Kada god u region dođe neki Hojt Ji, a ima ih iz SAD i EU mnogo, i često navraćaju na Zapadni Balkan da nam sole pamet, pitam se zašto im ovi naši ne kažu lepo i jednostavno: „A, izvinite, šta se vas tiču naši odnosi sa Šiptarima na Kosovu, ili sa muslimanima u BiH. Vaše mešanje pokazalo se za nas štetno i hvala vam lepo. Naše unutrašnje probleme rešavaćemo ipak bolje sami.“

A onda mi padne na pamet druga varijanta. Pre nego što i počnu o transatlantskim integracijama, o tome kako Srbija ima odgovornost za mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu, a kako je Republika Srpska postala remetilački faktor u regionu i bla bla bla, naši bi mogli da ih zaskoče mnogo umesnijim pitanjima.

„Kada i kako možemo očekivati da se reši sukob između predsednika SAD i „duboke države“? To jeste vaša unutrašnja stvar, ali da li ste svesni da su SAD supersila i da to ima široke reperkusije po celi svet? Predsednik Tramp je najavio da se SAD više neće petljati u unutrašnje stvari drugih zemalja, kako onda ambasade u BiH i Srbiji nastavljaju po starom? Ili: „Zašto EU sledi politiku SAD prema Rusiji i trpi enormne ekonomske štete?“ „Nisu li SAD postale balast za EU?“

Postoji i treća varijanta. Moglo bi da im se kaže: „Srbija i Republika Srpska su demokratske zemlje i nije dovoljno da politička elita bude blagonaklona prema evroatlanstkim integracijama nego da je neophodno da ista opredeljenja, manje ili više, deli i većina naroda. Domaće i zapadne sondaže javnog mnjenja u Srbiji i Srpskoj godinama pokazuju da ubedljiva većina naroda nije za ulazak u EU, a pogotovo u NATO, odnosno da postojano daje prednost Evroazijskom savezu, BRIKS-u i sl. iliti Rusiji, pa čak i Kini. I to se ne menja uprkos nastojanju političke elite da otvaranje novih poglavlja i Partnerstvo za mir prikaže kao veliki nacionalni uspeh u uključivanju u međunarodnu zajednicu.“

A da bi se takvi rezultati relativizovali, uz ankete o deficitu podrške evroatlantskim integracijama redovno se kao korektiv postavlja pitanje: „Da li biste rade živeli u EU i SAD ili u Rusiji?“ I, naravno, dobija se odgovor da bi, naprotiv, gotovo svi dali prednost Americi i najrazvijenijim evropskim državama.

„Aha, evo sad vidimo kako je ta prosečna svest srpskog naroda nedosledna, protivrečna, rastrgana i konfuzna, čas bi jedno, čas suprotno, u stvari i ne zna šta hoće!“- nameće se zaključak. I, kako bi rekao lord Brajs, eto opravdanja da elita odlučuje umesto tih iracionalnih, inertnih, i zadrtih narodnih masa. U savremenim demokratijama su i ukinuti imperativni mandati, da bi izabrani predstavnici naroda četiri godine mogli da rade mimo volje svojih birača, a za njihovo dobro.

Ipak dva opredeljenja prosečnog srpskog čove nisu u kontradikciji kako se želi predstaviti. Naravno, ko ne bi preferirao život u bogatijim i uređenijim zemljama, sa višim prosečnim materijalnim standardom itd. Ali uključenje njegove države u evroatlantske integracije ne znači da bi se taj poželjni zapadni kvalitet života iz inostranstva doselio u njegovu domovinu. Naprotiv, jedno je otići tamo, a drugo je da „oni dođu“ ovamo. Životni standard, tržišna ekonomija, demokratija, vladavina zakona, sloboda medija i sl. tamo i ovde kao da se ni usput nisu sreli. Pravila prave veliki i moćni osnivači i glavni finansijeri transnacionalnih organizacija, pa su i prava i obaveze uvek hijerarhijski raspoređeni – jedno za njih, a drugo za male i siromašne pridošlice.

Međunarodne organizacije su samo neka vrsta dobro organizovane dominacije, legalizovane pristankom dominiranih. Odavno je ustanovljeno da uslove koji se stavljaju pred Balkance ne bi zadovoljila nijedna od starih članica EU. I u UN postoji nekoliko moćnih stalnih članica SB koji se pitaju, sve ostale ponekad zapadne promenljivi mandat, i to bez prava veta. SAD pod kapom UN stalno sumnjiče Iran i optužuju Severnu Koreju zbog nuklearnog oružja jer ih je Vašington proglasio „osovinom država zla“ koje podržavaju terorizam. A znamo da je islamski terorizam made in USA, a da ni Koreja ni Iran nisu nikada nikoga bombardovali osiromašenim uranijumom, dok SAD, ne samo Srbe, jesu. Kolonijalno i neokolonijalno iskustvo pokazuje da pravila koja važe u zapadnim metropolama ne važe i za provincijske delove imperije. U vreme procvata liberalizma u Britaniji u kolonijama su istovremeno ubijani lokalni borci za liberalne vrednosti. U novijoj istoriji SAD, bar do 11. septembra, američki građani, ma odakle došli, zaista su uživali vladavinu zakona, ali organizovano nasilje ta ista država je, uporedo, provodila ekstrateritorijalno.

Srbija je unutar SFRJ, ili zasebno, propustila da uskoči u prvi vagon voza za Brisel kada je EU bila na vrhuncu integracije i prosperiteta. Sada joj preti opasnost da opet zakasni da iskoči sa papučice voza koji skreće na sporedni kolosek. Svojevremeno šaljivo proročanstvo da će Srbija biti primljena u EU dan uoči njenog raspada kao da se postepeno ostvaruje.

Višegradska grupa neće da prihvati migrantske kvote. Nemačka, Austrija i Mađarska, uprkos SAD, hoće da obnove pregovore o Južnom toku i Severnom toku 2. Rusofobne baltičke republike, predvođene Poljskom, nasele su na alarm SAD o ruskoj opasnosti i mole za što više američkog oružja. Što ih to obavezuje da po duploj ceni podmiruju tek polovinu energetskih potreba „butan bocama sa američkih kontejnera manje je zlo nego ruska okupacija“. Dotle Putin polaže cevi za Kineske, Turske i druge gasovodne tokove. Trampovu opomenu za kašnjenje nagomilane NATO članarine, bez koje SAD neće da garantuju odbranu saveznika, kancelarka je spremno dočekala. „EU treba da se okrene sebi i mora da stvori vlastite oružane snage“. Ali, koliko je to realno pri podeli na „nemačku EU“ i „američku EU“, pogotovo formiranje evropskih oružanih snaga baš u momentu kada SAD uspešno raspaljuju hladnoratovsku histeriju? Bez jedinstvenih odbrambenih snaga EU je osuđena na suvišnu američku zaštitu od izmišljene ruske opasnosti, uvučena u NATO operacije po Bliskom istoku koje joj se vraćaju kao migrantski cunami.

Nije onda čudo što iz te i takve EU, iz koje mnoge članice prete egzitom, a neki kandidati – velikom Albanijom i vehabijskom Bosnom, slušamo aplauze Srbiji zbog napredovanja prema Briselu. Slaveći otvaranje svakog poglavlja, zvanični Beograd ubeđuje EU da je bolja nego što misle Junker i Tusk, podseća je na`minule najbolje dane, jača joj poljuljano samopouzdanje. A kako EU uzvraća? Beskrajnim ispostavljanjem novih uslova, za koje čak i po dužnosti evroentuzijastična Jadranka Joksimović kaže da nećemo ispuniti još pet godina. A kada će tek oni da se smiluju da nas prime? Kada je NATO-u odnosno SAD trebalo da zatvori istočnu granicu prema Rusiji, Rumunija i Bugarska su ekspresno primljene u EU praktično bez ikakvih uslova i priprema. Sada, opasana „sanitarnim koridorom“ prema Rusiji, Srbija može da bude ostavljena da čeka sve dok ne ispuni dva uslova za koje se kune da neće nikada i ni po koju cijenu. Neće da prizna „Kosovo“ i neće da se okrene protiv Rusije.

Ali, u jednom poglavlju jasno piše da su buduće članice obavezne da slede spoljnu politiku EU, a to praktično znači i da se pridruže sankcijama prema Rusiji. Kao što niko i ne sumnja da će pregovori o normalizaciji odnosa sa „Kosovom“, uz posredovanje EU, završiti priznanjem kao poslednjim uslovom za članstvo. Ako ozbiljno shvatamo evropsku agendu, kog đavola onda uopšte gubimo vreme sa evrointegracijama? Ako pak oni ozbiljno shvataju da se mi nećemo odreći Kosova i Rusije, zašto se oni zamajavaju sa nama?

Po jednom tumačenju, obe strane računaju da će ona druga popustiti. Po drugom, niti Unija u dugoročnom procesu unutrašnje konsolidacije računa na proširenje, niti Vučić veruje da će Unija na duži rok da opstane, ali on svojim evrofanatizmom njima dobro dođe kao uteha i ohrabrenje, a njemu put ka Briselu koristi kao spoljni pritisak da u Srbiju uvede evropske standarde. Po trećem, Uniji je važno da bude prisutna u Srbiji kako evropsko dvorište ne bi zauzela konkurencija – Amerikanci koliko i Rusi, Kinezi ili čak Turci, a Vučić, sa politikom raširenih ruku na sve strane kupuje vreme dok se ne vidi pobednik novog hladnog rata da bi Srbija mogla da izabere dobitnu poziciju. Njegov politički uzor nije Karađorđe nego Miloš, ali je pitanje koliko mu na tri-četiri strane veruju dokle će.

No, vratimo se na početak i na našu komunikaciju sa zapadnim mentorima. Čemu sve ove obmane, simulacije i izmotavanja u vremenu u kome je politika lišena ideoloških maski i sve postalo surovo ogoljeno. Vikiliks i Snouden otkrili su na desetine hiljada kompromitujućih dokumenata o tajnim rabotama supersile. Već odavno se zna da je Sadamovo tajno hemijsko oružje bilo izmišljeno kao alibi da anglo-američki naftaši prigrabe prirodne resurse jedne velika zemlja i stare kulture, koja i danas krvari. Danas se zna i da je Gadafi linčovan da bi američki bankari zadržali što njegove, što državne libijske ogromne dolarske depozite. Više nije tajna da su islamski teroristi koji seju smrt po svetu samo Legija stranaca supersile koja se, navodno, otela kontroli. Probija se istina o motivima bombardovanja Srpske i Srbije, i o mračnoj montaži Srebrenice. A vazalna EU, posebno pre Bregzita, u svem tom jadu je i te kako učestvovala. Treba li još?

Zato kada dođu ovamo, pre nego što počnu da nam drže lekcije, treba ih pitati o tome. Jeste da je odnos snaga nepovoljan, ali ne bismo morali da ih podržavamo time što se još pravimo blesavi da prihvatamo priče o suverenitetu, demokratiji, međunarodnom pravu i sl. anahronizmima. Od nas malih bilo bi dovoljno samo da počnemo da nazivamo stvari pravim imenom. Jeste da zbog toga, kao sa Dodikom, prekidaju zvanične komunikacije i zabranjuju uzvratne posete, ali treba ih navići sa više strana. Ostalo treba prepustiti globalnim trendovima i velikim igračima.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Da im bar otvoreno kažemo …

* Obavezna polja