„Evropska Unija je uložila 1,5 milijardu evra u rekonstrukciju i razvoj Srbije odnosno ubjedljivo najviše od svih, a u Srbiji smatraju da ih najviše podržava Rusija“ – izjavio je onomad Dejvid Mekalister, izvestilac EU za Srbiju, za nemački „Di Velt“.

Argumentom kako je „EU uložila milijardu i po u rekonstrukciju i razvoj Srbije“, čime se valjda hoće reći da Rusija nije, ili bar ne toliko, te da samim tim ne zaslužuje simpatije Srbije, Mekalister je zaboravio širu računicu. Srbiju su bezmalo sve zemlje EU pod zastavom NATO-a tri meseca besomučno bombardovale i ojadile za bar deset puta po milijardu i po.

Ako tome dodamo devizni iznos još tolike štete koju su nam zemlje EU nanele sankcijama, onda ulaganje od 1,5 milijarde ne može da se nazove ulaganjem u razvoj. A ne može čak ni rekonstrukcijom, jer su sankcijama i bombardovanjem Srbiju vratili 20 godina unazad, pa onda, sa milijardom i po, to skratili na 19 godina. Kakvo je to onda ulaganje u rekonstrukciju i razvoj!?

Bilo bi bolje da su „rekonstrukciju“ pošteno nazvali „neznatnom obnovom onoga što su nam uništili“. Jer, sankcije i bombardovnje, jel da, nisu bili protiv srpskog naroda, nego samo protiv nenarodnog režima Slobodana Miloševića. Ovako, još pokušavaju da nas naprave budalama koje ne znaju čak ni da sabiraju i oduzimaju dvocifrene brojeve. Štaviše, Mekalister čak, očito, smatra da je EU, tom milijardom i po, kaparisala Srbiju, pa se ljuti što ih neko svojom propagandom ometa u biznisu sa zemljištem i nekretninama. I još se čudi što u Srbiji smatraju da ih je više podržala Rusija, nego oni koji su nam rušili mostove, bolnice, škole, saobraćajnice, energetsku infrastrukturu i zgrade nacionalnih institucija. A bombe su obogaćene osiromašenim uranijumom.

Na stranu pravoslavna i slovenska bliskost, Srbija sa Rusijom bar nema negativan bilans. Čak i kada je sa Jeljcinom i Kozirjevom bila na kolenima, Primakov je u momentu početka bombardovanja okrenuo avion sa puta u Vašington, ruska duma je donela više rezolucija protiv nasilja nad Srbijom. Sa dolaskom Putina, Rusija mnogo više može, pa više i čini, ako ništa drugo da poklonom eskadrile migova Srbe zaštiti od „tvrde moći međunarodne zajednice“. Da ne bi intervencije Brisela u Sofiji, imali bismo i Južni tok, a ovako ćemo se na zimu grejati od gasa koji EU eventualno preostane od onoga što Severnim tokom, preko Nemačke stiže iz Rusije.

„Moskva pokušava snažno da utiče na medije, delove politike i civilno društvo u Srbiji. Rusija u Srbiji sledi svesnu politiku destabilizacije. To pruža povod za ozbiljnu zabrinutost“ – opet će Mekalister.

Dakle, i Moskva hoće medijski da utiče na javno mnjenje u Srbiji. Ma nije moguće! Sram je bilo! Zar to nije ekskluzivna privilegija Vašingtona i Brisela koji su preko privatnih koncerna pokupovali većinu radijskih frekvencija, tv kanala i štampe po Srbiji i to rade već dvadesetak godina? A mi smo, eto, naivno verovali da će se, u skladu sa demokratskim vrednostima, u Briselu radovati da se u Srbiji spolja čuje i drugo mišljenje. Tek toliko da niko nema monopol na „međunarodnu“ istinu.

Istina, Mekalister nam u drugom delu rečenice objašnjava zašto ipak grešimo. „Rusija u Srbiji igra destabilizirajuću ulogu“, a to će reći da EU igra stabilizirajuću. Ne znamo samo kako EU da stabilizuje Srbiju, a nije u stanju ni samu sebe. Čitalac Mekalisterove izjave za „Di Velt“ ne može da se ne upita da li on prati tekuće dramatične autodijagnoze vodećih funkcionera Unije da joj preti kolaps, a da nema saglasnosti u odgovoru kako ga sprečiti. 

Evo, na primer, dok tri favorita na predsedničkim izborima u Francuskoj, koja je pored Nemačke osnivački stub EU, kažu u kamere da je „Srbiji oteto Kosovo mimo pravde i zakona“, dotle Mogerinijeva, sa druge po važnosti funkcije u EU, traži od Srbije da se s tim pomiri i čak da normalizuje odnose sa „Kosovom“. Makedonija, koja se još ’90-ih bezrezervno stavila pod zaštitu „međunarodne zajednice“, samo što ne eksplodira. U SAD ne jenjava sukob između demokratski izabranog predsednika i establišmenta u nekoj vrsti „mekog građanskog rata“. Rusija, naprotiv, deluje sve stabilnije, pa utoliko i kao bolji stabilizator.

Naravno, nije problem sistem vrednosti koji obuhvata ljudska prava, građanske slobode, pravnu državu, borbu protiv korupcije i terorizma i sl. Ali, to nisu samo evropske nego univerzalne vrednosti koje zastupa i postkomunistička Rusija. Naš problem sa zemljama Unije je u tome što evropske vrednosti poštuju kod kuće, ali ne i na Balkanu, što na jedan način važe sa „Kosovo“, a na drugi za Republiku Srpsku.

„Među Srbima ima dosta pristalica ruske politike, što je takođe veliki problem“ – ozbiljno je zabrinut Dejvid Mekalister.

Ovo je jedina procena koja mu je tačna. Samo nije da ih ima dosta, nego su u većini – otvoreno ili „ispod kože“. Opet nije samo stvar u rusofiliji, slavenofiliji, pravoslavlju, tradiciji i svjžem iskustvu, a ponajmanje o spoljnom medijskom uticaju, nego ruska, kao i kineska, strana praktično deluje nekako perspektivnije. Rusija se, začudo, lakše prilogodila sankcijama nego oni koji su joj je zaveli. Dobro stoji i u Siriji i u Ukrajini, a pogotovo na Krimu, u Lugansku i Donjecku. Putinova popularnost je porasla, a vlast se učvrstila. Najzad, Rusi ne uteruju Srbe u neke svoje „evroatlantske integracije“, „beiha reintegracije“ i „kosmetske normalizacije“. Mekalister kao da živi u prošlosti, kada je EU zaista bila neodoljivo privlačna, umesto da prepozna trendove koji, rekao je Bžežinski, centar sveta pomeraju na Istok, ili bar da realnije sagleda sadašnjost. Što bi rekli naši evro-američki terapeuti: „Dejvide, zaboravite prošlost i okrenite se budućnosti!“.

Iako je šef spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta i funkcioner vladajuće partije u Nemačkoj, iako je Merkelova Srbiji glavna za otvaranje poglavlja za pristup EU, ipak je od Mekalistera malo mnogo. Pošto je iz redovnih sondaža javnog mnjenja dobro poznato da u Srbiji neprestano dominira evroskeptcizam, on računa na neke druge snage.

„Za Evropsku uniju to može samo da znači da naš angažman, uz pomoć srpske politike i civilnog društva, treba da postane još vidljiviji“- veli Mekalister. Što se tiče „civilnog društva“, tu nema nikakvih problema jer se 90 odsto nevladinih organizacija u Srbiji direktno ili indirektno finansira iz zapadnih, pre svega američkih, ali i nemačkih izvora, i aktivisti već trljaju ruke, iako rezultatom nisu opravdali uloženo.

A što se tiče „srpske politike“, koju on verovatno poistovećuje sa srpskim premijerom i predsednikom u pripremi, Vučić je više puta rekao da neće protiv Rusije. A na nedavne primedbe domaćih fanova evroatlanstkih integracija da je „u Srbiji na delu invazija ruskih medija i njihov sve veći uticaj“, na konferenciji za štampu odgovorio je „da je to potpuno u skladu sa našim zakonima, a da je čuo slične primedbe i sa suprotne strane“. I, sa osmehom zaključio da njemu „ne smeta što se veliki nadmeću za uticaj u Srbiji jer to svedoči koliko je Srbija postala važna i privlačna za sve“. I, zaista, ako nije problem što u Srbiji postoji veliki broj pristalica evroatlantskih integracija, zašto bi bio problem što ima još više onih koji se sa njima ne slažu. 

Na kraju i odgovor na u naslovu postavljeno pitanje. Da, prema celini teksta Dejvida Mekalistera, koji je objavio nemački „Di Velt“, nema sumnje da autor misli da su Srbi, izuzev manjine koja ljubi EU i mrzi Ruse – idioti. Čitavu priču je sročio kao da Srbija predstavlja ring na kome se vodi medijska bitka između Evropske unije i Ruske Federcije, pri čemu kao da ova druga onoj prvoj „ometa privatni posed“. Srpski narod tretira kao pasivnu masu koja se politički talasa zavisno od toga koji od sukobljenih spoljnih manipultora uspe bolje da mu objasni šta je za njega najbolje. Zato zaključak Mekalisterovog teksta i jeste da Unija treba još malo više da nam posoli pamet da bi nam „promenila svest“.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Da li Mekalister misli da su Srbi idioti?

* Obavezna polja