marina-ragus 3Blokada granica od strane članice EU, Hrvatske i kontra mere koje je Srbija uvela uz svu očekivanu baražnu paljbu političkih elita otvara mnoga pitanja ali se jedno i to najvažnije uporno izbegava-ko će da plati štetu koju Balkan trpi zbog izbegličke krize: od finansijske, ekonomske do političke i iznad svega bezbednosne?

Brisel?

Potpuno je jasno da od toga nema ništa. I, odatle treba krenuti. Prosta logika uz po koju matematičku operaciju daje odgovore na sve: postavljanje aktualne situacije kao i preptostavljanje bliske i dalje budućnosti u jedini mogući-realni okvir. A, to je da su najjače zemlje EU bloka odredile novu (pre)raspodelu statusa na tlu Starog kontinenta. Istok Evrope u tom rijalitiju dobija „kantu za otpatke“. Balkan, kao po pravilu ostaje „zatečen i iznenađen“. Ili je to još jedna od medijskih predstava koja treba da maskira one „planove i programe“ koji se otklimaju glavom tokom brojnih (ne)zvaničnih susreta. Susreta tokom kojih, da se poslužimo nemačkim stilskim figurama, „džinovi“ pričaju a „patuljci“ poslušno klimaju glavom. Podjednako kako i sama Nemačka prolazi u „razgovorima“ s Vašingtonom.

Svako ima svog „džina“. Oni koji su dobro razumeli „plan“ makar su pokušali da preduzmu mere koje će amortizovati budžetske udare koji, svakako jesu propratni efekat izbegličke krize. Posebno za zemlje koje se bore s visokim javni dugom, posledicama politike „mere štednje“, prezaduženošću i ozbiljnom socioekonomskom krizom. Među prvima u EUropi, mađarski premijer Viktor Orban sagradio je žičanu ogradu i poslao signal da mu ne pada na pamet da skupo plati, kako to odskora zove, nemački „moralni imperijalizam“. Uoči, postavljanja ograde, Mađarska je saopštila da nju dnevno izbeglice „koštaju“ oko 750 hiljada evra![i] Iako, samo u tranzitu, izbeglice treba registrovati, nahraniti, pružiti im neophodnu medicinsku pomoć a sve to, iako u potpunoj šizofrenoj situaciji nije popularno reći, košta.

Naravno, sevnule su odmah retoričke „moralne“ lekcije iz razvijene Europe. Suštinski, niko nije konkretno reagovao na situaciju koja će izazvati domino efekat na Balkanu. Postavljanje ograde, bilo je jasno, trebalo je da preusmeri kretanje izbeglica i oslobodi prvu zemlju Šengena „tereta“ koji više nije mogla da podnese. Kao što je bilo jasno da je ostatak bloka upravo ne preduzimanjem bilo kakvih „mera“ podržao „strogu kontrolu spoljnih granica EU“. Danas već oficijelno slušamo o toj kontroli, „bez koje nije moguć slobodan protok robe, kapitala, ljudi“ ali, naravno, samo unutar Šengena! Svi koji nisu deo „Šengenskog režima“ moraće da trpe, upravo ono kroz šta prolaze Srbija i Hrvatska poslednjih dana. I, kao što vidimo Brisel apsolutno nije reagovao u pravno čistoj situaciji u kojoj je članica EU jednostrano blokirala drumsi saobraćaj i time onemogućila slobodu kretanja koja je dalje proizvela kako finansijske i privredne tako i političke gubitke u odnosima dve balkanske zemlje koje su i ovaj put pokazale kako trajni mir i stabilnost na Balkanu (ipak) nisu mogući. Zbog proste činjenice koju su potpisali „džinovi“ nekadašnjeg unipolarnog sveta praveći balkanske granice na kolektivnoj „krivici“ srpskog naroda.  I, onda, je sasvim očekivano da svaka tenzija između zemalja oslobodi „duha iz boce“ koji je prepoznatljiv u predratnim i ratnim okolnostima. Uz gomilu teških reči dve su se zemlje zaglavile u posledicama briselske propasti da administrira mir, stabilnost i najviše civilizacijske vrednosti. Jer, u stvari, Brisel to i ne može. Kad je kolonija mogla samostalno da uređuje život?! Kako nam istorija govori, a treba joj se češće vraćati u ovim danima-nikad!

I, stoga prostora za iznenađenja nema. Pogotovo posle katastrofalnih odluka koje ne da nisu donele ono za šta se EU deklarativno zalaže, već rašile po šavovima ionako vrlo klimav projekat.

Pomenimo neke: Izgradnja Južnog toka obustavljena je direktnim pritiskom na tranzitne države za koje je to značilo stabilno snabdevanje dragocenim energentom, kao i nižu cenu gas, tako i prihod od tranzita u budžet; konačno, u sveopštoj klimi nezaposlenosti značajno povećanje porasta zaposlenih. Za Srbiju taj gubitak se knjižio sa gubitkom kapitalne investicije vrednosti dve milijarde evra, i godišnjim prihodom od 300 miliona evra. Za Bugarsku koja je i sama pod pritiskom proizvela obustavu projekta, to je značilo minus od oko četiri milijarde evra u investicijama i oko 600 miliona dolara prihoda od tranzita. Mađarske procene gubitka kretale su se u rasponu između 400 i 600 miliona dolara.[ii] Da ne govorimo o kompanijama, i državama koje su učestvovale u samoj pripremi projekta Južni tok. Da ne idemo u sve detalje o kojima smo već pisali, bitno je da se tada vrlo jasno videlo ko je gde u EUropskom političkom mozaiku i ko je pod direktnom upravom Vašingtona. Za našu temu bitno je podsetiti da je tada samostalnost u donošenju odluka koje su bile u interesu jedne države i njenih građana (a konkretne cifre to i pokazuju) izrazio jedino mađarski premijer Viktor Orban na koga se slila dirigovana kiša medijskih napada. Naprosto, nije bio na korporativnoj liniji.

Još jedan „detalj“ nimalo beznačajan a proistekao iz ukrajinske krize, jesu direktni gubici EUropske privrede zbog naloga (ponovo) Vašingtona da se Rusiji uvedu sankcije. I, očekivani odgovor Ruske federacije u kontramerama. Brisel je dugo krio konkretne podatke o gubicima, pokušavao da spinuje nezadovoljstva onih privrednika koji su bili vezani za drugo po redu izvozno tržište EU bloka, ili Rusiju. I, tako sve dok španski ministar spoljnih poslova nije u februar ove godine izašao s frapantnim podatkom da je do tog momenta EU na gubitku od 21 milijardu evra i da su „sankcije skupo koštale sve nas: do sada EU je izgubila 21 milijardu evra (23,7 milijardi dolara). Španija je najviše pogođena u oblastima poljoprivrede i turizma“[iii], rekao je tada Hose Manuel Garsija-Margalo španski ministar spoljnih poslova iznoseći po prvi put podatke o gubicima EU.

izbeglice-4

Nekoliko meseci kasnije, tačnije juna ove godine, austrijski Institut za ekonomska istraživanja (WIFO) uradio je novu studiju kojom su se njihove hipoteze o velikim gubicima za evropsku privredu iz oktobra prošle godine obistinila:

„Naše hipoteze, od prošle jeseni, o pogoršanju nivoa pada izvoza postale su stvarnost“rekao je Oliver Fric, jedan od autora studije. WIFO je izračunao da ukoliko se sankcije nastave u naredne dve godine, Nemačka će izgubiti 465 000 radnih mesta zbog smanjenja izvoza u Rusiju, Italija će izgubiti 215 000 radnih mesta, Španija 160 000, Francuska 145 00 i Velika Britanija 110 000 radnih mesta. Švajcarska koja nije članica EU ali je u bloku zemalja koje su uvele sankcije Rusiji, izgubiće 45 000 radnih mesta, uključujući i 5 000 iz oblasti turizma. Ukupno, prema ovoj studiji EU gubi 100 milijardi evra zbog potpuno pogrešne i kontraproduktivne odluke Brisela.[iv]

I, konačno dolazimo do još jedne krize koja evo beleži značajne gubitke za Stari kontinent, a jeste egzodus naroda iz ratom zahvaćenih područja Bliskog Istoka i Afrike. Takođe, i u ovom slučaju ne postoji precizna struktura troškova zbrinjavanja izbeglica koje su nametnutim ratom, nasiljem i terorizmom bile primorane da napuste svoje kuće. Međutim, postoje izvesni okviri kroz koje možemo da posmatramo još jedan katastrofalan finansijski i ekonomski gubitak nastao kao posledica pogrešnih političkih odluka: pre izgradnje ograde na Horgošu, Mađarska je saopštila da dnevno troši oko 750 000 evra zbog izbegličke krize; skoro smo od srpskog premijera čuli, opet bez precizne strukture troškova, da Srbija iz ionako katastrofalnog budžeta izdvaja 75 evra po izbeglici. Ukoliko znamo da je do sada registrovano 174 000 izbeglica koje su prošle kroz Srbiju, to znači da je do sada potrošeno iz budžeta iz Srbije 13 050 000 evra. Ovde, naravno treba biti oprezan jer način na koji je to rečeno ne daje potpunu ni preciznu strukturu troškova. Ukoliko je po izbeglici potrebno 75 evra, nije rečeno da li je to cifra koja se dnevno troši. Kao što ne znamo koliko je bilo ilegalnih prelazaka, neregistrovanih izbeglica, migranata i azilanata. Dakle, pretpostavimo da su troškovi značajno veći. Početkom septembra nemački zvaničnici su saopštili podatak da će Nemačka potrošiti oko 6,6 milijardi evra na 800 000 izbeglica koje će do kraja godine ući u tu zemlju. Danas su pretpostavke o broju izbeglica veće i finansijski nepodnošljivije  za „džina“.

Uticajni nemački list Špigl, već sada, analizira „šta je to spopalo“ Mutti Merkel, kako od skora zovu svoju kancelarku. Naime, guverneri 16 saveznih država, koalicioni partneri (CSU), kao i partijske kolege unutar same CDU u potpunom su džudu s novim licem kancelarke. Pokušavaju da ga razumeju na razne načine: od medijske propagande, preko podleganja emocijama koje su nedopustive posebno u kriznim momentima u politici, do: možda je i vreme da se misli o promenama. Jer, Nemačka, iako u suficitu, vrlo jasno zna da ova kriza može biti vrlo kobna po nju. Posebno kada se euforija izliže. Ovih dana iz nemačke štampe uglavnom dolaze upozorenja da situacija neće moći da se kontroliše, i da to što je Nemačka pokušala da odigra ulogu „moralnog vođe“ i pozivom izbeglicama naloži EUropskim „partnerima“ isti modalitet ponašanja, nije urodilo plodom. Naprotiv! Još više je utemeljilo sada već nepremostiv jaz posebno u Istočnom delu EU. A, talasi izbeglica tek se očekuju.[v]

Dakle, Mutti je dobila aplauze preko okeana, u EUropi raskol, a unutar Nemačke polako se diže talas ekstremnih polova političkog spektra koji će dobijati na intezitetu koliko kriza bude trajala. I, dok ne postane jasno da je sve vreme bio plan da se kriza iskoristi za prekomponovanje odnosa i pozicija unutar Starog kontinenta, posebno unutar Eu bloka. Svi oni koji su na spoljnim granicama EU, biće prepušteni sami sebi i problemima nemogućim za smostalno mirno rešavanje. Uostalom, slike koje dolaze s Balkana to samo potvrđuju. Tako da hrvatski premijer mora biti svestan da će itekako postati sabirni centar i da s tim Srbija nema baš nikakve veze. Kao i da se Srbija može naći u vrlo opasnom džepu u koji će se slivati desetine hiljada izbeglica u želji da stignu do Mutti.

„Postoji realna opasnost da Evropska unija zatvori granice i da na Srbiji ostane da udomi veliki broj izbeglica“ između ostalog je rekao Džejms Ker Lindzi sa Londonske škole ekonomije u razgovoru za beogradski dnevni list Blic. Ništa bolju viziju za Srbiju nije dao ni Vilijam Montgomeri, nekadašnji američki ambasador u Srbiji. Ali sve to opasnosti za zvanični Srbiju malo znače jer ona „čeka“ da čuje iz Brisela „kako treba da se ponaša“ i „na koga da se ugleda“ u Evropi kada je reč o pristupu krizi.

Kao da joj nije jasno da je EU to već jasno rekla: Oštra kontrola na spoljnim granicama EU! Ili, „suvereno je pravo svake države da osigura svoje granice“..ili, da li sada zvanična Srbija zaista „razume“ EUropu posle pada Berlinskog zida ili joj zidovi koji se svakodnevno rađaju na EUropskim granicama ne govore dovoljno?

_________________________________

[i] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/europske-granice-ocaja-i-straha/

[ii] http://sputniknews.com/business/20141212/1015781475.html

[iii] http://www.businessinsider.com/afp-russia-sanctions-have-cost-eu-21-bn-euros-says-spain-2015-2#ixzz3km52c554

[iv] http://www.welt.de/wirtschaft/article142742046/Russland-Krise-kostet-Europa-bis-zu-100-Milliarden-Euro.html

[v] http://www.spiegel.de/international/germany/refugee-policy-of-chancellor-merkel-divides-europe-a-1053603.html


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Čemu iznenađenja kad je koncept EU jasan

* Obavezna polja