluzi i sebi i drugima. I onaj deo što je brojevno označen, učinjen je sa vidljivim nemarom oličenim kroz šarenilo u izgledu i veličini tih brojeva.

A šta je sa neskrivenim napadom na balkone i fasade!? Prvi se prepravljaju, preramljuju, oziđuju ili zastakljuju. Uglavnom, vođeni čudnim unutrašnjim diktatom, svaki od vlasnika to čini po svom receptu i na svoj način. Odabrani stil uglavnom određuje novčanik i uvek naša „nepogrešiva“ instrukcija iz glave da je baš tako najbolje. Tako ozvaničen krezubi nered, koji će nadživeti bar tog prvog vlasnika stana, već je postao jedna od naših prepoznatljivosti. Osim sebe samih izgleda da je prilično teško pitati i druge za mišljenje o istom. Svi su izgledi da će povratak u pređašnje stanje postati samo nada u održivost neodrživih zamisli.

Klima-uređaji postali su najupečatljiviji izraz fasadne ornamentike. Sa dovoljno razumevanja za odabrane i postavljene modele uređaja, izostaje svaki razlog koji podržava sled i (ne)red u kojem su bez pitanja i dozvole prikovani uz fasadu. Vidljivi nemar upotpunjuju načini kojima je rešeno odvođenje vode iz uređaja. Sa povećanjem spratnosti opadaju šanse da se izvede bilo kakvo crevo pa se voda sliva ili kaplje uz fasadu, na tende poslovnih prostora, po trotoaru ili glavi prolaznika. Žalosno ne shvatamo da ovo prerasta u lako pamtljiv utisak o poražavajućoj oskudnosti svakog estetskog obrasca. Svakako, i porazu onih koje građani plaćaju da mogu da utiču na regulaciju ovog nemara. Pokazujemo nespremnost da ako već investiramo neka to bude investicija u svaku vrstu budućnosti.

Naravno, postoji sloboda raspolaganja svojom imovinom, ali postoji i kultura raspolaganja, a kultura je istovremeno i određeni nivo neslobode jer podrazumeva ograničenja. U suprotnom, – nema kulture.

Biće od opšte koristi i značaja ako se uspostavi red u isticanju javnih natpisa. Od naziva firmi i ustanova do dimenzija i lokacijske mogućnosti isticanja. Naravno, i do pisma i jezika na kojem je sačinjen ispis. Zašto nadležni deo vlasti dozvoljava registraciju naziva firmi koji nisu ispravno ispisni (Eurotransport; Eurohrast…), ili one na engleskom jeziku, a nisu izvorno inostrane firme (Textile house; Second hand shop; Battery shop, Sandwich bar, te brojni traveli i toursi…). Umesto svetu bliže smo ismejavanju korišćenjem termina koji se nadmeno i nekritički nude domaćem kupcu, kao  što su Happy hour, Crazy week, Black Friday… a tako isto i reči i izrazi kojima se obaveštava o rasprodaji, novoj kolekciji i nizu drugih upečatljivih obaveštenja. Tužna je pretpostavka da ispis na engleskom jeziku „potvrđuje“ pouzdanost profesionalnog odnosa i društveni položaj vlasnika. U kombinaciji sa toliko čestim i javnim korišćenjem reči „super“, „brate“, kao i one kratke odomaćene reči koja, kod nas, više i nije psovka stvara se okvir za novi način komunikacije na srpskom jeziku budućnosti. Ova poražavajuća oskudnost govornog sadržaja odomaćuje se u javnom medijskom prostoru i umanjuje optimizam za dolazak onog boljeg.

Ta naša sprdnja sa nama samima, prisutna polupismenost u javnom prostoru u kom se ukršta veliki broj ljudskih potreba, i izbegavanje korišćenja srpskog jezika i pisma udaljuju nas od kockica za sklapanje mozaika sopstvenog smisla. Stanje preraslo u područje nelagodnosti i jalove borbe za principe koji su odbačeni.

Ovo „36. poglavlje“ na našem putu ka uređenosti u saglasju sa tokovima i nasleđem evropske civilizacije podrazumeva i suočavanje sa sopstvenim nasleđem, pre svega onim koji nas vekovima instruiše da smo tako često baš mi „u pravu“. Uz posebnu pažnju na destruktivnost energije koju, poput perpetummobila, proizvodi i održava taj moćni naboj (našeg) inata. Da prepoznatljivu srpsku tvrdoglavost prilagodimo nežnijem pristupu za shvatanje i razumevanje tuđih argumenata, jer i naša sloboda prestaje tamo gde počinje sloboda drugoga. Da se povremeno setimo vremena neprijatne i potpune izolacije (ekonomske, kulturne, naučne, sportske…). Tada smo u skladu sa izričitom ili prećutanom voljom sveta (koji ne troši vreme za utvrđivanje istine) bili u četvorogodišnjem kolektivnom zatvoru, od kraja maja 1992. do početka oktobra 1996. god.

Sledi nam jedna od poslednjih prilika da pokušamo da sredimo nameštaj u našoj kući. Da malo pospremimo podrum naše današnjice. Da nađemo zagubljene obrasce koje smo zaboravili pa zatrpali našom svakodnevnom površnošću. Valjalo bi da se uz zahvalni napor preostale kolektivne civilizovanosti upoznamo, suočimo i izborimo sa diktatom sopstvenog nemara. Da sa više sluha čujemo i razumemo jedni druge i vreme koje je ispred nas jer, ako već idemo u briselski zagrljaj, ključ za razumevanje drugih 28 leži u istoj sposobnosti prema nama samima.  Život zahteva da u njega uronimo čak i ako bismo ostali bez vazduha, jer se nalazimo pred izazovom očiglednosti.

Zaboravljamo da nas drugi  (pr)ocenjuju i pamte po osećanju koje smo kod njih pobudili. Značenje naše komunikacije je u reakciji drugih, a ne u onome što smo mi želeli da kažemo. U ovo digitalno doba brzo i lako se može doznati kako to, po pomenutim temama,  drugi veliki gradovi komuniciraju sa sobom i svetom, od evrounijskog, američko-kanadskog, ruskog, australijskog, japanskog i drugih nepobrojanih društava sa više pravila i reda.  Hoće li stići vreme da prestanemo da patimo od sindroma nemogućnosti da nešto učinimo sa sopstvenom budućnošću? Zašto smo nespremni da bolje sagledamo sebe i dovedemo u stanje da nam se otvori um i (u)kaže ono pravo.


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Čekajući na Jevropu ili srpsko 36. poglavlje

* Obavezna polja