nesaNekada davno, na brdovitom Balkanu, jednim časnim narodom vladao je čovek koji zbog svoje sujete nije shvatao važnost političkih odluka. Nije razumeo, ili ni želeo, da vidi njihov uticaj na budućnost naroda. Vodio se samo svojim ličnim potrebama, gurajući narod u ponor. Taj umišljeni suveren smatrao je da od njega stvarno nešto zavisi. Nije uviđao ni činjenicu da on ni svojom ličnom sudbinom ne gospodari. Imao je zbog toga probleme i sa ženom, koja je, čini se, bila razumnija od njega. Nije tražio prijatelje za svoj narod, tražio je samo one koji su njemu lično glumili prijatelje. Vodeći se tom nerazumnom logikom, iako pravoslavan uporno se okretao zapadu. Nažalost, Nemci su mu uvek bili bliži od Rusa.

Svojom svesrdnom podrškom jednoj stranci, omogućio je naprednjacima dolazak na vlast. Izašavši iz savezništva sa radikalima, počeli su sa njima da se sukobljavaju oko političkih načela i vlasti. Posle apsolutne političke i svake druge pomoći tog suverena naprednjacima, stranka je donela niz „naprednih“ zakona. Doneti su novi zakoni o prosveti, sudovima, političkim strankama, Narodnoj banci, vojsci, policiji… Postavši zavisna od ovog vladara, stranka dobija na uticaju, ali ujedno postaje sve nepopularnija u narodu. Radeći u svom interesu a ne u interesu onih zbog kojih su dobili mandate, narod je u njima jasno video izdajnike.

Suviše su se trudili, zajedno sa suverenom, da se dopadnu Zapadu.  Nisu postavljali granice šta treba učiniti za naklonost Berlina i Beča. Svi zakoni koji su doneti jasno su pokazivali da se radi o poniznom dodvoravanju Zapadu. Naravno da je takav suveren uvek bio hladno dočekan tamo gde je jedino mogao da dobije iskrenu prijateljsku i bratsku pomoć, u Moskvi. I pored toga što je Zapadu nudio sve, pa i ono što nisu tražili, iako je u njima video svoju budućnost i svoje prijatelje, oni su ga gledali baš onako kako je i zaslužio.

„Ne treba verovati ljudima s kojima smo se tek sprijateljili, a koji pokazuju da smo im draži od njihovih starih prijatelja; tako će se ponašati i sa nama kada steknu nove prijatelje.“

 Ezop

Zaboravio je, ili nije ni znao, da se sa njima tek „sprijateljio“. Nije shvatao da oni odavno imaju svoje prijatelje. Zapad mu je glumio prijatelja, ali mu nikad nije iskreno to bio. Oni su se oduvek vodili istinom da ko izda interese svog naroda, izdaće svakoga. Zato je jedan od ministara zapadnih vlada njegove posupke opisivao kao postupke nervno obolelog čoveka, sa preporukom da mu se da nešto za stišavanje nerava…

U jedno drugo vreme, tim istim ponositim narodom vladao je čovek koji kao da je odjednom izgubio ponos. Ponos koji je, činilo se, nekad i njega krasio. Vladar koji je promenio mišljenje da se na silu i tiraniju mora odgovoriti silom. Suveren koji je izdao svoje saborce, a kuma ubio. Tačno je da je tiranima mnogo davao, ali je i činjenica da je od njih za svoj narod nešto i tražio. Iako nepismen, nije se takvima okruživao. Ta činjenica mu je pomogla da, slušajući učene, shvati šta je to što je za njegovu zemlju važno. Ono što je bilo važno je da se ona može uzdići samo poljoprivredom. Zato je Srbija u njegovo vreme počela mnogo više da obraća pažnju na poljoprivredu. Posebna karakteristika tog perioda bila je masovnost u gajenju svinja. Pored svih mana koje su ga odlikovale, za razliku od onog drugog suverena koga smo spominjali imao je dakle i dobre strane. Tako da svinje nisu gajene da bi se radilo za druge, posebno ne za Nemce, već da bi ih Nemcima prodavali.

Ne, pogrešili ste, ni jedan ni drugi suveren nisu deo sadašnjeg vremena. Izgleda umnogome kao prikaz sadašnje Srbije, ali nije. Možda ste u njima prepoznali karakteristike nekog sadašnjeg suverena, ipak radi se o periodu od pre dva veka.  U pitanju su dva vladara srpskog naroda XIX veka. Naroda koji je i tada, kao i sada, bio pritisnut raznim mukama sa zapada. Prva priča je o Milanu Obrenoviću, a druga o Milošu Obrenoviću. Ono najvažnije za nas je da iz ovih priča izvučemo pouke. Da na osnovu zaključaka koje smo doneli ne ponavljamo opet iste pogrešne korake. Istorija pametnima i jeste tu da u sadašnjosti i budućnosti ne bi ponavljali greške koje su već činili u prošlosti.

Nikad se ne sme više dozvoliti da jedan čovek donosi nerazumne odluke. Takve odluke posle generacijama koštaju celu naciju.  Ako je prošlost morala da ima Milana Obrenovića, sadašnjost ne mora. Naravno da ne možemo podržavati ni one koji su spremni da izdaju do juče sebi najbliže. One koji su spremni i kuma da ubiju kao što je to učinio Miloš Obrenović. To naravno nisu vrline koje krase jednog svetosavca, jednog časnog Srbina. Ipak, ono dobro što je Miloš učinio za Srbiju moramo mu priznati. Bilo bi pametno nešto iz toga i zaključiti. Ono što nam je istorija pokazala da od njega možemo naučiti jeste kako da se ekonomski polako vratimo. Naravno da je poljoprivreda osnova i temelj spasa srpske ekonomije. Samo ne tako što ćemo raditi na njivama koje ćemo prodati Arapima. Ni slučajno tako što ćemo čistiti obore u nemačkim farmama svinja. Već tako što ćemo Nemcima i Evropi izvoziti svinje sa srpskih farmi. Tako što ćemo na svojim njivava sami uzgajati sve što nam je potrebno.

Miloš Obrenović je, i pored toga što je učinio neprihvatljiv čin za jednog pravoslavca izdajom i ubistvom kuma, često pokazivao i onu drugu stranu svoje ličnosti. Malo, malo, pa je iz njega izbijao onaj Srbin koji je podigao Drugi srpski ustanak u Takovu. Uspevajući na momente da pobedi sve zamke gordosti koja ga je obuzela, nastale željom za statusom i materijalnim. Tada je, koristeći svoju snalažljivost i neospornu visprenost kao i onaj još neugašeni plamen srpstva koji je negde ipak tinjao u njegovoj duši, slušajući pismene ljude kojima se okružio, donosio odluke koje su bile i na dobrobit srpskog naroda i otadžbine Srbije.

pomirenje-milos-i-djordje

SRBIJA JE VELIKA TAJNA

Srbija je velika tajna;
ne zna dan šta noć kuva,
niti noć šta zora rađa,
ne zna grm šta susedni grm sanja
niti ptica šta se događa
između granja.

Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,
niti kukuruza struk sluti
šta se u susednoj njivi sprema.
Svakog časa sve se menja,
nijednog kuta ni lista nema
da nije tajna.

Ko zna šta krije u sebi
i ta nevina rosa sjajna;
ti seljački poslovni krici
što se s brda na brdo čuju
zaveru možda kuju.

Ko će u toj zemlji kada
znati šta i devojka mlada
u nedrima netaknutim nosi;
kakvu tešku tajnu
u rukama svojim drži dete;
i starica pogrbljena svaka
do kakve se uputila mete.

U toj zemlji i vetri,
i mirisi, potoci i reke,
i crkvena zvona
potajne prenose vesti,
na prvom zavijutku
gde šuma počinje ona
ko zna šta možeš sresti.

U toj zemlji ni zečijoj stopi
neprijatelj verovati ne sme,
ni tragu volovskih kopita.
Dogovori su možda tajni
i žetelačke pesme
i udari šumskih sekira
i uspavanka uz kolevku svita.

                                                                      Desanka Maksimović

stara-srbija

 Istina je stvarno takva, Srbija je velika tajna. Neke od tih tajni nam izgleda nikad neće biti otkrivene. Tako u našoj Srbiji bivamo stalno izdani od onih kojima ukažemo poverenje. Oni na koje nismo računali nas spasavaju. Kada smo najjači dozvoljavamo da se sa nama igraju i da nas ponižavaju. Onda kada nam spasa više nema odnosimo pobedu. Čudni putevi, čudna dešavanja, reklo bi se – čudan narod. Ipak, ako razmislimo, shvatićemo zašto je tako. Shvatićemo da su ti čudni suvereni samo odraz ponašanja naroda i vremena u kome su živeli.

Primetićemo da je za vreme Miloša narod pritisnut mukom bio izazvan da pokaže hrabrost. Ipak, svest naroda, posle vekova ropstva pod Osmanlijama, nije bila dovoljno jaka. Vera se tek vraćala u srpske duše u onom pravom obliku. Moralo je da se sačeka vreme da sazri. U doba onog drugog suverena, Milana, duša sa sveže vraćenom verom još nije bila spremna. Potrebno je bilo još vremena da koreni vere vrate svoju punu svežinu i snagu. Nažalost, na onu prokletu ljudsku potrebu da se što pre oseti lepota ovozemaljskog života, nije trebalo čekati. Odmah se krenulo u razne političke borbe sa ciljem zadobijanja lične koristi. Takvo ponašanje dovelo je i takvog vladara. Suverena koji je mogao i mnogo više da košta našu Otadžbinu da je stigao da uradi sve što je planirao.

Danas smo opet na istom ili sličnom raskršću, izlazimo iz jednog doba jednoumlja. Prošla su vremena kada je bilo zabranjeno slaviti slavu. Na našu žalost, to još uvek ne znači da samo zato što smemo mi i znamo kako se to radi. Oseća se da smo željni života, slobode, ljubavi. Opet sve želimo suviše brzo. Ne shvatamo po ko zna koji put da to nećemo moći bez iskrene vere, bez kodeksa časti. Neki od nas su već požurili da zgrabe ono što misle da je život. Zbog takvih smo prinuđeni da već godinama gledamo plejadu nekih političkih stranaka koje nemaju ni jedno moralno načelo. Ni jedan časan kodeks, pravilo ponašanja. Ono jedino što sve poseduju, po čemu se mogu prepoznati, jeste borba za vlast. Borba u kojoj ne postoje vera i čast, jedino je važno dokopati se svog komadića vlasti.

Kakva je borba, takve su i vođe. Vode ih uvek oni neostvareni ni u životnom, ni u profesionalnom smislu, vrlo često puni i nekih ličnih frustracija. Upravo oni kojima je prvo radno mesto bila neka pozicija u skupštini ili ministarstvu. Odatle filozofiraju kako se radi onima koji ceo život pošteno rade i stvaraju. Na čelu tih stranaka su oni čija je osnovna želja bolesna ambicija da budu novi suvereni. Nema među njima onih koji su stigli svoje duše da ispune verom. Suviše brzo su iz jednoumlja, vođeni svojim duhovnim siromaštvom, prešli u politiku. Želeći da ostvare svoje nerealne snove, ne shvataju  da to nije stvar medijskog prikaza koji su naučeni vešto da nametnu. Iza svakog od nas ostaju jedino dela koje vreme neumoljivo beleži, a istorija priprema za prikaz budućim pokolenjima.

„Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u đubretu. Ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se, međutim, brzo probuditi. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!“

                                                                                                                               Arčibald Rajs

 Vreme je da vratimo veru u duše. Da napokon dozvolimo da ona tamo pusti svoje korene. Da prepoznamo prave među nama. Da svoje političare i vladare biramo po delima a ne po bajkovitim obećanjima. Da one prave tražimo na primeru onih koji su nas vodili putevima slave. Moramo tražiti novog Lazara, da primere i karakteristike suverena tražimo u časnoj lozi Nemanjića. Da se setimo hrabrosti i časti Karađorđa. Moramo da tražimo one koji ne napuštaju svoj narod ni po koju cenu. One koji uvek dele njegovu sudbinu, kao što je to činio kralj Petar.

To se ne može bez vere. Svi časni primeri su bili duboko u pravoslavlju i odatle crpeli snagu za svoja besmrtna dela. Ne može se u budućnost sa onima kojima je važnija partija od Otadžbine. Ne može se voditi država stalnim puzanjem i izdajom. Srbija neće moći napred  dok je vode oni kojima su njihove firme važnije od naroda. Zato požurimo sa vraćanjem svetosavlja u svoja srca. Prepoznajmo one oko nas koji nisu opterećeni korišću. One čije duše nisu zaražene evropejstvom ili još uvek u kandžama komunizma. Ne mogu nas voditi oni koji se kriju pod maskama nekih izmišljenih kosmopolita. Ne smemo izgubiti nadu da pravih nema, samo zato što ih mi ne vidimo. Ima ih, oni su svuda oko nas, ali oni sebe neće nametati. Pojaviće se onda kada mi to i zaslužimo. Kada duše ispunimo iskrenošću i verom, jasno ćemo ih videti. Doći će oni čim mi svojim delima to budemo prizvali. Tada će Srbija biti suverena. Srbijom će tada vladati suvereni kojim ćemo se ponositi.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Čudni suvereni

* Obavezna polja