naom chomskiNoam Čomski je jedan je od najznačajnijih živih političkih aktivista i analitičara, kome su, zbog njegove ekstremne kritičnosti prema zvaničnoj politici SAD, uglavnom zatvorena vrata vodećih američkih medija. Ipak, ovaj analitički filozof, iako je zakoračio u devetu deceniju života, još uvek aktivno piše, putuje, drži predavanja širom sveta, daje intervjue.

CEOPOM-Istina prenosi njegov intervju zagrebačkom „Globusu“, koji je vodila Jasmina Rajan.

Savremeni svet je u previranju, menja se raspored snaga. Na jednoj strani imamo SAD kao jedinog vladara sveta, posebno u vojnom smislu, a na drugoj ono što ste nazvali “tripolarnim ekonomskim poretkom”. Na scenu stupaju nove sile. Možete li predvideti nove odnose snaga?

– Pogledamo li unazad, videćemo da su Sjedinjene Države na kraju Drugog svetskog rata imale pod kontrolom polovinu svetskog bogatstva i nesumnjivo najznačajniju ulogu u svetskoj bezbednosti. Ta prednost počela se topiti u 50-im i 60-im godinama prošlog veka. Industrijalizovane zemlje počele su se obnavljati posle ratnog razaranja, a ekonomski razvoj učinio je da svet bude različitiji.

To se može pratiti i po glasanju u Ujedinjenim nacijama, u kojima je na početku SAD doslovno upravljao, a svaki veto bio je ruski, jer je SAD koristio Savet bezbednosti kao svoje oružje protiv Rusa. Zato je UN bio vrlo popularan među ondašnjom elitom u SAD-u.

UN je u ovom trenutku, upravo suprotno, izuzetno nepopularan. I dalje je pod kontrolom SAD-a, ali više ne totalnom.

U ranim sedamdesetim godinama svet je već počeo biti ekonomski tripolaran: Severna Amerika na čelu sa SAD-om, Evropa na čelu s Nemačkom i Japan, koji je u to vreme u istočnoj Aziji imao veliku ekonomsku moć, istina ni približnu Americi. A u vojnom smislu Rusi su još bili u autu. Ali tada je SAD već pao na 25 posto svetskog bogatstva. I taj pad se i danas nastavlja. U ovom trenutku područje severnoistočne Azije ekonomski je najdinamičnija regija u svetu, to je glavni proizvodni centar, a središte svega je Kina.

Današnji status Kine ne razume se dovoljno. To je ustvari velika fabrika za sklapanje proizvoda. Južna Koreja, Japan, Tajvan, Singapur, Hong Kong – to su centri tehnološke inovacije i razvoja.

Oni delovima snabdevaju sofisticiranu tehnologiju, a Kina sve to sklapa i izvozi.

Pogledate li trgovinski deficit SAD-a, o kome se svako sada toliko brine, on je s Kinom veoma visok, ali ono što se manje primjećuje jeste da je on visok i s Japanom, i drugima, jer je to zapravo isti industrijski sistem.

Neke studije govore da je deficit s Kinom u zadnje vreme pao 20-30 posto, ali je zato isto toliko povećan s Tajvanom, Japanom i Južnom Korejom. Ceo taj, snažni, industrijski kompleks skuplja i značajne spoljne monetarne rezerve. Kad se spominje spoljni dug SAD, uvek se govori o Kini, ali na Japan otpada otprilike isto toliko.

noam-chomsky-kako-unistiti9

Ako SAD ekonomski postepeno slabi, kao što to opisujete, hoće li uopšte moći ostati jedina imperija, odnosno vladar sveta?

– To se pitanje u svetskom sistemu upravo sada prelama vrlo dramatično. Uzmite primer Irana, na koji se u SAD-u gleda kao na glavno spoljno-političko pitanje. Govori se da je Iran glavna opasnost po svetski poredak. Misli se da bi trebalo bombardovati Iran. Pogledajte desnicu: konzervativni kolumnista Čarls Krauthamer u Vašington Postu tvrdi da će, dobije li Iran atomsko oružje, to biti kraj sveta. I da ih moramo zaustaviti jer je opstanak u pitanju.

SAD je uveo veoma stroge sankcije Iranu. Ali Ujedinjene nacije nisu. SAD to ne može izvesti preko UN-a jer to Kina ne želi, a Rusi sa Iranom sarađuju. Niko osim Evrope ne uvažava ove sankcije. Jer je Evropa izabrala da bude neka vrsta pratioca SAD-a, umesto da je odabrala nezavisan put.

Takozvane nesvrstane zemlje, dakle značajan deo sveta, podržavaju pravo Irana da obogaćuje uranijum. Susedna Turska upravo je objavila da njeni trgovinski odnosi s Iranom rastu i da planiraju utrostručiti trgovinu. Oni su i prirodni partneri: Iranu trebaju industrijski proizvodi, Turskoj energija. A to je i deo opšteg turskog zaokreta prema boljim odnosima sa zemljama muslimansko-arapskog sveta.

Za Saudijsku Arabiju, američki dijamant u kruni kad je u pitanju Bliski istok, SAD je i dalje glavni trgovinski partner, ali i kod njih udeo Kine znatno raste. I oni svoj izvoz energije okreću pre Istoku nego Zapadu.

Brazil, najprestižnija zemlja na jugu ove hemisfere, otvoreno podržava Iran. SAD tu ostaje sve izolovaniji. Ako Ameriku i nije briga za druge zemlje, ponašanje Kine ne može se ignorisati. I s toga pokazuje nervozu zato što Kina ne prihvata njene diktate. Stejt Department je pre samo nekoliko nedelja izašao sa upozorenjem Kini koje otprilike glasi ovako: želite li biti prihvaćeni u međunarodnoj zajednici, morate se suočiti i sa svojim međunarodnim obavezama. Ovde “međunarodne obaveze” znače slediti naredbe SAD-a.

Naravno, Kina se samo smeje i ne obraća pažnju. A SAD ne zna što mu je činiti. To se takođe vidi u vojnim odnosima. Pentagon je upravo objavio izveštaj kako je kineska vojna ekspanzija pretnja za SAD. No, kad pogledate brojke, Kina izdvaja za vojsku oko petinu onoga što SAD troši samo u Iraku i Avganistanu. Vojna ulaganja u Kini mali su deo budžeta, a SAD troši otprilike koliko i sav ostali svet zajedno.

Zato je nedavno i došlo do konfrontacije u međunarodnim vodama u blizini Kine, gde sam se zadesio kad se to događalo. Kinezi su bili prilično uznemireni zbog prisustva američke mornarice u blizini svoje obale, posebno zbog planova da se tu rasporede najsavremeniji nosači aviona, s raketama koje bi, po njima, mogle pogoditi Peking. SAD je reagovao optužujući Kinu za agresivnost i rekao da “sloboda mora biti osigurana”. Ali, u suprotnom, znamo da Kina nikad ne bi smela održati vojne vežbe ovde, u Karipskom moru. Došlo bi do nuklearnog rata.

Postaje zanimljivo ako ovo analiziramo kao klasičnu dilemu s gledišta bezbednosti, odnosno da je svako od učesnika radio ono što je za njega iz tog ugla bitno. Kina smatra ključnim za svoju bezbednost da kontroliše vode u blizini svoje obale, a SAD za svoju sigurnost smatra važnim da se može slobodno kretati kuda god hoće, čak i vodama kraj Kine. To je taj tradicionalno imperijalistički stav i ponašanje, koje SAD demonstrira svuda u svetu.

Ali, pogledajmo samo Južnu Ameriku, koja je bila neka vrsta američkog dvorišta i smatralo se normalnim da je SAD kontroliše. Situacija se poslednjih godina menja. Južna Amerika, prvi put u 500 godina od portugalskih osvajača, počinje stvarati svoje zajedničke institucije, baviti se svojim teškim unutrašnjim problemima, jer su to potencijalno bogate zemlje, ali s izuzetno velikom nejednakošću i neverovatnim siromaštvom. U prošlosti, kada bi se tako nešto događalo, SAD bi jednostavno promenio vladu. To više nije u stanju lako da učini. Ove zemlje se ne daju. Prošlog februara formirale su svoju organizaciju CELAC, koja uključuje sve zemlje u zapadnoj hemisferi osim SAD-a i Kanade. Ona zasad ne čini ništa, ali je vrlo simboličan korak u odvajanju hemisfere od dominacije SAD-a. Tu su i druge organizacije, kao Unija južnoameričkih država, trgovinski savezi. Sve to izmiče kontroli SAD-a. I što je još važnije, modeli investiranja i trgovine se menjaju. Kina posebno zamenjuje SAD u mnogim zemljama kao vodeći investitor i kupac. Čak se i Brazil kreće u tom smeru. Stvari se događaju mimo SAD-a, a on ne može učiniti ništa.

noam-comski

Kakav bi mogao biti ishod američke težnje da u novim uslovima zadrži kontrolu i vojnu prednost?

– Na to pitanje nije lako odgovoriti. Delomično i zbog ozbiljnog pogoršanja prilika u SAD. Kad putujete u Evropu i vratite se ovamo, čini vam se da ste došli u zemlju trećeg svijeta. Isto sam osećao i kad sam nedavno došao iz Tajvana. Ništa ne funkcioniše, vozovi, putevi. Infrastruktura je pred kolapsom. Ekonomija nije u bezizlaznom, ali je u ozbiljnom stanju.

A stanovništvo – nikad nisam video takvu ljutnju, strah, bes! To uzima veoma iracionalne oblike. Ako pratite ko sve sad učestvuje u političkoj utakmici za Kongres, zapanjite se. Ranije takvi ljudi ne bi mogli doći ni blizu izbornog procesa. Ne mislim samo po njihovim stavovima, već i po stravičnoj unutrašnjoj kontradiktornosti poruka. Ovi ljudi iz Čajnog partija (Tea Party) su ljuti, veoma ljuti. Kažu skinite nam vladu s leđa, vratite nam našu zemlju, itd. Ali kad ih pitate o pojedinačnim stvarima: da li bi vlada trebala smanjiti zdravstvenu pomoć starijima, kažu ne. Treba li uticati na obrazovanje, oni kažu ne želimo nikakve propise, ali treba više učiniti. To je jedan besciljni strah i bes.

On je delimično opravdan jer, za razliku od finansijske elite, većina stanovništva u 30 godina nije imala realno povećanje prihoda. Teško se preživljava, a porodica nema nikakve podrške u evropskom smislu. Ljudi se dalje zadužuju, a vrednost njihove imovine, kao što su kuće, opada. To je dugoročno neodrživo. Nezaposlenost u proizvodnom sektoru doslovno je na nivou Velike depresije. A posla nema jer banke i korporacije nije briga za SAD. Njih zanima samo profit, a on je veći kad ulažu u Meksiko ili Kinu. Kako se poslovi ne vraćaju ovamo, izgledi ekonomije su jadni. Mi smo još uvek najbogatija zemlja na svetu, ali to većina ne može osetiti u vlastitom životu.

Istovremeno, rastući demokratski deficit – spomenimo samo blokadu u Kongresu – poslednjih godina prati proglašenje mesijanske misije o širenju demokratije u svetu. A pre svega to je odbrana vlastitih vojnih i ekonomskih interesa. Pri tome, izdvajanje za vojsku ne samo da se ne smanjuje, ono je pod Obamom povećano. Trenuno imamo najveću vojnu potrošnju od Drugog svetskog rata. Ako pogledate deficit, on je upola prouzrokovan vojnim budžetom. Ostalo ima veze s disfunkcionalnim zdravstvenim sistemom, koji je u totalnom raspadu.

Je li je ovakav deficit održiv? Verovatno nije. Teško je predvideti šta će se dogoditi, ali ne vidim nikakva ohrabrenja. Ne vidim kontra snage. Evo još jednog primera. Opasnost od ekološke katastrofe, koja je realna i ne tako daleka, jedan je od glavnih svetskih problema. Senat je nedavno jednoglasno usvojio stav da se zabranjuje donošenje bilo kakvog zakona o zaštiti okoline koji bi povećao poreze. U suštini to poručuje: nemojte ništa učiniti! Od 48 kandidata na predstojećim izborima samo je jedan verovao da ljudska delatnost izaziva globalno zagrevanje. I on je izgubio na predizborima. To znači da nitko ne vjeruje, da su svi protiv opšteg naučnog zaključka. I to je odraz čudnog razvoja u SAD-u.

Uz to raste i strah od useljenika, posebno muslimana. Veruje se da postoji muslimanska zavera za preotimanje zemlje i uvođenje šerijatskog prava, a da je Obama njihov predstavnik. Zastrašujući je nivo iracionalnog straha i mržnje. Podseća me, da budem iskren, na Nemačku pre Drugog svetskog rata. Koja je tada bila najcivilizovanija, najnaprednija zemlja na svetu?! I pogledajte šta joj se dogodilo. Ne kažem da će se baš to dogoditi i ovde, postoje razlike, ali i neke prilično nezgodne sličnosti.

Kada imperija postane tako ljuta i frustrirana, a delom i nemoćna, šta onda?

– Onda je to opasno, vrlo opasno. Može učiniti veoma ružne stvari. Ono što se događa u Avganistanu već je dovoljno ružno, ali stvarni problem je Iran. Svake godine Pentagon i obaveštajne službe Kongresu prezentuju procene globalne bezbednosti. Poslednja je bila u aprilu. Čitajući ih postaje jasno da Iran ne predstavlja nikakvu vojnu opasnost, jer ima najmanja vojna ulaganja u regiji, vrlo malo sposobnosti za napad. Njegova vojna strategija okrenuta je odbrani od invazije. Ako imaju nuklearni program, o čemu ništa ne znam, i on je za odbranu. I zašto je onda Iran najveća opasnost za SAD? Zato što ne postupa po naredbama. I pokušava proširiti svoj uticaj na susedne zemlje.

Kad mi izvršimo invaziju i okupiramo zemlje u njihovom okruženju – kažemo da ih stabilizujemo. Kada oni pokušaju proširiti svoj uticaj – to je destabilizacija. To je pretnja. A oni samo koriste svoje suvereno pravo. Isto kao i u slučaju Kine. Kad oni koriste svoje suvereno pravo, ne slušaju naredbe, nisu pod kontrolom SAD-a – to već predstavlja golemu pretnju.

Obama je značajno proširio vojnu opasnost. Održava pomorske vežbe u Persijskom zalivu. Na otok Diego Garsia u Indijskom okeanu, koji je vojna baza, poslao je stotine tzv. bombi za duboko penetriranje, najvećih bombi u arsenalu nuklearnog oružja, koje su uperene prema Iranu. I polako se ide prema tome da postane sasvim normalno da se upotrebe jer navodno nema izbora. Ne smem ni da razmišljam kakve bi mogle biti posledice!

bzezinski-obama

Iako je Obamina retorika, odnosno ton u međunarodnim odnosima, različita od Bušove, čini li se da on nastavlja Bušovu doktrinu preventivnog rata?

– Na nesreću, za to u SAD-u postoji ideološka podrška. Buševa politika preventivnog rata čak je dobila i široku podršku liberalnih intelektualaca. Ona, po nekim autorima, ima duboke korene u američkoj istoriji, od Džona Kvinsija Adamsa i njegove teze da je put do sigurnosti u ekspanziji. Drugim rečima – ako sve ne kontrolišete, niste sigurni. Buš je samo to ponovno naglasio. I Obama na svoj način. To je i danas dominantna politika. Ali je vrlo opasno u svetskom kontekstu kad imate vrlo moćnu državu koju vode vrlo iracionalne sile. I mnogo straha i ogromna moć destrukcije.

Iz nedavno objavljene knjige Boba Vudvarda “Obamini ratovi” najviše me impresioniralo ovo: u prvom susretu sa Obamom u vreme preuzimanja vlasti vojni vrh nije imao strategiju za aktuelni rat u Avganistanu, ali je odmah postavio sve svoje tehnološke i finansijske zahteve za neke buduće ratove koji bi se mogli dogoditi 2015. ili 2020. godine. To je kao priprema za beskonačni rat?

– Rat zauvek – to je vojni posao. U stvari postoji nova strategija o kojoj govori odlična knjiga profesora istorije Bostonskog unioverziteta, Andrjua Bačeviča “Vašington vlada: američki put u stalni rat (Projekt američke imperije)”. Ranije je dominantno bilo ostati i opstati bez rata, osim ako je to apsolutno nužno (Pauelova doktrina). A nova je – pripremiti se za beskonačni rat i ostati u njemu zauvek, protiv celog sveta. Cela vojska i vojni sastav tome su prilagođeni. A Obama je – ako je Vudvardova interpretacija tačna – uhvaćen u tu zamku.

Ljudi poput generala Dejvida Petreuas izuzetno su opasni. On ima političke ambicije. I vrlo je poštovan; ako dođe i do nečega što bi se moglo nazvati vojnom pobedom u Avganistanu, verovatno će biti republikanski kandidat za predsednika. A on je vrlo opasna osoba, željan moći, inteligentan i zao.

Njegov koncept je permanentni rat, baš kao što navodi Bačevič.

Jednom ste citirali biologa Ernesta Mayra da “istorija života na zemlji obara tvrdnju kako je bolje biti pametan nego glup”. Kažete da ulazimo u doba kad će to biti provereno. Kako?

– Mayr, velikan američke biologije i vrlo poštovani zagovornik biologije evolucije, pokazivao je da su, ako pogledate biološki uspeh, odnosno brojnost, najuspešniji oni najgluplji organizmi, bez imalo mozga – bakterije koje se brzo razmnožavaju, ili crvi. A da se s usponom po lestvici inteligencije biološki uspeh smanjuje. Ima manje sisara, još manje primata. Ljudi ima mnogo samo zato što je u posljednjih 10 hiljada godina poljoprivreda izuzetno napredovala. On takođe kaže da je prosečan vek jedne vrste oko 100 hiljada godina, što je otprilike onoliko koliko ljudi postoje. I da ljudi idu prema globalnom uništenju. Ekološka kriza očigledan je primer. A pretnja nuklearnog rata sve je veća. To znači da smo u procesu samouništenja. Da nas netko posmatra, recimo sa Marsa, rekao bi da za to ima mnogo dokaza. A mi nemamo mnogo vremena da dokažemo suprotno.


Izvor: Globus

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Čomski – SAD liče na Nemačku pred II svetski rat

* Obavezna polja