Kako su Tito, El Bagdadi, Bijedić, Homeini, Mikulić, Gadafi, Kardelj, Bin Laden, Klinton, Merkelova, Izetbegović i drugi zabavili o jadu Bosnu? Odnosno, šta se tokom svega nekoliko decenija zbilo sa muslimanima-Muslimanima-Bošnjacima-Bosancima, Bošnjanima, koji su se islamizacijom dela hrišćana pod osmanskom okupacijom Bosne začeli kao verska zajednica?

Do polovine šezdesetih godina tek minulog veka pominjani su kao najsekularniji muslimani na svetu, protagonisti umerenog bosanskog islama, nagodne komšije. Prvu Jugoslaviju su dočekali pod hipotekom konverzije na veru osvajača. Njegoševu pouku da je „poturica gori od Turčina“ čitali su u školskoj lektiri.

O svom nedovršenom nacionalnom identiteta mogli su da pročitaju kod Meše Selimovića: „Muslimani su kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke reke i nema više ni toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije“. Nisu imali ni državu, jer je BiH pola milenijuma unazad, pa do danas, bila ili okupaciona zona, ili korpus separatum unutar većih država ili, sada, međunarodni protektorat. Najzad, i naciju i državu su dobili, a da ih sami nisu ni tražili, dok o državi nisu još ni sanjali.

Danas, međutim, Bošnjaci svoju naciju proglašavaju apsolutno većinskom, starosjedelačkom i temeljnom, te polažu pravo na celu BiH. Iako čine manje od polovine stanovništva, smeštenog na četvrtini teritorije BiH, osporavaju ravnopravnost drugim dvama konstitutivnim narodima. Šta se to u međuvremenu sa njima dogodilo? Kakva je uloga u tome Tita, Bevca, Džeme, Homeinija, Gadafija, Alije, Klintona, El Bagdadija, Merkelove?

Primarni impuls dao im je Tito svojom nesvrstanom politikom. Nakon dolaska Hruščova na Brione 1956, sa izvinjenjem zbog rezolucije Kominforma, Tito je postao bezmalo jedini državnik u hladnim ratom podeljenom svetu koji je bio jednako uvažavan i u Vašingtonu i u Moskvi. Opijen slavom, očekivao je da će socijalističko samoupravljanje postati ideološka formula okupljanja disidentskih zemalja sovjetskog lagera, a on lider „pete internacionale“. Međutim, antistaljinistički reformator Nikita Sergejevič 1956. je poslao tenkove na ustanike u Budimpešti, a Tito je Imre Nađa iz jugoslovenske ambasade, gde se sklonio, isporučio na streljanje.

Kada je Brežnjev je 1968. upao tenkovima u Prag, Oto Šik i Jirži Hajek su se nalazili na odmoru na Brionima, a Dubčekova supruga na Krku, ali ih je domaćin ispratio kući. Pošto se samoupravljanje nije zapatilo u Istočnoj Evropi,Tito se okrenuo ka Africi i Aziji.

TITO – MUSLIMANI ZA NESVRSTANU UPOTREBU

U pokretu nesvrstanih dominirale su islamske zemlje i Tito je svoje liderstvo htio da pojača afirmacijom muslimanskog faktora u Jugoslaviji. Prilikom dočeka brojnih državnika iz nesvrstanih zemalja među domaćinima je počeo da se pojavljuje reis-ul-ulema. U jugoslovenskim ambasadama u islamskom svetu omasovio je muslimanske kadrove. Poslove na gradilištima Egipta, Libije, Iraka dobijala su mahom preduzeća iz BiH. Sa međunarodnom tehničkom pomoći bilo je isto. Nesvrstana arapska i subsaharska braća preplavila su i jugoslovenske univerzitete, a oni su se najbolje osećali i bili primljeni na sarajevskom.

Izolovanim u hrišćanskom okruženju, bosanskim muslimanima bilo je to iskustvo pripadanja jednoj široj islamskoj zajednici, a uloga u Titovoj spoljnoj politici stvorila im je kolektivno samopouzdanje. Istina, nesvrstane prijatelje je zbunjivalo kako su prijatelji iz Bosne sa istim imenima (Hasan, Muhamed, Ahmet …) istovremeno i muslimani i ateisti, te kako su muslimani i po veri i po naciji. Ani ovi naši nisu mogli da im objasne. Izgleda da je situaciju najbolje prepoznala jedna kuvajtska delegacija nakon posete Bosni: „Jugoslavija je tvrđava islama u Evropi“.

Tito i Kardelj u kocultacijama

KARDELJ – PRIZNANJE ZA UNUTRAŠNJU UPOTREBU

„Priznanje muslimanske nacije za Tita je bilo u funkciji liderske promocije na čelu nesvrstanih“ (Žil Trud). Za Kardelja je bilo u funkciji nacionalne fragmentacije i federiranja federacije, pa je, kako piše Ekmečić, animirao muslimanske intelektualce po Bosni za priznanje nacije.

Za Branka Mikulića pak to je bilo u funkciji jačanja pozicije SR BiH u okviru SFRJ, sa osloncem na jedinu centripetalnu naciju („bez rezervne republike“) naspram dve centrifugalne (okrenute ka maticama). A kako piše dr Šaćir Filandra, kao dobar Hrvat i kalajevac „radio je na okretanju muslimana i Srba i zavađanju komunističkih dinastija Pozderaca i Dizdarevića“. Priznanje je izazvalo komplikacije na jugoslovenskom planu.

Šiptari na KiM jesu bili većinom muslimani, ali je za njih vera bila marginalna u odnosu na naciju. U Makedoniji pak, ako nisu bili Turci ili Albanci, muslimani su tretirani kao Makedonci islamske veroispovesti. U samoj BiH, srpski i hrvatski komunisti bili su promoteri nove nacije, ali nedoumica i konfuzije bilo je u redovima samih muslimana. Više su znali šta nisu nego šta jesu ili su bili zadovoljni da budu Jugoslaveni „pre nego što će to u budućnosti postati i drugi narodi“.

Nije išlo lako čak ni uz snažnu pretpopisnu partijsku kampanju ubeđivanja muslimana da su Muslimani. A upozorenje da su „muslimani zakasnili da budu narod, a preuranili da budu nacija“ dr Esada Ćimića drakonski je kažnjeno otkazom na Filozofskom fakultetu. Ipak, i dve decenije kasnije, na popisu 2013, i dalje su se izjašnjavali uz pisano uputstvo koje je štampala IVZ: a) po nacionalnosti sam Bošnjak, b) po veri – musliman, c) maternji jezik mi je bosanski.

DŽEMAL BIJEDIĆ –„NAŠ ĐEMO PRVI DO TITA“

Iz istih „nesvrstanih“ razloga Tito je negde u to isto vreme izabrao Džemala Bijedića za saveznog premijera. On nije bio vernik, niti se kao Avdo Humo i kasnije Hamdija Pozderac bavio nacionalnlnom problematikom. Bio je više posledica nego inicijator priznanja i afirmacije nacije, ali je za muslimanski narod postao inkarnacija kolektivnog uspona.

„Naš Đemo posto prvi do Tita!“ – odjekivalo je ushićeno sarajevskim mahalama. A još kada je na izlete iz Beograda ili sa Briona u Sarajevo počeo da dovodi Gamala (Nasera), Ahmeta (Sukarna), Muamera (Gadafija), a ovi na poklon Begovoj džamiji ostavljali „perzijanere od po dunuma i 50 hiljada čvorova u koje bose noge upadaju do koljena“, sreći i ponosu Baščaršije nije bilo kraja. U to ime, ovom izrazito svetovnom, čak hedonistički nastrojenom, bistrom, veštom, pragmatičnom Mostarcu, koji je sinovima dao „vlaška imena“, sve je bilo oprošteno kada bi ga ugledali na slici kako sa Titom na „Galebu“ obilazi arapske zemlje.

Iako su duhoviti Džema, i njegova prostosrdačna Raza (Razija) bili omiljeno društvo Brozovih u časovima dokolice, kada su tragično nastradali u avionskoj nesreći, sumnja muslimanske čaršije pala je na Jovanku (i ličke generale). Fantazija da su tako „sprečili da njihov Đemo nasledi već ostrelog Tita“, ukazuje da je identifikacija sa Bijedićem, čovekom od krvi i mesa, bila emocionalno-psihološki intenzivnija nego sa netom podarenom apstraktnom nacijom.

I nakon postkomunističke tranzicije, Bijedić je u bošnjačkoj političkoj istoriji ostavio u seni svoje savremenike među Pozdercima i Dizdarevićima, a njegov mandat na čelu SIV-a zapamćen je kao neuporediv nacionalni trijumf.

Josip Broz Tito sa Džemalom Bijedićem

HOMEINI – AJATOLAH KAO VELIKA INSPIRACIJA

Sledeću injekciju kolektivne samosvesti i samopouzdanja ubrizgao im je Homeini. Činjenica da je Iran bio proamerička monarhija i da je ovaj šiitski ajatolah svoje rušenje Reze Pahlavija nazvao „islamskom revolucijom“, jer je pored verskih imala i socijalne elemente, dalo je povoda nekim visokim partijskim funkcionerima, Muslimanima iz BiH, da predlože da se na međunarodni skup „Socijalizam u svetu“ u Cavtatu pozovu i „islamski levičari“.

Profesor Najdan Pašić je na pripremnoj sednici u Beogradu ovu inicijativu otklonio duhovitom replikom: „Ako ćemo pozivati mule, zašto onda ne bismo i vladike i biskupe“. Ipak, na samom skupu jedan sarajevski filozof izneo je i „teorijsku elaboraciju“ inicijative.

Čitava grupa sarajevskih muslimana, profesora FPN, uz amin vlasti BiH učestvovala je na okruglom stolu u Madridu povodom Gadafijeve Zelene knjige u slavu Džamahirije. Tako su se neki muslimanski partijski intelektualci rano uključili u islamsko bratstvo i jedinstvo od Maroka do Indonezije.

„Saudija“, kako Bošnjaci od milja tepaju Saudijskoj Arabiji, bila je neka vrsta sunitske teokratije od osnivanja po volji Zapada i biće zaštićena i spolja i iznutra sve dok širokogrudo ugošćava teksaške naftaše. Homeinijeva šiitska teokratija nastala je, međutim, mnogo kasnije i uz nos Vašingtonu te se u očima muslimana širom sveta pokazuje da je to i danas moguće i da ih nikakva sila, pa ni ona „jedina super“, u tome ne može sprečiti. Nije li Alija, kivan na pokojnog Ataturka, upozorio Tajipa: „Turska je kao islamska bila svetska imperija, a kao sekularna tek osrednja evropska država“.

ALIJA – REISLAMIZACIJA MUSLIMANA

Stari Izetbegović je o tome napisao sistematsko delo Islamsku deklaraciju. Neuspešan kao političar, državnik i vojskovođa, pokazao se uspešan u onome do čega mu je bilo jedino stalo: u reislamizaciji bosanskih muslimana kao baze izgradnje buduće islamske države na delu teritorije BiH „koliko mogu prosperitetno kontrolisati“.

Za početak radova na dugoročnom projektu bilo je ključno to što je Alija, kao verski lider, pobedio unutrašnju konkurenciju sekularnih nacionalista (Zulfikarpašić, Filipović). U tome ga jeste objektivno pogurao komunistički režim, praveći ga žrtvom montiranog procesa, ali je ipak odlučila činjenica da su birači bili u nekoj od faza tranzicije od muslimana do Muslimanima. Alija je dugo odbacivao inicijative da se Muslimani preimenuju u Bošnjake zato što je i sam s mukom razlučivao veru od nacije.

Tokom rata poginuli muslimanski borci tzv. Armije BiH prema smrtovnicama u sarajevskom Oslobođenju sahranjivani su kao šehidi, odsnono kao borci u slavu Alaha, a ne kao rodoljubi bošnjačke nacije ili domoljubi Bosne. Dok je njegov ministar spoljni Haris Silajdžić obilazio zapadne prestonice sa pričom o jedinstvenoj građanskoj BiH, koju je Aliji preporučio Cimerman, on sam je gostovao po arapskim dvorovima, obećavao islamsku državu i dobijao najveća verska odlikovanja i nagrade za odbranu islama…

Izetbegović je uspeo da postigne ono što je uspelo još samo Jaseru Arafatu: Bosna je, pored Palestine, jedina dobila nepodeljenu podršku islamskog sveta i bosanski muslimani su se osetili delom globalne ume od preko milijardu islamskih vernika.

Alija izetbegović pozdravlja mudžahedine u Bosni

KLINTON NAJVEĆE ILI NAJMANJE ZLO

Na taj respektabilan broj, o kome mora da vodi računa i jedina supersila, pozivao se Klinton u razgovorima sa evropskim političarima i novinarima, poredeći ga sa znatno manjim brojem pravoslavaca. Podrška protestantske Amerike muslimanima u Bosni predstavljala je krupno odstupanje od Hantingtonove teorije o sukobu civilizacija, a Klinton je to objašnjavao moralnim imperativom Amerikanaca da kao veliki i moćni podržavaju male i slabe.

Senator Lantoš je u Kongresu rekao da će „američka podrška bosanskim muslimanima uveriti i islamske teroriste Al kaide da SAD nemaju ništa generalno protiv muslimana i da nisu legitimna meta njihovih napada“. Rat u BiH im je, takođe, poslužio kao povod za prvo ofanzivno delovanje NATO-a izvan granica zemalja Alijanse i opravdanje za ostanak američkih trupa u bazama u zapadnoj Evropi i posle pada Berlinskog zida.

Najzad, Cimerman je bio taj koji je na to ciljao Izetbegovića da se povuče iz Lisabonskog sporazuma i uđe u rat sa dva jača protivnika. A prećutno obećana intervencija bombardovanjem srpskih položaja oko Sarajeva stigla je sa zakašnjenjem od tri i po godine kada je bošnjačka ABiH bila pred kapitulacijom. I to još uz Klintonov morbidni uslov da žrtvom od pet hiljada bošnjaka odednom animiraju podršku zapadnog javnog mnjenja za intervenciju.

Međutim, da li iz iskrenog uverenja ili nemajući boljeg izbora, Bošnjaci i danas vjeruju u moćno pokroviteljstvo jedine supersile, a ni Stejt department ne štedi reči podrške jedinstvenoj multikulti Bosni. Uostalom, za Bošnjake je od njih sasvim dovoljno što su dva puta bombardovali Srbe – bošnjačke dušmane, genocidne agresore itd. Objektivno, Bošnjaci mogu samo da parafraziraju onu staru sprdnju sa crnogorskom megalomanijom „nas i Rusa 300 miliona“, i to usred islamofobne Evrope.

Ima još jedna ilustrativna anegdota. Kada je Arafat pitao Izetbegovića da li kao slabiji u građanskom ratu može da računa na jaku spoljnu podršku –„Računam na SAD“, odgovorio je Alija. A Jaser će njemu: „Pazi, oni i mene podržavaju već pedeset godina, ali bez ikakvih rezultata“.

Alija izetbegović i Bil Klinton

BIN LADEN I EL BAGDADI

Možda će s obzirom na prethodno izgledati paradoksalno, ali bosanski muslimani se jednim delom poistovećuju sa vinovnikom 11. septembra Osamom bin Ladenom. Naravno, Bošnjaci se zgražavaju nad islamskim terorizmom i žale nevine žrtve, a svesni su i da ovi na njih navlače odijum Zapada.

Istovremeno, međutim, postoji intimna identifikacija sa muslimanskim besom zbog viševekovne globalne hrišćanske dominacije, ekploatacije jeftine muslimanske radne snage po evropskim metropolama, zabrane zara i feredže, marginalizacije islamske kulture.

Postoji kontinuitet ponižavanja od krstaških ratova, progona muslimana iz Španije do toga da Švajcarcima remeti miran san vaz mujezina sa minareta. U dnu duše svaki musliman pomalo likuje kada posle akcija Al kaide u Njujorku, Madridu, Parizu, Londonu, Moskvi, hrišćanski svet strahuje da izađe na ulicu.

Kada je pre dve-tri godine sarajevski akademik Ibrahim Bušatlija na tribini Veća kongresa bošnjačkih intelektualaca u mikrofon rekao da Bošnjaci treba da napadnu i osvoje RS uz pomoć Al kaide, prisutni su jedino reagovali upozorenjem: „Pazite, ovo se verovatno snima“. Bosna kao evropski rekorder u broju dobrovoljaca ISIL-a, dodatno je radikalizovana povratkom kući većine preživelih.

Mudžahedini iz ratnog perioda postali su bošnjački zetovi. Saudijci i šeici su podigli više luksuznih naselja u sarajevskom kantonu. Vehabije pod benignim pseudonimom paradžematlije i dalje uživaju gostoprimstvo i vlasti i IVZ džamije kroz igru uzajamnog prebacivanja lopte nadležnosti između Izetbegovića i reisa Kavazovića. Naveli smo, po inerciji, stari akronim IVZ (Islamska verska zajednica), koji je odavno skraćen na adekvatniji IZ (Islamska zajednica).

Islam zaista ne reguliše samo verski nego i sekularni život muslimana, a kod savremenih Bošnjaka, od Alije Izetbegovića i Mustafe Cerića, uspostavljena je čvrsta sprega vladajuće SDA i IZ, čije instrukcije po džamijama, petkom u podne, na džumi odlučujuće utiču za koga će Bošnjaci glasati da ih predstavljaju civilnoj vlasti BiH i FBiH. Kao nacija, Bošnjaci se osećaju mali i nejaki, a kao IZ BiH osjećaju se sastavnim delom više od milijarde solidarnih istovjrnika širom planete.

ERDOGAN – SULTAN I „KALIF“

To, ali i više od toga, za Bošnjake je značio Erdoganov neoosmanizam. Nastali islamizacijom pod osmanskom okupacijom Bosne, oni nisu bili samo bosanski muslimani, koji praktikuju tursku verziju islama, nego i bivše poturice koje su stasale u turkofilne Bošnjake. Knjiga Strateška dubina iz pera eks-ministra Ahmeta Davutoglua postala je osnova Erdoganove spoljne politike.

Spektakularan ekonomski uspon Turske on je odlučio da pretoči u politički uticaj na teritorije bivše imperije na kojima je višegodišnja okupacija ostavila trag u veri, jeziku, ishrani, običajima, kulturi svakodnevnog života. Taj trag bio je prisutan u BiH, tj. u bošnjačkom delu Bosne, i muslimani su se od srca odazvali, ali dok je Davutoglu u Sarajevu neoosmanizam promovisao evokacijom „zlatnog doba bosanskog vilajeta“, hrišćanske komšije su čitale udžbenike istorije o 500 godina ropstva pod Turcima.

Erdogan je poslao niz metaforično patetičnih poruka ljubavi prema Bosni, nalik na pisma Sulejmana Rokselani iz poznate turske sapunice. „Bosna je Turska – Turska je Bosna“, „Alija mi je ostavio u amanet da čuvam Bosnu“ i sl., a reis efendija Mustafa Cerić je uzvratio: „Turska je Matica Bošnjaka!“.

Iako je u izvesnom smislu rekao istinu jer da nije bilo turskog osvajanje Bosne – ne bi bilo ni Bošnjaka, ujeo se za jezik. Nazavavši Tursku bošnjačkom maticom udario je na istorijsku konstrukciju da nisu Bošnjaci islamizirani hrišćani, nego Srbi i Hrvati hristijanizovani Bosanci. Zato omaškom izgovorenu istinu ni on, niti bilo ko drugi u Bošnjaka nije više ponovio.

Ipak, sve je išlo „kao po loju“ dok su SAD podržavale neoosmanizam američkog profesora Ahmeta. Tvrdili su da Erdogan izvozi specifičnu „islamsku demokratiju“, koja će pacifikovati muslimane u regionu, doneti mir i stabilnost i bla, bla, bla. Bošnjaci, kojima je inače zadnjica na zapadu, a srce na Bliskom istoku, osetili su se najzad i pomireni sami sa sobom i bezbedni od „agresorskog“ srpsko-hrvatskog okruženja. A onda je pukla tikva između Ankare i Vašingtona, a Erdogan se okrenuo malignom Putinu, tako da je onaj isti reis efendija, sada emeritus, izjavio: „Za nas Bošnjake Meka i Medina više nisu u Stambolu i Ankari, nego u Briselu i Vašintonu“. Uprkos tome, bošnjačke mase odraše grlo navijajući za turske sportiste i vrišteći od sreće kada Sultan pobedi na izborima.

Erdogan i Bakir Izetbegović (Alija Izetbegović foto montaža)

ANGELA MERKEL – BOSNA KAO MIGRANTSKI DEPO

Na specifičan način i Merkelova je indirektno dala infuziju bošnjačkom samopouzdanju. Još pre pojave migrantskog cunamija govorkalo se da Nemačka posle ujedinjenja planira da turske, arapske i druge radnike muslimanske vere zameni sunarodnicima iz ujedinjenog istočnog dela zemlje i preseli u najbližu zemlju koja bi bila istovremeno i evropska i muslimanska.

Nagađalo se da bi za to bila idealna zemlja pod protektoratom jer se ništa ne pita. Da to ipak nije bila samo glasina, potvrda je stigla tek kasnije u memoarima šefa kabineta Margaret Tačer, koji je prisustvovao njenom susretu sa Helmutom Kolom. „Muslimani niti hoće niti mogu da se integrišu u evropsku kulturu i mi planiramo da ih sa dobrom otpremninom vraćamo kući“ – rekao je kancelar ujedinitelj.

Sa tim i takvim iskustvom prethodnika, Merkelova je odlučila da migrante ne prima odmah i đuture. Primaće ih selektivno, dinamikom i brojem te profesionalnim profilom prema potrebama zahuktale nemačke privrede za jeftinom radnom snagom. Ostale će, uz mizernu potporu gladnoj Bosni iz evro fondova, zadržati u rezervatu pred granicom EU u Hrvatskoj. I sve se odvija po planu.

Zaustavljen bedemima na granici Mađarske, migrantski stampedo kroz Srbiju zaokrenuo je već u Sandžaku ka BiH. A posle predaha u bošnjačkim kantonima duž „zelene transverzale“, stiže u „zelenu krajinu“ na severozapadu zemlje i stvaraju rastuću akumulaciju mladih, nestrpljivih, gnevnih ljudi, upalih u klopku pa ne mogu ni napred ni nazad.

BOŠNJAČKI KANTONI – NI ENTITET NI DRŽAVA

Bišćani su protestovali, ali ne zato što nemaju dovoljno empatije za braću po veri, nego što ne stižu obećane velike evropske pare. A kada stignu, moći će da kažu: „Bihać je postao (islamski) svet!“. Mudžahedini, vehabije, šeici, migranti su Alžirci, Avganistanci, Tunižassani, Egipćani, Saudijci, Pakistanci, Avganistanci – svi na jednom mestu. BiH više nije „Jugoslavija u malom“, nego „globalna uma u minijaturi“.

Varirajući svojevremenu već citiranu ocenu profesora Esada Ćimića da su „muslimani zakasnili da budu narod, a preuranili da budu nacija“, moglo bi se reći da su Bošnjaci zakasnili da uzmu svoj entitet, a preuranili da dobiju državu na teritoriji četiri kantona u kojim imaju većinu. No, frustrirani novim istorijskom raskorakom, Bošnjaci su, u međuvremenu čak povećali ulog „va bank“: hoće samo za sebe celu BiH. Ali, kako?

Niko ne može da proceni koliko dugo i u kom broju će se migranti zadržati u muslimanskim delu BiH, ali svi se slažu u proceni da je u njihove redove infiltriran određen procenat terorista. Hrvatska je maksimalno ojačala svoje državne granice i graničari po potrebi i pucaju, ali na entitetskim granicama prema nevernicima nema karaula.

Da bi otklonio optužbe bazirane na Islamskoj deklaraciji da hoće od BiH da napravi džamahiriju, Alija je na jednom predizbrnom skupu ’90. sa govornice rekao: „Nama nije cilj islamska država“. A onda razočaranim sledbenicima dodao: „Nije još vakat.“

Da li babin Bakir misli da je posle 30 godina došao taj vakat? Nije li vreme da umesto da nagađamo, Srpska počne da priprema odlazak iz BiH?


Izvor: Sve o Srpskoj

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Da li je Bakir rešio da islamizuje BiH?!

* Obavezna polja