U modernoj pravnoj teoriji se smatra da je srednjovekovno regulisanje položaja verskih zajednica okončano 1779. kada je donet Zakon o religijskim slobodama Virdžinije. U tom zakonu, čiji je autor jedan od očeva osnivača američke demokratije Tomas Džeferson,  navodi se da nijedan čovek neće “patiti ili biti maltretiran“ zbog svog religijskog  uverenja. Kada se ovaj pravni standard primeni na Zakon o slobodi veroispovesti koji je Vlada Crne Gore uputila Narodnoj skupštini, jasan je njegov srednjovekovni karakter ili diskriminacija čitave jedne verske zajednice. U tom kontekstu ,zakonodavac je izabrao 1918. kao nekakvu “graničnu“ godinu za prespitivanje porekla crkvene imovine a ne 2006. kada je Crna Gora postala članica UN ili 1878 .kada je Crna Gora de iure priznata kao samostalna država na Berlinskom kongresu (ili 1858. ili 1796. kada je posle bitaka na Grahovcu ili Krusima i Martinićima de facto priznata) .

Zakon o slobodi veroispovesti ima i neotitoistički karakter. On je sličan presudi Ustavnog suda Socijalističke Republike Crne Gore iz 1970. kojom je odbačena tužba Mitropolije povodom rušenja kapele na Lovćenu.

U tom kontekstu u članu 6 država de facto zabranjuje SPC u Crnoj Gori da iznose mošti svetitelja (“kulturno dobro“) van Crne Gore ako za to nemaju dozvolu nadležnih svetovnih vlasti. Da li će te dozvole izdavati policajci Marković ili Veljović?

U članovima 14-16 se za SPC uvodi nova obaveza registrovanja. To nije zahtevala ni Brozova vlast povodom Zakona iz 1977. Ona je tolerisala neregistrovani status SPC u Crnoj Gori, ali je i  poštovala njena imovinska prava i savesnu državinu . Sa druge strane, koristeći primitivnu pravnu akrobatiku, predlagač Zakona uopšte ne uzima u obzir da SPC ima savesnu državinu nad crkvenim objektima dužu od 20 godina.

U članu 32 se propisuje da crkvena zajednica koja ne podržava nekakvu novu “duhovnu tradiciju“ Crne Gore ne može da dobija pomoć iz budžeta. Da li će “usklađenost“ sa “duhovnom“ tradicijom određivati osobe poput Beba Popović, Đukanovića ili diplomirani menadžer koji obavlja funkciju ministra kulture Bogdanović?

Vučić, Đukanović i Dodik na samitu u Tirani – Foto: Srna

U članu 52. se propisuje da će crkve koje su “građani “ sa teritorije današnje Crne Gore (ne kaže se čiji su to bili podanici, turski, austrougarski, vizantijski?) izgradili pre 1918 – pripasti vlastima. Kako će zakonodavac proceniti “udeo crnogorskih građana“ u izgradnji Đurđevih stupova u Beranama? Na primer,“udeo“ sinovca Stefana Nemanje, Stefana Prvoslava pre 8 vekova? Ili udeo rođenog Hercegovca,  Svetog Vasilija Ostroškog pre više od 3 veka kada se radi o manastiru Ostrog?

Da bi skandal povodom primitivnog Zakona  bio još veći, predlagač  nije uzeo u obzir  čak ni primedbe carigradskog patrijaha i rimskog pape. Takođe, mitropolit Amfilohije koji je doktorirao u Atini na grčkom jeziku na delu čuvenog Grigorija Palame “podučavan“ je javno od strane Đukanovića o teološkim pitanjima.

Sa druge strane, predsednik Srbije koji drži vanredne konferencije za štampu ili daje izjave povodom pevanja Tompsonovih pesama na dočeku fudbalera u Zagrebu, prebijanja vaterpolista na splitskoj rivi, hapšenja izvesnog Kosmajca, lokalnih izbora u Lučanima, izjava vateropoliste Prlainovića, i čija je vlast povlači celokupno osoblje ambasade u Skoplju zbog “ofanzivnog špijuniranja“ i upućuje protestne note Hrvatskoj, danima i upadljivo, ne komentariše skandalozni Zakon ,kojim se kao što smo videli, bavi čak i rimski papa . Vučić se nije oglasio čak ni povodom užasnog zločina koji se desio u centru Beograda uoči velikog crkveno-narodnog sabora u Nikšiću. Tada je pokušano ubistvo velikog dobrotvora SPC Dake Davidovića (koji nije opoziciono nastrojen prema vlastima u Beogradu, naprotiv) i zastrašivanje uglednog episkopa Joanikija.

Konačno, predsednik Srbije sreo se sa Đukanovićem u Tirani upravo na dan održavanja crkveno-narodnog sabora. Slično je uradio i kada je doneta presuda za takozvani državni udar vođama srpskih partija Mandiću i Kneževiću 2019.  Zato se može zaključiti da ovakvo ponašanje nije posledica samo odličnih poslovnih odnosa između vlasti u Beogradu i Podgorici. Ono je posledica  i činjenice da je mitropolit Amfilohije kao istinski egzarh Pećkog trona, poslednja prepreka ideji predsednika Srbije o “podeli“ KiM ili dobrovoljnom predavanju Pećke patrijašije , Dečana i Gračanice secesionistima u Prištini na 800 godina od dobijanja autokefalnosti SPC.         


Izvor: NSPM

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Crnogorski Zakon o „slobodi veroispovesti“ i Srbija

* Obavezna polja