Karakter jedne države i  zajednice najbolje se razumeva preko vrednosti koje u njoj dominiraju. Pa hajde da vidimo koje vrednosti obeležavaju današnju Srbiju i kakve modele mi nudimo našoj deci.

U subotu petnaestog septembra bio je jedan jubilej. Neke ranije generacije Srba sa ponosom bi organizovale veliku proslavu jedne od najvećih oslobodilačkih bitaka u našoj istoriji. Pre jednog veka ponosni srpski seljaci, zajedno sa svojim saveznicima probili su bugarske i nemačke linije i kao vihor trčeći oslobađali svoju domovinu.

Današnje generacije Srba, međutim, izgleda da se stide ovakvih postupaka svojih predaka. Država Srbija, kao što je poznato, nije organizovala proslavu ovog nekada velikog jubileja, a jedini zvaničnik koji je to nekako obeležio bio je pomoćnik gradonačelnika Beograda koji je položio venac na spomenik neznanom junaku.

Setićemo se da država nije smela ili htela pre šest godina da obeleži ni balkanske ratove. Centralnu proslavu organizovalo je studentsko udruženje na Pravnom fakultetu u Beogradu, no gosti i govornici bili su ipak patrijarh i tadašnji predsednik države. Tek šest godina kasnije promena svesti kao fundamentalni projekat izmene osnovnih principa i vrednosti na kojima počiva savremena Srbija otišao je toliko daleko da se proboj Solunskog fronta i oslobađanje Srbije više ni ne smeju proslavljati. Verovatno se smatra da bi to smetalo našim najvažnijim evropskim, nemačkim partnerima, da bi štetilo regionalnoj saradnji, da bi bilo na liniji jačanja srpskog nacionalizma, samopouzdanja i „mitomanije“, da bi štetilo naporima da se „kompromisom“ reši  kosovski spor i tako dalje.

Nemačka diplomatija je, setićemo se, ne tako davno definisala sedam zahteva za evropske integracije Srbije od kojih poslednji precizno traži „izmenu svesti“. Jedan prethodni nemački ambasador je vrlo plastično objasnio da to podrazumeva da Srbi prihvate kako ih je 1999. NATO bombardovao za njihovo dobro. Boga mi, ozbiljno smo krenuli u tom pravcu…

U isto vreme, dok su se Srbi stideli svojih nasilnih predaka koji su išli protiv tadašnjih bugarsko-nemačkih vizija evropskih integracija, trajala je nedelja onoga čime se danas ponose. Tek dan nakon proboja Solunskog fronta održan je „prajd“ uz podršku pola vlade, gradonačelnika Beograda i velikog broja drugih zvaničnika. U performansu koje bi ranije „zaostale“ generacije smatrale nenormalnošću i sramoćenjem, jedna osoba je šetala u srpskoj narodnoj nošnji i taj spoj novih tendencija i tradicije naglašen je kao glavni simbol ovog događanja kojim se ponosi savremena Srbija i njena vlast.

Podsetimo se da je u poslednjih godinu dana kažnjeno bar petoro ljudi, četiri doktora nauka, dva univerzitetska profesora, zbog toga što su se usudili da iznesu neka mišljenja koja su u suprotnosti sa shvatanjem sveta po kome se stidimo proboja Solunskog fronta, a ponosimo prajdom.

Promena svesti veoma je prisutna u kompletnom javnom diksursu naše političke i akademske elite kada se na primer govori o Kosmetu. Prošla su vremena kada su tamo neki Stojan Novaković, Aleksandar Belić, Slobodan Jovanović i ostala nacionalistička boranija koja se nalazila na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti smatrali da je Kosovo temelj, osnova našeg duhovnog, moralnog i vrednosnog identiteta. Zamislite neki tamo Miloš Đurić čak je napisao knjigu „Vidovdanska etika“! Današnji akademici, predvođeni kako i doliči prvim čovekom, znaju mnogo bolje da je Kosovo teret, da je to mitomanija, recidiv prošlosti koji nas sprečava da osvajamo budućnost, napredujemo, modernizujemo se itd.

Čedomir Jovanović je potpuno u pravu. U svega desetak godina teze koje su on i njegovi saborci zastupali kao marginalci postale su mejnstrim i osnova savremene vrednosne paradigme u Srbiji. Njima se danas vode i Vlada Srbije i SANU i sve druge institucije. Svi zakoni koji se danas donose u Srbiji potpuno su na liniji ove promene svesti. Posle Zakona o prevenciji nasilja u porodici, Zakona o mandatornoj trasnplantaciji organa, iskreno se radujem da dobijemo i Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Nema veze što su sva ova zakonska rešenja protivustavna. U takvoj konstelaciji sasvim je u redu da četiri petine udžbenika za našu decu prave nemačke, hrvatske i slovenačke firme. Oni su uvek bolje od nas znali kako da nas oslobode od naših interesa, tradicije, nasleđa i pogrešnog shvatanja ponosa. Treba konačno skinuti i ovog zabludelog ministra što je tražio da se promoviše ćirilica, koja je kao što znamo još jedan od tih recidiva prošlosti. Nisu je slučajno naši zapadni prijatelji vazda zabranjivali i bajonetima nam donosili latinicu i modernizaciju.

Ima Dis jednu zanimljivu pesmu. Zove se Naši dani… A ovu analizu promene svesti i vrednosti u Srbiji završimo adekvatnim Nušićem: „U Srbiji prilike su tak’e, babe slave preziru junake, zato i vi ne muč’te se džabe, srpska deco postanite babe.“

Autor je naučni savetnik Instituta za evropske studije


Izvor: Politika/Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Čime se ponosimo?

* Obavezna polja