Moj politički ideal je demokratija – poštujmo svakog čoveka kao biće i ne pravimo ni od koga idola“, govorio je Albert Anštajn.

Ovo je samo jedno od mnogobrojnih određenja samog ideala demokratije, koji u sebi uključuje, pre svega, slobodu čoveka da ne bude poslušni podanik i poklonik idola i kulta ličnosti.

Govoriti danas o dubokoj krizi demokratije je već opšte mesto i teško da bi ovako formulisan demokratski politički ideal mogao da opstane, jer smo svedoci sve većeg urušavanja elementarnih demokratskih načela. Prisustvujemo procesu koji vodi kraju demokratije kao političkog ideala i nestanku same pojave ideala u savremenoj politici.

Demokratija je postala pojam u potpunosti ispražnjen od svakog smisla i sadržaja i sve više gubi svoju osnovnu društvenu funkciju – da bude jasan i neprikosnoven izraz volje naroda i sistem koji obezbeđuje ostvarivanje javnih interesa i demokratskih vrednosti. Ona je nekada stvarala mogućnost da se afirmišu osnovne ljudske i civilizacijske vrline, koje su se i nalazile u središtu demokratskih ideala.

Hipokrizija i licemerna primena duplih standarda, kao i odvajanje etike od politike, stvorile su pogodno tle za potpuno devastiranje demokratije kao sistema, u kome se ostvaruju humanistički ideali, principi podele vlasti, vladavine prava, slobode medija, kritičkog mišljenja i ljudskih prava. Primere hipokrizije i svođenja demokratije na ogoljeni politički pragmatizam i otvorenu političku trgovinu možemo naći svakodnevno, ne samo u našoj političkoj praksi.

Za ilustraciju tvrdnje da je demokratija kao vrhovni izraz narodne volje i poštovanja demokratskih načela izgubila na svojoj važnosti, mogu nam poslužiti primeri obezbeđivanja parlamentarne većine za promenu imena Makedonije, kao i način na koji su SAD i njeni saveznici reagovali nakon brutalnog ubistva novinara Vašington Posta Džamala Kašogija u konzulatu Saudijske Arabije u Turskoj.

Nakon teškog i ubedljivog poraza na referendumu o promeni imena i ulasku Makedonije u EU i NATO, makedonska vlada, svesrdno podržana od njenih evropskih saveznika i SAD, potrudila se da primeni svojevrsnu političku alhemiju i da manjinu dobijenih referendumskih glasova volšebno pretvori u većinu, te na taj način proglasi „trijumf narodne volje“ i „veliku političku pobedu“. Međutim, samo nekoliko nedelja kasnije, politička alhemija je dala toliko potrebne rezultate, jer je konačno obezbeđena poslanička većina za pokretanje ustavnih promena koje će omogućiti sprovođenje inicijative za promenu imena države i otvoriti vrata za ulazak u NATO i EU.

Osam poslanika opozicione VMRO, koji su do juče bili žestoki protivnici vladine inicijative za promenu imena, prešli su u vladinu većinu, što je frenetično pozdravljeno od evropskih saveznika i zvaničnika SAD kao „istorijska pobeda makedonskog naroda“. Rezultati ranije održanog Referenduma su na taj način grubo poništeni i još jednom se pokazalo da se volja naroda može prilagođavati i oblikovati trenutnim političkim interesima.

Sama činjenica da je premijer Zoran Zaev nudio amnestiju (a verovatno i druge pogodnosti) poslanicima opozicione stranke govori u prilog tvrdnji da se pre može govoriti o politikantskoj hipokriziji i grubom kršenju volje naroda. Nema ni govora o „istorijskoj pobedi“ makedonskog naroda, već o još jednom primeru da se „ponudama koje se ne odbijaju“ dodatno obesmišljava svaki demokratski proces.

Tu razarajuću hipokriziju i neprincipijelnost mogli smo videti u tekstu Radivoja Cvetičanina Makedonska lekcija za Srbiju objavljenog na prvoj strani liberalnog lista Danas: „Makedonija je položila na popravnom. Većina, koja je na samome kraju prošle sedmice uspostavljena u nacionalnom parlamentu, utrla je put za ustavne promene i primenu dogovora sa Grčkom o novom imenu države. Propali referendum zaboravljen je, kao da ga nije ni bilo, i makedonski buldožer modernizacije nezaustavljivo ide dalje. Makedonija je prelomila i rešila da se pridruži zapadnoj civilizaciji“.

Za egzaltiranog liberala, modernizatora i civilizovanog evropejca Radivoja Cvetičanina očigledno nije bitno na koji način je uspostavljena parlamentarna većina u makedonskom Parlamentu i što je tom prilikom došlo do očiglednog drastičnog kršenja i negiranja osnovnih demokratskih načela. Ali, jasno je da je jedino važno da je postignut zacrtani civilizatorski i politički cilj, bez obzira na to što je na taj način pokazano da je demokratija još jednom pokazala svoju nemoć i obesmišljenost.

Reagovanje lidera „slobodnog sveta“ Donalda Trampa, kako se nekada nazivao predsednik SAD, na brutalno ubistvo novinara Vašington Posta, ogolio je do kraja svo licemerstvo i hipokriziju tzv. liberalnog, civilizovanog i demokratskog Zapada. Očigledno da je za njega važnije da brani savezničku poziciju Saudijske Arabije na Bliskom Istoku i unosne ugovore o prodaji oružja, vrednih nekoliko stotina milijardi dolara, nego da jasno i rezolutno osudi delovanje saudijskih upravljačkih struktura. Upravo one, na najdrastičniji i najbrutalniji način, krše i gaze osnovne demokratske i civilizacijske vrednosti, na kojima bi trebalo da počiva društveno i političko ustrojstvo SAD.

Ni evropske zemlje Velika Britanija, Francuska i Španija (izuzetak je Nemačka), koje bi morale da odlučno brane i zastupaju načela i vrednosti evropske demokratije, nisu obustavile prodaju oružja režimu u Rijadu. Ali, zato njihovi politički predstavnici neprestano nama govore da moramo „bezuslovno da poštujemo i primenjujemo evropske demokratske vrednosti“, jer „jedino tako možemo ostvarivati napredak u procesu evropskih integracija“.

Milo Lompar je veoma jasno ukazao kako funkcioniše ne samo Pax Americana: „SAD procenjuju, dakle, neku stvar kao univerzalnu ako im tako odgovara, da bi ultimativno tražili od onih koji gledaju drugačije da se potčine njihovom viđenju stvari. Njihovo viđenje je naravno nedosledno, jer ono što SAD traže od Evrope, u ovom slučaju, ne mogu da traže od Saudijske Arabije. Tamo imaju druge interese. Otud su licemerje i laž neophodni“.

Upravo se radi o tome da su licemerje , laž i primena duplih standarda doveli do toga da je demokratija danas postala samo uzgredna floskula, a koristi se kao prigodna politikantska poštapalica kojom se samo, sve neuspešnije, prikriva očigledna činjenica da je demokratija gotovo nepovratno izgubila svoju supstancu, delotvornost i istorijsku vrednost.

Moris Diverže je još šezdesetih godina napisao knjigu u kojoj je govorio o „demokratiji bez naroda“, a ona se i sada može se tumačiti kao pravovremeno upozorenje da se narodna volja ne otelotvoruje u uspostavljenim demokratskim sistemima od kojih je ostala samo ispražnjena i obesmišljena politička forma.


Izvor: NSPM

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Demokratija“ bez naroda

* Obavezna polja