Virus je širom otvorio odranije odškrinuta vrata i „kosturi ispadaju iz ormara“ odlazećeg unipolarnog svetskog sistema. Nedostaci na svim nivoima – od međunarodnih organizacija i nadnacionalnih integracija, do globalističkih elita i njihovih „korisnih idiota“ u (pseudo)nezavisnim državama – nezaustavljivo ruše i ono malo iluzija sluđenog čoveka i čovečanstva. Svetski mislioci mnogo ne razmatraju šta se događa sada, dok je „ugašeno svetlo“ i šta se priprema „ispod radara“ zbog medijske ophrvanosti pandemijom. Više se ukrštaju futuristička koplja pred pitanjima šta to sve sutra neće biti isto i ko će sve ne samo materijalno profitirati iz novonastale situacije?

Izvesno je da će se još ubrzanije nastaviti geopolitičke promene – SAD će biti sve ranjivije i gotovo je nemoguće da će još dugo zadržati lidersku poziciju; Kina je pokazala da može da se izbori s najvećim pretnjama, ali i da će promovisati sopstveni hegemonijski koncept evroazijstva i globalizacije; Rusija je manifestovala državnu efikasnost i privlačnost čak i za stare članice EU zbog spremnosti da im blagovremeno pomogne; za istu tu EU virus je bio još jedan indikator njenog unutrašnjeg demoliranja i nestanka atraktivnosti za zemlje na čekanju kakva je Srbija. Šta još treba da se dogodi pa da Srbija odustane od samoubilačkog „evropskog puta“ i ukloni zastave EU koje stoje uz državne u njenim institucijama iako nije članica?

STRUKA KAO KASKADER

S odmicanjem vanrednog stanja, Srbija se suočila kako sa sve većim izazovima i problemima, tako i s pitanjima koja vapijuće traže urgentne odgovore. Naravno, politički prvaci svim raspoloživim propagandnim sredstvima šalju optimističke poruke kako je sve urađeno na vreme i na najbolji mogući način, da su uvedene mere bolne, ali neophodne, da smo u poređenju s tragedijom u Italiji i Španiji dobro prošli, da će naš ekonomski oporavak „kada sve prođe“ biti među najbržim u Evropi… Svesni delikatnosti situacije, napetosti u javnosti i neizbežnih kritika, dosetili su se da ispred sebe i praktično i medijski isture lekare pod firmom struka.

Struka kaže, struka se pita, struka se suprotstavlja, struka će odlučiti… Ne stručnjaci, naučnici ili (ozloglašeni) eksperti već struka. Nije nego! Idealno pokriće za nepopularne poteze i alibi za manje ili veće, ali neminovne propuste političkih odluka. I oštrica zamerki i nezadovoljstva dobrim delom se preusmerila na najeksponiraniji doktorski trio – sveže unapređenog rezervnog potpukovnika, markantnu mis lapsus i preterano duhovitog pulmologa.

Našavši se u nebranom grožđu, oni su pokušali prvenstveno da obezbede poverenje držeći se statističkih podataka struke, a izvrdavajući objašnjenja čak i njima, po sopstvenom priznanju, malo poznatih moći „nevidljivog protivnika“. Mada, svoj kredibilitet su doveli u pitanje od samog početka iznoseći neistinu. Navodeći prilikom svakodnevnih obraćanja novinarima trenutni broj zaraženih, testiranih, preminulih i izlečenih u Srbiji, izostavljali su ukupne cifre za celu državu, uključujući i njen kosovsko-metohijskim deo. A mogli su da to napomenu ili da jednostavno saberu svoje iznete cifre sa onima iz Pokrajine (ne samo iz srpskih sredina). Ili su nesvesno i bez zle namere doprinosili nacionalnom privikavanju na amputaciju?

Patrijarh Irinej služi liturgiju bez vernika – Foto: Arhiva SPC

GLAVOBOLJA OD VASKRSA

Situacija se sve više usijavala s približavanjem Vaskrsa. Prvo je, kao namenski uvod „sa odloženim dejstvom“, za vikend kada svoj Uskrs slave rimokatolici uvedena zabrana kretanja od 60 sati. Odmah se videlo da je to ograničavanje kontakata kontraproduktivno. U petak se napravila ogromna gužva ispred supermarketa, pošta, banaka, menjačnica, apoteka i piljarnica (jer su pijace bile zatvorene!?), a u ponedeljak još veća jer je trebalo dopuniti potrošene zalihe. Preporučeni razmak od dva metra poštovao se samo prilikom dolaska na začelje reda, da bi brzo počelo grupisanje „čekača“ koji su se bez ikakve fizičke i socijalne distance lepo družili i srdačno razgovarali. Zar nije moglo da se predvidi tako nešto? Tu odluku jeste donela politika, ali je preporuka stigla od struke, zar ne?

Odbijajući da prihvati i ispravi grešku, „neprincipijelna koalicija“ politike i struke postupila je tvrdoglavo, želeći da time dokaže mnogo toga. Po principu „može nam se“, za Vaskrs je uvela još duži kućni pritvor za celu naciju – čitava 84 sata – time ulazeći u potpuno nepotreban klinč sa crkvom. Zdravorazumski predlog jednog od episkopa da se u nedelju, na Vaskrs, na nekoliko sati suspenduje zabrana kretanja i vernicima ne sprečava učešće u liturgiji (čak i napolju, ispred hramova, pod maskama i s rukavicama) – odbačen je.

Istovremeno, danima su ulice, parkovi i prodavnice bile prepune ljudi, velike grupe predstavnika struke i politike bez ikakvog razmaka defilovale su i pozdravljale se prilikom uručivanja respiratora, na malim ekranima mogle su da se vide emisije uživo s brojnim učesnicima, a isti oni lekari koji su na TV-u koliko juče pozivali „ostani kod kuće“ i „nigde bez maske i rukavica“, već danas su potpuno nezaštićeni blisko sedeli u studiju, istovremeno upozoravajući da je korona najopasnija upravo prilikom kontakata u zatvorenom prostoru.

LITURGIJA NIJE TV RIJALITI

Kako je odmicala Strasna sedmica, napetost je rasla. Pravoslavni vernici rezolutno su tražili i od crkve i od politike da se izjasne, intelektualci su potpisivali peticije sa zahtevom da se ispoštuju verska prava građana koja se ne smeju dovoditi u pitanje ni tokom vanrednog stanja, pojavile su se analize naših vodećih pravnika na temu kršenja Ustava, u policiju, koja je morala da praktično sprovodi zabranu kretanja i sankcioniše eventualne prekršioce, postepeno se uvlačila nervoza, unutar episkopata, monaštva i sveštenstva počeli su sve jače da se čuju disonantni tonovi, kao i oštra neslaganja sa zahtevima struke.

(Pre)dugo se čekala reakcija Svetog Sinoda i patrijarha, koja je usledila Vaskršnjom poslanicom gde je istaknuto da „razumemo i podržimo napore i programe nadležnih zdravstvenih, sanitarnih i državnih institucija koje ulažu napore kako bi nas zaštitile od zaraze“ i da „sve što je na opštu korist moramo prihvatiti i podržati, a sebe i svoje ponašanje tome podrediti“.

Ali u njoj je isto tako nedvosmisleno poručeno: „učestvujmo redovno i aktivno u svetoj Liturgiji“. Dakle, to redovno i aktivno sigurno nije u saglasju sa sugestijom da se Vaskršnja liturgija u direktnom TV prenosu iz hramova bez vernog naroda prati kod kuće, pasivno. Čemu, onda, služi hram? Nije pravoslavni hram studio, niti su sveštenici voditelji, episkopi urednici, a patrijarh direktor javnog servisa. Odatle je samo korak do budućeg konformističkog gledanja liturgije kao rijaliti šoua na TV-u, u nedeljno jutro, još krmeljivi i u pižami, udobno zavaljeni u fotelju, uz rakijicu i meze.

Predsednik Vučić sa saradnicima i predstavnicima „struke“ proglašava vanredno stanje, Beograd 15.03.2020 – Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll

SLAŽEMO SE DA SE NE SLAŽEMO

Da je stvar ozbiljna, da izmiče kontroli i da nadilazi prolazno sučeljavanje na relaciji crkva–struka–politika potvrdila je urgentna reakcija starog spavača – SANU. Kada to niko nije očekivao, oglasio se njen Izvršni odbor, a na osnovu dobijenog stava Odeljenja medicinskih nauka, da je najracionalnije postupanje ono koje je zasnovano na poštovanju stavova i preporuka naših i svetskih medicinskih stručnjaka. Dobro je ako je to promena načina delovanja „najviše nacionalne naučne institucije“, budući da su u ranijim prilikama i u vezi s ključnim nacionalnim pitanjima časnici SANU obično isticali kako je ona skup individualaca koji imaju pravo na svoj stav i retko tražili mišljenje njenih odeljenja i odbora da bi ga javno saopštili.

Dobivši i taj sud struke, prva ličnost politike (predsednik) je s prvom ličnošću crkve (patrijarh) već sutradan po obnarodovanju Poslanice obavila telefonski razgovor. Na osnovu njega su dva Kabineta izdala usaglašeno saopštenje: prvo je, u početnom pasusu, predsednik bio rezolutan da, uprkos molbi Svetog Sinoda, nema mogućnosti da se ukine zabrana kretanja tokom trajanja policijskog časa, potom je patrijarh u drugom pasusu istakao da je SPC do sada (do 15. aprila) poštovala (u perfektu) i poštuje (u prezentu) propisane odluke i mere Vlade, da bi u trećem pasusu ponovo predsednik izrazio uverenje da će SPC tako postupati i ubuduće (u futuru). Dakle, pažljivom čitaocu bilo je jasno da nije postignuto eksplicitno saglasje i da su sagovornici, u stvari, ostali pri svojim stavovima.

MOŽE, ALI NE MOŽE

U najgoroj poziciji našli su se vernici. Nije im bilo formalno zabranjeno da aktivno učestvuju u Vaskršnjoj liturgiji, ali su faktički bili onemogućeni da pređu put od kuća do hramova. Poslednja šansa da se elegantno i kompromisno prevaziđe problem bilo je obraćanje politike javnosti (predsednikov večernji TV intervju na Veliku subotu), gde je, na osnovu prethodnih izjava struke u toku dana da su preduzete mere pokazale rezultate, da aktivnost virusa jenjava i da odjednom stojimo veoma dobro, najavljeno već od Vaskršnjeg utorka osetno popuštanje ograničenja u vanrednom stanju.

Ako je već tako, nije bilo kasno da se čak i u te kasne sate crkvi pošalje poruka da pod maksimalno restriktivnim uslovima i u ranu zoru može da okupi vernike na prazničnu liturgiju. Bio je, dakle, u pitanju samo jedan dan između rigorozne zabrane u nedelju i relaksacije u utorak. Ali ništa od toga. Jer taman posla da se dozvoli pravoslavnima u Srbiji proslava Vaskrsa na kako-tako normalan način, a da rimokatolici to prethodne nedelje nisu mogli. Šta bi nam rekla EU, na čijem smo bezalternativnom putu?

Ono malo ljudi koji su se sabrali u hramovima uprkos svemu učinili su to kriomice, tražeći tajne puteve, na nemali sopstveni rizik, kao rani hrišćani. Činilo se da policija, ipak, prećutno i mudro nije preduzela sve što je mogla da ih spreči, mada je bilo i suprotnih primera. Budući da su se prethodnih dana izvan policijskog časa bogoslužbena okupljanja održavala, zašto je to baš na Vaskrs bilo nedozvoljivo? Nije, dakle, u pitanju bilo vaskršnje okupljanje već vaskršnje pričešćivanje kao verski čin, simbol privrženosti i pokazatelj poštovanja autoriteta. Obezbožena struka na pričešćivanje jednom kašičicom gleda samo racionalno, sa zgražavanjem i objašnjava ga isključivo kao mogućnost zaraze.

Funkcionalizujući je, neverujuća politika je videla dobru priliku za sticanje primata u borbi za ljudske duše, strahujući da pričešćivanja i liturgije lako mogu da prerastu u virus litija „tipa Crna Gora“. A crkva? Moraće jednom – i to što pre – da shvati kako pored nužnih, blagorodnih kompromisa postoje i oni drugi – truli.


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Crkva, struka i politika

* Obavezna polja