U prošloj kolumni (ovde) otvorio sam pitanje opasnosti od kolonijalne eksproprijacije naše dece, tačnije, od eksproprijacije njihovog vaspitanja i zdravlja, u vezi s čim se roditelji sve manje pitaju, a sve više se pita ovdašnja vlast koja poslušno sledi naloge transnacionalnih (globalističkih, kolonijalnih) struktura.

Sada bih rekao koju reč i o kolonijalnoj eksproprijaciji naših tela – što je očigledno deo istog obrasca. Reč je o najavljenom izglasavanju nove verzije Zakona o transplantaciji.

Predviđene novine objasnio je dr Milenko Stojković, član Komisije za transplantaciju Vlade Srbije (ovde). „Novi zakon podrazumeva prelazak na pretpostavljenu saglasnost donorstva. Pretpostavljena saglasnost znači da smo svi saglasni da budemo donori organa. Onaj ko ne želi da donira organe nakon smrti moraće da se prijavi u opštinu ili u sud i da potpiše formular. Postojaće baza podataka u MUP-u u kojoj će uz svačije ime stajati podatak da li je odbio da bude donor“.

Dakle, novim zakonom svaki muškarac, žena ili dete u Srbiji automatski postaju izvor organa za transplantaciju – ako neko to ne želi, moraće da da izjavu u sudu i, kao takav, da bude registrovan u policiji. Represivnost ovako zamišljenog zakona zaista je fascinantna.

Naravno da je dobrovoljno donatorstvo organa nešto što je humano i društveno poželjno. Premnogo ljudi u Srbiji čeka na presađivanje organa i svaka vrsta pomoći tim ljudima je dobrodošla. Ne mogu da se ne divim novinarki Marijani Milosavljević koja je svojoj oboleloj koleginici iz redakcije dala bubreg.

Ali, otkuda ideja da se u Srbiji, uz obavezno vakcinisanje, sada uvodi i obavezno doniranje organa? Reč je o metodi prikupljanja organa za transplantaciju koju kritikuju i ljudi iz same struke.

Sajmon Bremhol, konsultant za transpantaciju jetre u Bolnici kraljice Elizabete (Notingem) piše (ovde): „Izvestan broj zemalja ima sistem pretpostavljene saglasnosti, uključujući i Španiju, ali vrlo malo njih koristi taj sistem u praksi. U Španiji je pretpostavljena saglasnost bila na snazi deset godina pre organizacionih promena (u edukaciji i pristupu pacijentima i njihovim porodicama – S. A.) bez ikakvog efekta na stope doniranja. U SAD ne postoji zakon o pretpostavljenoj saglasnosti. Švedska je prešla na pretpostavljenu saglasnost 1996. godine, ali i dalje ima veoma niske stope donacije organa, a pokušaj uvođenja pretpostavljene saglasnosti u Brazilu i Francuskoj dovelo je do reakcije protiv doniranja organa“.

Zapravo, ukazuje Bremhol, „postoji uverenje u delu lekarske profesije da bi uvođenje pretpostavljene saglasnosti moglo da nanese štetu odnosu poverenja između lekara koji brinu o pacijentima na kraju života i njihovih porodica (anketa članova Društva za intenzivnu negu, 2008)“. I zaista, porodica teško obolelog ili povređenog pacijenta mora da veruje da će lekar učiniti sve da spase život njihovog najmilijeg, a ne da se pita da li lekar na bolesnika gleda kao na mogući izvor organa za presađivanje.

Takođe, upozorava Bremhol, ako za uvođenje pretpostavljene saglasnosti nije prethodno pridobijena javnost tako što je uspostavljeno čvrsto poverenje u efikasnost, lojalnost i humanost čitavog zdravstvenog sistema, onda „pokušaj da se uvede sistem pretpostavljenog pristanka može izazvati anti-donatorsko raspoloženje, pa čak i aktivnu kampanju protiv donatorstva među nekim glasnim grupama“.

Ako u jednoj Britaniji, kao što vidimo, s velikim oprezom pristupaju ideji (i praksi) zakonski pretpostavljenog donorstva, otkuda vlastima u Srbiji pomisao da će tako nešto da prođe u zemlji u kojoj ne samo da postoji rašireno nepoverenje u zdravstveni sistem već u kojoj je lično ministar zdravlja sumnjičen za poslovne veze s mafijom i nazivan „doktor smrt“ (videti više ovde)?

Takođe, šta znači oduševljena objava ministra Lončara da je Srbija „jednoglasno“ primljena u Evrotransplant, da je to „veliki uspeh za Srbiju“ i da će tako „naše zdravstvo prvo ući u EU“ (ovde)?  Evrotransplant nema veze sa EU, reč je o organizaciji koja obuhvata samo osam zemalja – Nemačku i, praktično, satelite (Nemačka, Beneluks, Hrvatska, Mađarska, Austrija i Slovenija; videti ovde). Ministar je, dakle, javnost dezinformisao već u prvom koraku, kao što je nije obavestio ni kakvi su tačno uslovi „razmene“ organa i usluga preko Evrotransplnta? Zašto u toj organizaciji nisu i druge velike evropske zemlje – Francuska, Španija, Italija ili Britanija i zašto je Evrotransplant, svojevremeno, napustila Švajcarska (ovde)?

Vidimo kako ne samo premijer Vučić urgira da se u Srbiji što pre donese novi zakon o transplantaciji (ovde) već to čini i ovdašnji nemački ambasador Aksel Ditman, hvaleći učlanjenje Srbije u Evrotransplant (ovde). „Nažalost, potreba za organima je daleko veća od broja donora, ne samo u Srbiji nego i u Nemačkoj“, rekao je tom prilikom Ditman, a generalni direktor Hemofarma Ronald Zelinger, ocenio je da će donošenjem predviđenog Zakona o transplantaciji „Srbija postati bolja i od Nemačke“ (ovde).

Bolja od Nemačke? Našu javnost toliko lažu, da je ona s pravom sumnjičava. Ako se to zna, zašto se u oblasti u kojoj ima malo poverenja u institucije sistema uvode krajnje represivni zakoni, poput obavezne vakcinacije i, sada, zakonski pretpostavljenog donatorstva? Naši mediji su puni su izveštaja o cenama ljudskih organa na crnom tržištu („600.000 evra za zdravo srce, 300.000 evra za oba plućna krila, 150.000 evra za jetru, 150.000 evra za oba bubrega, 30.000 evra za kožu, 27.000 evra za dve rožnjače, 7.000 evra za kosti, 6.000 evra za ligamente i zglobove“; ovde; videti i ovde). No, umesto potpunog obaveštenja o Evrotransplantu i o tačno predviđenoj proceduri transplantacije organa, mi se suočavamo s pojačanjem zakonske represije.

Ne bih želeo da budem shvaćen pogrešno: protivljenje zakonski obaveznoj vakcinaciji ne znači automatski i pridruživanje protivnicima svake vakcine, kao što ni protivljenje zakonskoj odredbi o univerzalnom donatorstvu ne znači i odbijanje medicinskog značaja transplantacije kao sredstva spasavanja života.

No, jedna stvar je slobodan izbor, a druga zakonska prisila da se nešto uradi. Prvo najčešće odlikuje slobodne zemlje, a drugo pre svega kolonije.

Srbija je nominalno slobodna zemlja. Zašto se onda naša vlast ponaša kao kolonijalni upravitelj?


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Čija su naša tela?

* Obavezna polja