Многе су ствари колико до јуче изгледале апсолутно немогуће, но су се ипак стекле и догодиле. Не само да је бежични телефон с видео-позивима постао део свакодневице незамисливе пре само тридесетак година већ је наука добацила до сфера које су од обичног човека удаљене као што је планета Земља 4,3 светлосне године удаљена од Алфе Кентаури, најближе нам звезде иза Сунца.

Хоће се рећи како обичан човек не може да направи паре од тога што је у Церну пронађена субатомска честица названа Хигсов бозом, нити може да се из прве руке окористи технологијом 5Г, или И. Масковим лансирањем сателита за 6Г спремних, но су зато сви ти потези докази постојања цивилизација наших дана: неке се на наше очи успињу, попут Кине, а неке пак силазе с историјске сцене, попут Евроамерике.
У вицу ће дете упитати родитеља да ли је било интернета кад си ти био мали, на што ће отац казати да у његово доба интернета није било ни од корова. А колико сати дневно интернета није било? – питаће дете ненавикнуто на офлајн.

Свет је без интернета постао незамислив. Матрикс то зна, јер је Матрикс синоним за знање и деловање Дубоке државе. Струју и бежични сигнал мора да има свако, да би сви глобални поданици постали увезани, и да не би имали алиби. Алиби? Да. Сви смо ту: Присутни и конектовани.

Текст с овог места до финалне тачке иза које следи потпис Николе Маловића води човек који је технолошки метузалем, син оца који је у историјски веома писменој Боки, с првом школом на српском из 1803. г., прописао кредом на таблицама (средином 20. века). И човек који у нижим разредима основне школе није знао да хемијска оловка уопште постоји.

Па, иако сам међу првима, године 1984. ја имао персонални компјутер (ZX Spectrum), нисам у мислима могао да добацим до те мере далеко да бих видео саговорника с друге стране земаљске кугле у бежичном позиву, нити сам могао да замислим широм света разапету паукову мрежу (World Wide Web), некмоли што ми је падало на памет да мање зарад себе, а више зарад деце иза нас бринем да ли ће мастери који су изрударили Хигсов бозом и ишчитали све људске гене – успети да споје човека са компјутером.

Јер ако се у футуру другом ми сви сединимо са чипом, то ће значити да нећемо имати Богом дану слободу.

Продаћемо слободу из страха да нам физички не отму децу ако нису вакцинисана. Из страха да не могу да буду примљена у вртић, јер: ко ће их чувати кад оба родитеља раде као робови? Ко ће их образовати ако невакцинисани не могу да уђу у школе у које припуштају само вакцинисане?

Продаћемо слободу за комад комфора.

Мило Ђукановић и Душко Марковић – Фото: Борис Пејовић

Продаћемо слободу из страха да не изгубимо посао ако сами нисмо дошетали до игле кроз коју нам Матрикс убризгава што њему гове. Што њему – шта?! Што њему одговара, ваља пријавити непознату реч коју је у антологијској песми Santa Maria della Salute искористио Лаза Костић.

И сада настаје тема: како се, доврага, све тако брзо одвија чак и у цивилизацијама чији нас производи или политички утицаји запљускују, да се обичан човек унутар данашњег Рима, симболично каже ли се, или унутар Пекинга или Москве, не може наћи слободним уколико одлучи да и даље ужива погодности цивилизације?

Немам одговор на речена питања, а живо ме занимају, посебно из ракурса српског Приморја. Након победе махом грађанске опозиције у Црној Гори, уместо да напредујемо демократски и економски, ми смо се сви вратили охохо година уназад, на место где је владајући ДПС Мила Ђукановића скренуо на раскрсници, и од творевине која је могла да постане репер успеле државе с мало становника, постали смо таоци државе коју је он одлучио да, уз амин и Руса и Амера, држи приватном.

На овом месту у историји, важно је подвући, нова власт у Црној Гори имаће два Дамоклова мача над главама.

Интенције глобалног поретка су ишчитане, па је, ма колико био свима грађанима Црне Горе симпатичан Дритан Абазовић, он ипак човек који љуби све ЕУ и НАТО вредности, што углавном чине и остале две победничке опозиционе коалиције.

Други мач који виси изнад свакога ко је гласао за три опозиционе коалиције, а ја јесам, оличен је у спознаји да количина свих проблема увек превазилази моћ сваке власти да их реши.

Када, ако Бог да, буде конституисана нова власт, сваки частан ум одмах мора у опозицију. Да буде коректив новој власти.

Ево зашто:

Све су се три коалиције потапшале по раменима и дебото договориле званичним Споразумом иза леђа већинских бирача да ће нова демократска је ли власт између осталог: јачати и унапређивати сарадњу са НАТО-ом, да ће реализовати све реформе за пуноправно чланство Црне Горе у Европској унији, да неће покретати било какве поступке за промену државне заставе, грба или химне, да неће покретати поступак за повлачење признавања независности Косова*, да ће, да ће, да ће – и даље бити слуге само не на начин Мила Ђукановића.

Срам их било.

Мило Ђукановић – Фото: Стефан Васиљевић/Ројтерс

Tакви који су смијенили Мила Ђукановића не зато што су знали и били много паметни него зато што их је народ изнео до трона на рукама у чак три колоне – показаће своје право лице на корона лакмус-наративу. Који следи.

Уколико нова власт задржи маске на устима свих својих одраслих поданика кад и деце, уколико нова власт у Црној Гори нареди да не можемо ни до обданишта, ни до школе ни до посла, ни до продавнице, ни до Београда без маске и вакцине, џабе смо кречили.

Питање повлачења спорног Закона о слободи вероисповести, које је управо и било окидач за масовни излазак Срба на биралиште 30. августа 2020 – у тзв. Споразуму све три коалиције није ни поменут.

Тако се политичари традиционално захваљују народу.

Током цијеле наше историје.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Да ли је Црна Гора џаба кречила?

* Обавезна поља