„Da, ja prezirem Srbe“ naslov knjige iz 1994. godine Zilhada Ključanina, sastavljene od kolumni koje je Ključanin objavljivao u Ljiljanu.

Knjige nema ni u jednoj biblioteci u Srbiji, ali se citati iz nje, ili iz nekih drugih Ključaninovih kolumni, mogu naći na internetu:

„Moj dušman zove se Srbin. Dušman moga dida zvao se Srbin. Dušman moga oca zvao se Srbin. Dušman moga brata zvao se Srbin. Dušman moga djeteta zvaće se, posigurno, Srbin“ (ovde).

„U Ugljeviku ima 500 srpske siročadi. Mašallah! Armija BiH je do sada poslala u džehenem 50-ak tisuća četnika. Eyvallah! Srpske majke će ubuduće, što bi rekao Ibrišim, rađati grumenje leda umjesto djece. Inšallah! (ovde)

„Srbin se približava čovjeku samo onda kada je mrtav. Ili zatvoren“ (ovde)

„Vozam, vozam, vozam se. Po Sani. Snivao sam dan kada ću se vozati po bošnjačkoj (izvorno naglašavanje) Sani. Po čistom bošnjačkom gradu, bez ijednog Srbina. I evo, dočekah taj dan. Ako se izuzmu zarobljeni Srbi, koji već, evo, čiste, pod stražom, sanske ulice, u Sani nema Srba. (…) Ali, tješim se, velik je sanski otpad, primiće on još tone i tone preostalog vlahaluka“ (u Ključaninovom tektu: Došli smo u Sanu, vlašku li vam nanu;ovde).

 „Svaki Musliman treba da ima svog Srbina da ga pogubi“(ovde)

 „Majka Bosna ima čir. Iz tog čira curi gnoj. Taj gnoj su Srbi“ (ovde).

Ovih i drugih mudrosti ovog „uglednog bh. književnika“setio sam se kada je, nedavno, na obeležavanju 25. novembra, dana državnosti BiH, Bakir Izetbegović izjavio: „BiH postoji hiljadu godina i postojat će još hiljadu“, a da, s druge strane, „ništa u BiH nije srpsko osim naziva Republika Srpska, a ne znam hoće li to tako ostati ako Dodik nastavi sa ovim izjavama“.

Povodom istog praznika u Sarajevu je održana i tribina koja je „okupila ugledne univerzitetske profesore, aktiviste, studente, novinare i druge građane“. Taner Aličehić, autor knjige Tragom drevnih Bošnjana, rekao je publici: „Pod utjecajem politike iz susjedne Srbije i ideje o postojanju hrvatskog naroda u BiH, bosanski narod se podijelio; jedni su počeli da se smatraju Srbima, drugi Hrvatima, a treći su održali historijski naziv Bošnjak“. Zato, „bosnizacija svih elemenata kako kulturnog tako i javnog života mora biti vokabular svakog javnog radnika“.

A dr. Sedad Bešlija, v.d. direktora Instituta za historiju, kazao je: „Prije 150 godina dio bošnjačkog etnosa izdvojio se po liniji pripadnosti vjeri (pravoslavlju i katoličanstvu), pod utjecajem propagande, obavještajnih službi i diplomatsko-kulturnih aktivnosti. Tu nema ničega povijesnog i autentičnog, već se radi o vještačkoj konstruisanoj tvorevini. Nestala je solucija da termin bosanstvo u modernom nacionalnom smislu – po principu jedna država, jedan narod, jedna nacija – bude opećprihvaćen u Bosni. Bosanski muslimani nisu primarno odgovorni za to što danas nema znaka jednakosti između povijesnog multikonfesionalnog bošnjačkog naroda i Bošnjaka u modernom nacionalnom smislu”.

Dakle, nastavlja se retorika o povijesnom multikonfesionalnom bošnjačkom narodu, kao nosiocu tisućuljetnog antifašizma, naspram kojeg stoje agresivne genocidne horde koje preko Drine upadaju u tisućljetnu BiH  i bune dobre pravoslavne Bošnjane protiv Sarajeva.

A vezivanje ukidanja imena Republike Srpske s „Dodikovim izjavama“ samo je propagandni trik. Jer, Bakir je još u septembru izjavio: „Govorili su da će biti ukinuta Republika Srpska. Ja bih vrlo rado to podržao, ali da li je to realno, možemo li mi doći do toga?“ (ovde, 19:31-19:37).

Pošto to, trenutno, „nije realno“, eto, trpećemo Srpsku još neko vreme – dotle, namećući unitarno bosanstvo. Jer, u istom intervjuu, Bakir je rekao da „nije realno“ ni ukidanje „konstitutivnosti naroda (19:25-19:31), naglasivši svoj stav da su „Bošnjaci, ustvari, Bosanci muslimanske vjeroispovesti“ (49:17-49:21) – pa su, posledično, valjda, i Srbi tek „Bosanci pravoslavne vjeroispovesti“.

Ali, čim se vođstvu Bošnjaka ukaže prilika, jasno je, neće više biti ni konstitutivnostoi naroda, ni Republike Srpske.

Koliko je sumnje da je jedino što, zapravo, trenutno održava Srbe zapadno od Drine – Republika Srpska?

Ima jedna sjajna distopijska priča Vladana Ivkovića Dan bez Republike Srpske. Preporučujem svima koji još imaju nedoumice oko Srpske kao conditio sine qua non za Srbe u BiH da pročitaju ovu priču.

Uostalom, ko ne veruje ovoj prekogniciji, neka pogleda koliko je Srba preostalo u Federaciji BiH (10% od predratnog broja!), i sve će mu biti jasno.

Ovo, međutim, ludovanje Bošnjaka s „multikonfesionalnom bošnjačkom nacijom“, na neki način je i dobro. Ono svojom brutalnošću, naime, još  više ističe značaj očuvanja Republike Srpske u njenom punom kapacitetu, izolujući one, ionako malobrojne, pripadnike probosanske (unitarne) opcije među Srbima.

Sada ću da se vratim na pisca knjige „Da, ja prezirem Srbe“ i da vas priupitam – u kom mediju je, povodom njegove smrti, objavljen članak pod naslovom „Preminuo ugledni bh. književnik Zilhad Ključanin“?

To je bio banjolučki multi-kulti portal Buka (ovde). Za njega je već primećeno da je „uspeo da prevaziđe i Peščanik po količini slučajnosrpskih strasti i autokolonijalne bede“ (Z. Ćirjaković; izvorno ovde, preneto ovde).

Naravno, slobodu mišljenja niko ne sme da ograničava, jer za to, između ostalog, nema ni potrebe – upravo realnost najčešće demantuje ideološka iskrivljavanja i politikantsku lakirovku.

Aleksandar Trifunović, glodur Buke, u martu izveštava iz prihvatnog centra za izbeglice Sedra, kod Cazina, da su, prema rečima direktorke, „djecu migranata u bihaćkim školama odlično prihvatili domaći klinci, da se jagme ko će da sjedi s njima u klupi“ (?!). Osam meseci docnije, međutim, istina udara u lice: tu su protesti u Bihaću protiv migranata, a cvetaju bošnjački antimigrantski sajtovi koji pišu o „migrantskom genocidu nad Bošnjacima“, pitajući se „zar je moguće da Bošnjaci ne razumiju da se ne može biti u isto vrijeme na strani vlastitog naroda i migrantskih hordi – ili mi ili oni, treće nema!“ (izvorno ovde; sajt je ovih dana suspendovan).

Zilhad Ključanin – Foto: Ju tjub

 Stoga, tvrdnja da se bihaćka deca otimaju ko će da sedi s migrantima istinita je i korisna informacija koliko i Trifunovićeve objave da u Srpskoj „nema slobode“, da su Dveri „fašisti“ ili da je Srpska „dala Kusturici desetine miliona da napravi svoj grad i nazove ga po Andriću“, a „citirati misli Andrića, a ne razumijeti ih, isto je kao kada kokoš snese jaje u hidrant“. Ili, jednako, kao i objava Srđana Puhala da je knjiga prof. Gideona Grajfa o Jasenovcu, „pisana za debile koji ne vole da čitaju“ i da „nema on (Grajf) pojma o Jasenovcu“.

To je taj samoisključujući stil naših „probosanskih“ aktivista. Možda bi neki od Srba i poverovali u ove priloge kulturi lupetanja da nije neprestanog podsećanja na projekat stvaranja multikonfesionalne bošnjačke nacije, podsećanja da ništa u BiH nije srpsko, a i podsećanja na knjigu „uglednog bh. književnika“ Da, ja prezirem Srbe.

Zato Srpska treba čvrsto da se drži puta kojim ide, i da nastavi da ima stalnu inicijativu kao odgovor na sarajevsko unitarističko mahnitanje (poput najnovijeg o multikonfi Bošnjacima).

Recimo, kada je reč o međunarodnim pozivnim telefonskim brojevima, slobodan je broj 384, između Kosova (383) i Hrvatske (385), i 388, između BiH (387) i Makedonije (389). Pošto teritorija ne mora biti država-članica UN da bi imala pozivni broj, kako nas je podučeno za Kosovo, zašto to ne bi zatražila i Srpska?

Dakle, koji vam se pozivni za Republiku Srpsku više sviđa – 384 ili 388?


Izvor: Sve o Srpskoj

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Da, ja prezirem Srbe“ i slobodan pozivni broj

* Obavezna polja