Radun 1Dačić je do sada uvek bio u senci drugih – Miloševića, Koštunice, Tadića, ali je uspevao da ih preživi i da ide dalje. U tome mu je pomoglo to što nije patio od doslednosti i lojalnosti ovima koji su mu pomogli u dotadašnjem usponu. Uspeo je da sačuva kontrolu nad SPS-om tako što se oslobodio „balasta Miloševića”. Odricanjem od bivšeg lidera i njegove politike, on je uspeo da „legalizuje“ SPS posle petooktobarskih promena. To mu je malo ko zamerio u vrhu SPS-a jer su svi oni ipak želeli da se vrate u igru, a možda i na vlast. Zatim je podržao Koštunicu koji mu je pomogao da ojača svoju poziciju, ali mu nije smetalo da u ključnom momentu 2008. i njemu munjevito okrene leđa i napravi koaliciju sa Tadićem.

Zatim je slično sa njim prošao i Tadić prošle godine kad je napravio još jedan zaokret i zajedno sa Dinkićem ušao u koaliciju sa SNS-om da bi postao premijer. Kad je u vladi postalo pretesno za tri igrača elegantno je okrenuo leđa Dinkiću i ovaj se za „nenadano” našao van vlasti. Verovatno prvi put od 2000. a da to nije bilo po njegovoj volji. I on je kao i drugi očigledno potcenio sposobnost Dačića da brzo pravi nove saveze i da ih još brže raskida, naravno uvek na svoju korist.

Dačićeva formula uspeha je da bude lojalan onome ko mu pomaže u usponu do određenog momenta u kom će sebi postaviti pitanje – da li mi se isplati da idem dalje sa njim ili protiv njega. Njegova veština „komunikacije” sa javnošću, ali i sa moćnim strancima dovela je do toga da ga svi smatraju za „svog čoveka“. I oni ovde koji smatraju da su „patriote”ili „miloševićevci”, ali i oni koji su „za Evropu” i „realnu politiku”daju podršku Ivici. Na spoljnopolitičkom planu je uspeo da se predstavi kao čovek koji je garant američkih i ruskih interesa u Srbiji istovremeno. On jednostavno svima govori ono što žele da čuju, a sprovodi ono što mora – što traže najjači. Koliko to „oj, čaršijo, na sve četiri strane“ može potrajati nije bitno – on želi da preživi još jednu političku krizu. Dačića u borbi za svoje pozicije ne opterećuju čak ni interesi stranke (rešio se lako i dva svoja važna potpredsednika-ministra), a kamoli nešto što se zovu strateški i nacionalni interesi.

ivica-dacic6

Da bi opstala ova vlada sa njim na mestu premijera on je, rekli smo, lako pustio niz vodu svog dotadašnjeg „prijatelja” Dinkića i predstavio se kao igrač odluke u izbacivanju čoveka koga javnost vidi kao najodgovornijeg za za tranzicioni polom Srbije. Tako je jednim udarcem ubio tri muve – opstao je na mestu premijera i, što je možda i važnije, na mestu ministra policije, produžio je rok ovoj vladi u kojoj je premijer i uspeo da se u javnosti prikaže kao čovek odluke koji je nepopularnom  Dinkiću rekao „marš, napolje”. Ovo poslednje je očigledno njegov spin jer je jasno da on tu odluku nije mogao doneti bez Vučića.

Sad kada je ostao sam sa Vučićem, kome je popularnost izuzetno velika i koji bi na izborima mogao da očekuje da skoro sam formira vladu, Dačić „mora smislite nešto novo” kako bi produžio rok svojoj premijerskoj poziciji. Tako je posle Dinkića je došlo na red da „nominuje za izbacivanje iz političkog rijalitija“ Đilasa iz vlasti u Beogradu, čija je stranka sada senka nekad moćnog DS-a. Čak je i Koštunica izrazio spremnost da učestvuje u svrgavanju Đilasa. Na ovaj način Dačić nudi „glavu Đilasovu“ Vučiću, a svojim kadrovima nove pozicije i golem politički plen, pridobija Koštunicu na svoju stranu, a i kadrove SNS-a, SPS-a, DSS-a koji sebe vide u beogradskoj vlasti.

Dačić opet pokušava da raskidom jednog saveza (ovaj put sa Đilasom) ojača svoju poziciju. Cilj mu je da dobije na vremenu na mestu premijera, pa makar, kako reče Dinkić, da je „Vučić suštinski premijer“, i da njegova koalicija bude druga na sledećim izborima.

Odluka je naravno na onom koji ima najveći procenat akcija u vladi – Vučiću. On je govorio da ne želi promenu vlasti u Beogradu bez fer izbora kojim bi se i Đilasu dala šansa. No Vučić je očigledno pod pritiskom svoje stranačke strukture koja želi vlast u Beogradu i on zbog toga nastoji da balansira između različitih stranačkih interesa u vladajućoj koaliciji sa širim političkim interesima. Ono što je u ovom momentu jasno jeste to da Dačić ozbiljno nominuje „novog kandidata”, da je Đilas u velikom problemu bez obzira ne opciju, da se Koštunica možda i vrati u igru na neki način, ali da je politički igrač odluke Vučić. Od njega zavisi.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Dačićeva igra „Nominacija“

* Obavezna polja