Željko-CvijanovićDa li su u Srbiji danas moguće korenite promene? Ili bi to pitanje možda trebalo postaviti drugačije, sasvim konkretno: da li su korenite promene u ovom momentu u Srbiji poželjne, i to ne samo po tome što se čini da nam se ovog momenta mnogo više smeše suštinske promene nagore nego nabolje. (Naravno, ne pokušavam da budem ciničan.) Da krenemo od početka.

Potencijal za promene u onom delu javnog prostora koji je za te promene zainteresovan uglavnom se posmatra u jednom tradicionalnom ključu, koji, rekao bih, samo uvećava našu inerciju i ne približava nas rešenju. Dakle, mogućnost korenitih promena obično se meri kapacitetom i snagom opozicije, i to više vansistemske nego sistemske, zatim slabostima i snagom vlasti, te kapacitetom i raspoloženjem građana. U nešto boljem promišljanju – mada još uvek ne dovoljno dobrom – one se mere snagom i slabostima zapadnog sveta, odakle nam je nametnut politički i društveni model za koji smo saglasni da nas ne vodi u dobrom prvacu, i istim osobinama istočnog sveta, kome među nama u potaji teže čak i neki od onih koji se glasno zaklinju na vernost zapadnom.

Nisam siguran da smo, gledajući na stvari u tom ključu, na pravom putu. Zašto?

Promene koje danas očekuje prosečan građanin Srbije ne razlikuju se mnogo od onih koje očekuje, recimo, prosečan građanin Francuske ili Amerike. U najkraćem, i jedan, i drugi, i treći bi da njegovi izabrani predstavnici budu jači od imperije banaka, kompanija i ostalih nelegitimnih i njemu nevidljivih centara ilegalne moći; svoj trojici treba odgovornija i pravednija nacionalna država; svima treba da povrate pravo i slobodu. Naravno, sva trojica bi to opisali drugačijim rečima, ali u osnovi radi se o sličnom problemu. U svetu koji bi ispunio ta tri gotovo nasumično izabrana uslova Amerikanac ne bi strahovao hoće li njegova banka od njega napraviti beskućnika, Francuz bi ponovo mogao da se kune u one tri reči koje simbolizuje njegova trobojnica; Srbin ne bi strahovao ni za svoju budućnost ni za svoje granice.

kriza-besparica

Kako se ekonomska kriza Zapada zapravo ukazuje kao kriza dvestagodišnjeg političkog i društvenog modela, tako bi ono što bi značilo suštinsku promenu moralo da bude veoma revolucionarnog karaktera (razumevanja radi, nije reč o revoluciji). Ako na globusu pogledamo neka mesta gde su za poslednje dve decenije promene nabolje imale karakter trenda, a ne incidenta jedne vlade ili pojedinca, zaključićemo da se nigde radilo o revolucionarnim promenama, već o promenama unutar postojećih modela. Ta mesta su Latinska Amerika, koja, budući na globalnoj periferiji, nije mogla svoje promene da izveze u globalni centar. To je Rusija, čiji su talasi promena – još uvek više jaki nego definisani – najbliži da zapljusnu Srbiju, kada ne bi postojao toliki napor zapadnog sveta da se to spreči. To je, na kraju Kina, blistav ali nama neupotrebljiv primer, budući da njen uspeh ne proizlazi toliko iz političkog koliko iz kulturnog modela.

NE ISPRED VREMENA Pokušajmo sada da zamislimo tog izuzetnog pojedinca ili grupu ljudi u Srbiji koji bi uspeli da smisle taj novi politički i društveni model, nametnu ga Srbiji i izvuku je iz krize. Lakše je zamisliti takve ljude nego što bi bilo moguće zamisliti da bi preživeli, i oni, a i Srbija s njima. Zašto? Makar delić današnjeg obračuna sa Srbijom ima svoje poreklo u njenom otporu pravilima koja su zapljusnula zapadni svet 90-tih godina. Jer, da je Milošević nekim slučajem tada pobedio Zapad, ima li ikoga ko veruje da bi Balkan, pa i Centralna Evropa danas izgledali kako izgledaju.

Dakle, čak i kad bi u Srbiji imao ko da izvede te revolucionarne promene, čak i kad bi u narodu postojalo raspoloženje za to, takve promene ne bi bile moguće. Svet je suviše u previranju da bi takav zaokret u jednoj maloj zemlji mogao da bude tolerisan, posebno u zemlji koja je u prošlosti pokazala kako ume da izveze svoj virus slobode. Rečju, stara je i više puta proverena istina da državnici u malim zemljama ne smeju da idu previše ispred svog vremena jer to od njih pravi jednake gubitnike kao i preveliko kašnjenje.

To će reći da krupne političke promene u Srbiji – za koje se danas zalaže vansistemska opozicija i delom DSS – danas nisu moguće. Nije moguć čak ni dubok i nagao geopolitički zaokret, utoliko pre što se srpski geopolitički status danas više rešava u Siriji, Egiptu, Ukrajini, Bugarskoj i na Volstritu nego u kabinetima Beogradu, uključujući i ambasade.

protest-dss-i-dveri220413ras-foto-djordje-kojadinovic01_origTo je najvažniji razlog zašto taj deo nacionalne opozicije danas ne može da ozbiljno proširi svoj uticaj, bez obzira na to što su njihove dijagnoze i procene apsolutno superiorne u odnosu na one koje čujemo iz krugova vlasti i prozapadnog dela opozicije. Naravno, naša naknadna pamet pred činjenicom da nacionalna opozicija nije uspešna njihovim akcijama nalazi brojne mane. Ali, i pod pretpostavkom da smo u pravu, te iste „neuspešne“ akcije bi u radikalno promenjenim uslovima dale rezultat. Uostalom da li je Miloševićeva opozicija, koja je celu deceniju izgledala jednako neuspešno kao današnja, smislila nešto specijalno mudro i sjajno, pa je on pao? Nije, pao je kada su stvoreni uslovi da njihove akcije daju ploda. Rečju, nisu se menjali oni nego okolnosti.

Ako bismo ostali na ovom delu teksta, mogli bi da zaključimo da je „realpolitika“, koju provodi vlast, sasvim opravdana jer „nije vreme“. Ipak, da li je opravdana? Za razliku od mnogih iz patriotskog bloka stranaka i organizacija, mogu da zamislim Nikolića, Dačića i Vučića koji bi više voleli da je Kosovo u Srbiji nego što nije, da bi radije sa Rusijom nego sa EU, da bi, na kraju, bili zadovoljniji kada bi srpsku ekonomiju kontrolisali domaći ljudi nego stranci.

Njihova odluka je, međutim, da, poučeni primerima svojih protivnika, nemaju ni minimum konflikta sa SAD i EU, što među sobom nazivaju realpolitikom. U prirodi svake realpolitike je pravljenje bolnih ustupaka u nekim oblastima koje nas ojačavaju u nekim drugim. Recimo, da žrtvujemo Kosovo da bismo dobili mogućnost da oporavimo privredu. Ili, ako smo još slabiji od toga, da žrtvujemo i Kosovo i privredu da bismo dobili na vremenu. Problem je, međutim, što savremena srpska realpolitika ne daje rezultat. Predajom Kosova nismo ojačali privredu, predajom privrede nismo kupili nikakvo vreme, jer nemamo još mnogo vremena. Zašto je danas srpska realpolitika nemoguća?

PROBLEM ŽARIŠTA KONFRONTACIJE Iako u međunarodnim okolnostima težim nego danas, za vreme Đinđićeve i Koštuničine vlade ona je bila više moguća makar kao kupovina vremena. Najveće zasluge za tu mogućnost imali su tadašnji radikali kao snažna opoziciona stranka i stalna pretnja petooktobarskoj vlasti, što su stranci svakako imali na umu, pa su umeli i da prikoče sa svojim zahtevima, a ne samo da im daju gas. Zato je Kosovo na svoje priznanje čekalo bezmalo celih osam godina. Da bi se to dogodilo, trebalo je i fizički razdvojiti i konfrontirati Beograd i Podgoricu i trebalo je pacifikovati radikale. Tek kad je prvo završeno, a drugo već uzelo maha, Kosovu je dozvoljeno da proglasi nezavisnost.

Formiranje naprednjaka i period vladavine Borisa Tadića zadržava glavno žarište političke konfrontacije na liniji vlast-opozicija. Ali to više nije rat ideologija i političkih ideja, već borba za birače i, još više, za naklonost stranaca. Prošlogodišnja pobeda Nikolića i naprednjaka žarište političke borbe izmestila je sa prostora između vlasti i opozicije u prostor unutar same vlasti. Žarište je sada između Vučića i Dačića. Upravo to izmeštanje žarišta važan je razlog da se ne oporavi DS, jer nije vidljiva na liniji političke borbe. Isti razlog ne dozvoljava ozbiljan rast DSS, radikala i Dveri iako mnogo više od desetak odsto građana misli da je, recimo, Koštuničinim inicijativama i procenama vreme dalo za pravo. Ne rastu pre svega zato što su jednako nevidljivi, budući daleko od linije konflikta, koja je između Vučića i Dačića.

Naravno, ni Dačić ni Vučić na toj liniji sukoba ne delegiraju svoje političke ideje i ideološke koncepte, već konkretne ustupke strancima, budući da se bore ze njihovu naklonost, koja im u ovom momentu znači (politički) život. Zato je tako lako predato Kosovo jer konkurencija nije bila u tome ko će od njih više da zategne, nego ko će više da ponudi. I, naravno, nema nikakve sumnje da bi Dačić u Briselu bio tvrđi da mu za vrat nije duvao Vučić, kao što bi tvrđi bio Vučić, da je tamo bio bez Dačića.

IVICA DACIC, ALEKSANDAR VUCIC

To znači dve stvari. Prvo, da su, sedeći zajedno u vlasti, Dačić i Vučić pogubni jedan za drugog. Kao što bi na isti način pogubni jedan za drugog u vlasti bili i Vučić i Đilas ili Dačić i Đilas. I, drugo, u ovakvoj konstelaciji srpska realpolitika nije moguća – ne postoji nijedan pozitivan rezultat ni u jednoj oblasti koji ona može da donese.

Ako u ovom momentu nisu moguće radikalne promene, koje nudi nacionalna opozicija, i ako nije moguća realpolitika, koju nudi vlast, da li to znači da je svaka borba za promene nemoguća i da je najbolje dići ruke od svega? Ne, to je gore čak i od ovog ko zna kojeg po redu udaranja nacionalne opozicije glavom u isti zid.

Možda bi bilo mudro sačekati da se Nikolić, Dačić i Vučić sasvim umackaju, da Bambi pod maskom nulte poreske tolerancije pogasi još jedna krug srpski firmi i da još milion Srba na osnovu neplaćenih računa rastavi od imovine i zemlje, koje su danas jedino što ih razlikuje od potpunih desperadosa? Možda je celishodnije tada ih svu trojicu srušiti na ulici? Iako izbori odavno nisu rešenje, ulica je to još manje, za svedoka pozivam bilo kog slučajno izabranog Egipćanina. Jer ulica može da pruži satisfakciju, ali ne i rešenje, i daltonizam za te dve stvari i razlikuje revolucionarne očajnike od pristojnog sveta sa zrnom soli u glavi.

ŠTA MOGU IZBORI? Preduslov za realnu promenu – ne revolucionarnu, ali ipak osetnu – jeste izmeštanje linije centralnog konflikta iz srca vlasti i samim tim gašenja teme na kojoj oni konkurišu – ko će strancima više dati. Rekonstrukcija vlade tu konkureciju nije smanjila, već je zaoštrila do paroksizma, čineći čak i strancima vladu teško održivom i jedan jedini dan posle kosovskih izbora. Otuda će rekonstruisani kabinet biti manje i od prelazne vlade; biće samo koleno na putu od prelazne vlade, one napravljene prošle godine, i izbora. Dakle, Srbiji su potrebni izbori, ne kao rešenje – jer oni nisu rešenje – već kao put do rešenja, koji bi dao nastavak i smisao procesu započetom prošle godine smenjivanjem žutih.

Na izborima bi bilo jednako važno delegirati kao centalnu temu pitanje smisla vladine realpolitike, tako što bi tu temu nametnuli i naprednjaci, naravno, braneći je, i DSS, kritikujući je iz pozicije sistemske stranke, i vansistemska opozicija, oštro je napadajući sa svojih pozicija. Iako ga mediji iz razumljivih razloga neće forsirati, taj konflikt ima potencijal i u političkom smislu i u intenzitetu. Izborni konflikt između Đilasa i Vučića – ko će bolje i brže Srbiju približavati EU – niti će moći da ima politički smisao niti intenzitet, bez obzira što će DS uzeti svoje glasove; a onaj između Vučića i Dačića – gde će prštati od kriminala i ostalih banana – imaće samo intenzitet, ali ne i politički smisao.

Vucic-12Kakav interes u tome može da ima Vučić? Jednostavno: ako sastavi četiri godine pod pomenutim uslovima sa Dačićem, potpuno će se potrošiti rizikujući da u većem delu birača bude osuđen kao neko ko je probudio nadu i nije uradio ništa. Rečju, Vučiću je danas jaka nacionalna opozicija potrebnija nego ikad. Tačno, oteće mu deo desnih glasova, ali će mu pomoći da, kad je već krenuo sa pričama o modernizaciji, Evropi i Filosofiji palanke, mnogo toga otme od žutih i G17, i da ga, pošto osvoji vlast, uspori na planu pravljenja ustupaka strancima. Ako ostane s njim, Dačić će ga ubrzavati i staviti u rizik da bude zapamćen kao izdajnik.

Kakav interes u tome može da ima Koštunica? Prvo otvorio bi sebi prostor da posle izbora uđe u vlast sa Vučićem. Time bi rizikovao da ga ostatak nacionalne scene optuži za izdaju, ali bi uspeo da pokrene stranku, da Srbiji povrati deo stabilnosti uravnotežujući je i, naravno, uravnotežujući Vučića.

Kakav interes u tome može da ima ostatak nacionalne opozicije? Konačno bi im iz konkurencije nestao Koštunica, njihov najveći kompleks, otvarajući im mogućnost da deo njihovih tema završi u javnom prostoru.

Kakav interes u tome može da ima ostatak političke scene? Baš me briga.

Da li je to moguće? Jeste pod uslovom da nacionalna opozicija – od Koštunice do Dveri i radikala – shvati da se jedan ciklus na Kosovu završio, rđavo, ali se završio. To neće značiti da Kosovo više nije tema, kako će insistirat ovaj deo scene za koji me baš briga, ali znači da će previđanje novih okolnosti i vođenje kosovske politike na dosadašnji način nacionalnu opoziciju zafarbati u ćošku i ostaviti je mrtvom za mnogo opako važnih tema koje dolaze.

Kakav je smisao toga? U istovremenoj svesti da će burne promene iznutra, čak i ako se pokažu mogućim, pre biti promene nagore nego nabolje, kao i da današnja realpolitika ne može da proizvede nijedno poboljšanje. I u svesti da se na taj način od dolaska naprednjaka na vlast od jednog velikog razočarenja može formirati politički proces postepenog osvajanja jedine realpolitike koja može da pokaže rezultat. Ili još kraće i još blasfemičnije – današnju nacionalnu opoziciju funkcionalnom jedino mogu da učine Toma i Vučić, kao što njih dvojicu funkcionalnim jedino može da učini nacionalna opozicija.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Da li su suštinske promene danas moguće?

* Obavezna polja