Mnoge su stvari koliko do juče izgledale apsolutno nemoguće, no su se ipak stekle i dogodile. Ne samo da je bežični telefon s video-pozivima postao deo svakodnevice nezamislive pre samo tridesetak godina već je nauka dobacila do sfera koje su od običnog čoveka udaljene kao što je planeta Zemlja 4,3 svetlosne godine udaljena od Alfe Kentauri, najbliže nam zvezde iza Sunca.

Hoće se reći kako običan čovek ne može da napravi pare od toga što je u Cernu pronađena subatomska čestica nazvana Higsov bozom, niti može da se iz prve ruke okoristi tehnologijom 5G, ili I. Maskovim lansiranjem satelita za 6G spremnih, no su zato svi ti potezi dokazi postojanja civilizacija naših dana: neke se na naše oči uspinju, poput Kine, a neke pak silaze s istorijske scene, poput Evroamerike.
U vicu će dete upitati roditelja da li je bilo interneta kad si ti bio mali, na što će otac kazati da u njegovo doba interneta nije bilo ni od korova. A koliko sati dnevno interneta nije bilo? – pitaće dete nenaviknuto na oflajn.

Svet je bez interneta postao nezamisliv. Matriks to zna, jer je Matriks sinonim za znanje i delovanje Duboke države. Struju i bežični signal mora da ima svako, da bi svi globalni podanici postali uvezani, i da ne bi imali alibi. Alibi? Da. Svi smo tu: Prisutni i konektovani.

Tekst s ovog mesta do finalne tačke iza koje sledi potpis Nikole Malovića vodi čovek koji je tehnološki metuzalem, sin oca koji je u istorijski veoma pismenoj Boki, s prvom školom na srpskom iz 1803. g., propisao kredom na tablicama (sredinom 20. veka). I čovek koji u nižim razredima osnovne škole nije znao da hemijska olovka uopšte postoji.

Pa, iako sam među prvima, godine 1984. ja imao personalni kompjuter (ZX Spectrum), nisam u mislima mogao da dobacim do te mere daleko da bih video sagovornika s druge strane zemaljske kugle u bežičnom pozivu, niti sam mogao da zamislim širom sveta razapetu paukovu mrežu (World Wide Web), nekmoli što mi je padalo na pamet da manje zarad sebe, a više zarad dece iza nas brinem da li će masteri koji su izrudarili Higsov bozom i iščitali sve ljudske gene – uspeti da spoje čoveka sa kompjuterom.

Jer ako se u futuru drugom mi svi sedinimo sa čipom, to će značiti da nećemo imati Bogom danu slobodu.

Prodaćemo slobodu iz straha da nam fizički ne otmu decu ako nisu vakcinisana. Iz straha da ne mogu da budu primljena u vrtić, jer: ko će ih čuvati kad oba roditelja rade kao robovi? Ko će ih obrazovati ako nevakcinisani ne mogu da uđu u škole u koje pripuštaju samo vakcinisane?

Prodaćemo slobodu za komad komfora.

Milo Đukanović i Duško Marković – Foto: Boris Pejović

Prodaćemo slobodu iz straha da ne izgubimo posao ako sami nismo došetali do igle kroz koju nam Matriks ubrizgava što njemu gove. Što njemu – šta?! Što njemu odgovara, valja prijaviti nepoznatu reč koju je u antologijskoj pesmi Santa Maria della Salute iskoristio Laza Kostić.

I sada nastaje tema: kako se, dovraga, sve tako brzo odvija čak i u civilizacijama čiji nas proizvodi ili politički uticaji zapljuskuju, da se običan čovek unutar današnjeg Rima, simbolično kaže li se, ili unutar Pekinga ili Moskve, ne može naći slobodnim ukoliko odluči da i dalje uživa pogodnosti civilizacije?

Nemam odgovor na rečena pitanja, a živo me zanimaju, posebno iz rakursa srpskog Primorja. Nakon pobede mahom građanske opozicije u Crnoj Gori, umesto da napredujemo demokratski i ekonomski, mi smo se svi vratili ohoho godina unazad, na mesto gde je vladajući DPS Mila Đukanovića skrenuo na raskrsnici, i od tvorevine koja je mogla da postane reper uspele države s malo stanovnika, postali smo taoci države koju je on odlučio da, uz amin i Rusa i Amera, drži privatnom.

Na ovom mestu u istoriji, važno je podvući, nova vlast u Crnoj Gori imaće dva Damoklova mača nad glavama.

Intencije globalnog poretka su iščitane, pa je, ma koliko bio svima građanima Crne Gore simpatičan Dritan Abazović, on ipak čovek koji ljubi sve EU i NATO vrednosti, što uglavnom čine i ostale dve pobedničke opozicione koalicije.

Drugi mač koji visi iznad svakoga ko je glasao za tri opozicione koalicije, a ja jesam, oličen je u spoznaji da količina svih problema uvek prevazilazi moć svake vlasti da ih reši.

Kada, ako Bog da, bude konstituisana nova vlast, svaki častan um odmah mora u opoziciju. Da bude korektiv novoj vlasti.

Evo zašto:

Sve su se tri koalicije potapšale po ramenima i deboto dogovorile zvaničnim Sporazumom iza leđa većinskih birača da će nova demokratska je li vlast između ostalog: jačati i unapređivati saradnju sa NATO-om, da će realizovati sve reforme za punopravno članstvo Crne Gore u Evropskoj uniji, da neće pokretati bilo kakve postupke za promenu državne zastave, grba ili himne, da neće pokretati postupak za povlačenje priznavanja nezavisnosti Kosova*, da će, da će, da će – i dalje biti sluge samo ne na način Mila Đukanovića.

Sram ih bilo.

Milo Đukanović – Foto: Stefan Vasiljević/Rojters

Takvi koji su smijenili Mila Đukanovića ne zato što su znali i bili mnogo pametni nego zato što ih je narod izneo do trona na rukama u čak tri kolone – pokazaće svoje pravo lice na korona lakmus-narativu. Koji sledi.

Ukoliko nova vlast zadrži maske na ustima svih svojih odraslih podanika kad i dece, ukoliko nova vlast u Crnoj Gori naredi da ne možemo ni do obdaništa, ni do škole ni do posla, ni do prodavnice, ni do Beograda bez maske i vakcine, džabe smo krečili.

Pitanje povlačenja spornog Zakona o slobodi veroispovesti, koje je upravo i bilo okidač za masovni izlazak Srba na biralište 30. avgusta 2020 – u tzv. Sporazumu sve tri koalicije nije ni pomenut.

Tako se političari tradicionalno zahvaljuju narodu.

Tokom cijele naše istorije.


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Da li je Crna Gora džaba krečila?

* Obavezna polja