cedomir anticAko se po nečemu srpsko društvo razlikuje od ostalih balkanskih onda je to diskontinuitet. Srbija i možda u sličnoj meri Crna Gora (koja je do 1945 nesumnjivo bila takođe velikom većinom srpska zemlja) preživela je najveće lomove, razaranja i prekide tokom proteklih stotinu godina. Nema balkanske države niti naroda koji je, pored sve svoje loše sudbine tako nešto preživeo. Dovoljno je reći da je Srbija tokom prethodnih stotinak godina ratovala najmmanje pet puta, a bilo je još dva-tri manja sukoba. Prošli smo potpuno razranje zemlje (tokom bombardovanju 6. aprila samo u Beogradu poginula je polovina onog broja ljudi koji su Velikoj Britaniji izgunuli od  vazdušnim napadima u čitavom drugom svetskom ratu). Dovoljno je spomenuti da je Beograd silom osvajan, oslobađan, bombarodavan i razaran pet puta u ovom veku, dok Zagreb, Sofija,  Carigrad,  Tirana, Atina… nisu niti jednom; a Beč i Sarajevo po jednom.  O povratku privrede 185 industrijskoh godina u prošlost samo tokom Prvog svetskog rata, milionskim stradanjima, geoncidu u Mačvi i Toplici u prvom i u zapadnim srpskim zemljama u Drugm svetskom ratu i da ne govorimo. Srbija je pre Prvog svetskog rata bila zemlja jednakih siromaha koji su živeli od zemljoradnje koja je sa razvojem svetske privrede donosila sve manje i manje zarade. Nakon stradanja, ratova, genocida i revolucije Srbija je obnovljena u socijalizmu. Postali smo jedini istočnoevropski narod koji je većinom bio zadovoljan socijalizmom. Pored svih neuspeha i nepravdi upravo u to vreme milioni su iz siromašnih sela prešli u gradove, svetski ekonoski bum i hladnoratovsko kreditiranje omogućili su razdoblje boljeg života. Ograničavanje nacionalnih prava , progon crkve, malobrojnih opozicionara… ne brinu takve siromahe nigde u svetu, nevolja je bila što je posle svega naše društvo dominantno bilo sastavljeno od takvih, dok su nesatrvene elite bile nepovratno režimske ili potkupljene. Miloševićev režim je tako, bar kada je reč o unutrašnjoj politici, bio logičan ishod Brozovog režima i dugoročnih slabosti srpskog društva. Možemo tome dodati rat, sankcije, nepravdu velikih sila, naš šovinizam, pogrešnu politiku… Ali činjenica da je najbolja i najorganizovanija opoziciona Demokrtska stranka imala i ima sedište u vili otetoj predratnom inženjeru i bogatašu čiju su sliku cinično držali na jednom od zidova, dok su se njene vođe stidele stranačke prošlosti, a danas jedan od prvaka novinarima govori kako je  u stvari on sâm „komunista“ (mada je imao svega 15 godina kad je pao komunizam).

Iz svih tih razloga bilo je teško menjati Srbiju. Ratne bogataše trebalo je naterati da plaćaju porez; stotine moćnih rukovodilaca raznih ustanova od elektroprivrede do zdravstva i univerziteta trebalo je razvlastiti i izvesti na tržište, penzionere  uveriti da penzija nije socijalna kategorija, zaposlene da svi moraju da plaćaju porez na zaradu, naslednike da trećina vrednosti nasleđenih stanova i kuća treba da pripadne državi… Takve refome su u Srbiji teško izvodljive. Nisu imale podršku, a niko nije bio baš raspoložen da ih sprovodi. Zato lutamo u ukletom kružnom lavirintu: podela tuđeg novca (krediti, privatizacija, inflacija) – stabilizacija – sukob ( ako treba sankcije i rat) – krah – nada – čudotvorne reforme – podela tuđeg novca – i ponovo. Kao neka anestezija, u toj spirali agonije, srpskom društvu je uvek potreban jedan ČUDOTVORAC.

Dinkic-i-Ðelic

Svi su oni uzeteli, svi se razbili o zemlju. Ali poslužili su svrsi. Setimo se Josipa Broza: „najveći i neumrli sin naših naroda i narodnosti“ bio je čudo koje „majka više ne porađa i koje se više ne događa“. Jedan analni planinar koga su predstavljali kao savest Srbije, govorio je pred akademijom nauka kako je Broz podoban indijskom božanstvu Jandri pošto je spoznao značaj i vrednost vatre koju je uneo u državni grb.  „Govornik sa zlatom u kosi“ (kako je jedan pesnik opisao Slobodana Miloševića) bio je „ime ponosito“ koje „sve što mijenja – mijenja korenito“. To nije bilo dovoljno pa je lično on  izmislio Milana Panića (prvog privatizacionog srpskog bogataša i prvog premijera SRJ) i zatim Dragoslava Avramovića (reformatora dinara poznatog i kao „Super deka“). Zoran Đinđić doveo je Božidara Đelića – tvrdio je da sve shvati u sekundi. Narod je voleo Božu-derikožu: mlad, pametan, dokazan u inostranstvu, gimnazija Luj Veliki, Sorbona, Harvarad… a živi na tetkinom kauču. Onda je došao Dinkić, nadigrao Đelića, vratio devize starim štedišama i štedišama piramidalnih banaka (što niko razuman u svetu nije učinio), posle je odlučio da svakom građaninu podari 1,000 evra privatizacionog novca. Konačno, tek što su smenili Dinkića, evo ga novi čudotvorac: Lazar Krstić, diplomirao na Jeilu, član udruženja visokointeligentnih, nema drugih referenci, ali šta će mu to: on kaže da razume i podržava Vučićevu viziju.  Avramović je imao suprugu, Đelić  – tetku, mladi Krstić – dedu.  Deda u nadahnutom intervjuu (obučen u majicu na bretele) kaže: „Lazar je pametan na mene.“

A na koga je pametan moj narod?


Izvor: Napredni Klub

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Čudotvorci

* Obavezna polja