dacic-nikolic-vucic-03-2012-09-29-u-300x221(Драма са правим и лажним премисама)

Новој власти се у патриотском делу јавности оштро  замера наставак тадићевске поразне политике у преговорима и решавању питања Косова

Тренутно се у домену патриотске интернет сфере води полемика која се своди на питање: да ли су напредњаци „гори“ од демократа или, конкретније, каква је власт Николић-Вучић-Дачић у односу на (изборном вољом) смењени режим Тадић-Ђилас. Многи истичу уверење да је, према учинку и понашању претходне власти, актуелна политика владе као и укупна ситуација у земљи „ значајно гора“.

СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ

Оно што у патриотском делу јавности посебно замерају новој власти је наставак тадићевске поразне политике у односу на преговоре око Косова. Заиста је тешко изабрати речи па квалификовати прихватање „Боркових папира“ и успостављање границе између Србије и њене јужне покрајине. Тешко да било ко коме је стало до Косова може мирно да гледа „нуђење“ столице у УН Приштини од стране премијера или пак прихватање гушења институција Србије на Косову. Иако је то потом демантовано ( или можда само другачије „препаковано“) од стране власти, стекао се, нажалост, утисак да у односу према питању Косова нема суштинске разлике између „тадићевске“ и „николићевске“ Србије.

Како су међутим многи са патриотске стране политичког спектра од режима Николић-Вучић-Дачић очекивали фактички коперникански обрт према проблему сецесије Косова, као и према решавању других виталних националних питања, разумљиво је да се стога сада чини да је ова власт и гора од претходне од које се пак ништа слично није очекивало. Но ако реално сагледамо политичку сцену с једне и утицај странаца са друге стране ту се можда и није могла очекивати нека значајна промена. Осим да можда, у односу на већ потрошеног Тадића, наши водећи политичари сада ( за извесни промил или нијансу) буду принципијелнији и чвршћи у решавану национално важних питања.

Чињеница да је део територије Србије под директном окупацијом, а остатак под неким видом постмодерног протектората у коме је изузетно сужен маневарски простор ипак не оправдава наше политичаре и њихово утркивање у сервилности и попустљивости према Западу. Србија јесте без војске и без привреде, и без савезника и без воље за борбом, али морамо ли попустити баш пред сваким притиском и уценом. Влада би, уколико се овакво понашање настави, ипак морала да изађе у јавност са директним објашњењем о ситуацији у којој се Србија налази. Требало би да поброји са којим се све уценама и притисцима суочава. Можда би требало да нам отворено кажу, на пример – да ли ћемо, ако не пристанемо на условљавања странаца, имати банкрот земље или пак протеривање Срба са севера, или ће пак преко бошњачких странака у Новом Пазару или демократа у Новом Саду сада бити покренута нова фаза растурања земље.

Заиста није једноставно неком да представља Србију и да му са друге стране стола неко на „фин начин“ сугерише да попусти или ће се пак десити нешто лоше нашем народу тамо доле или пак да је могућ и грчки сценарио у Србији. Све то наравно није алиби за попуштање на свим фронтовима, али је исто тако потребно да јавност буде свеснија који је ниво притисака на нашу земљу и шта се реално може урадити у овом тренутку.

Ми наравно не можемо да прихватимо да се и поред све стране доминације и окупације региона не може ништа учинити. Но да би се могли одупрети потребна је другачија политика и другачији политичари. На жалост ово је у овом моменту понуда коју имамо – па бирамо да ли ће владу чинити Вучић и Дачић или рецимо Ђилас и Чеда или нека трећа комбинација. Исто тако смо прошле године бирали између већ компромитованог Тадића са камарилом својих Ђиласа, Шапера и сличних и Николића коме је „под старе дане“ дата шанса да буде председник. Дакле нисмо имали избор између оног што би смо желели већ онога што нам се нудило. У тој понуди се многима, па и нама чинило, да је мање лоша опција промена председника у стилу „ето доста нам је Тадића и ДС-а нека пробају и ови други“. Стога они који кажу „ови су гори“ у реалполитичком смислу призивају повратак ДС на власт, додуше не Тадића већ Ђиласа. Да будемо свесни онога шта можемо да бирамо на прошлим и оно што можемо да изаберемо на будућим изборима, који ће како се прича „врло брзо“. Да не испадне како рече један коментатор („брм“) да је то жал за старим добрим тадићевским временима „ех да се врати оно време Шапера и Крстића и ћаскања са салонским породичним пријатељима у Утиску недеље..ова хапшења тајкуна, искрених родољуба су одвратна…“

Поред косовске политике која следи утабане стазе тадићевске „примопредаје“ јужне српске покрајине, шта је још исто. Па економска политика у којој је даље алфа и омега Динкић који контролише и финансије и економију и ради то како је радио и до сада. Једина промена је кампања борбе против корупције која је донела неколико спактакуларних хапшења која су и донела раст рејтинга СНС-у и Вучићу. Но и ту док не видимо како ће се те отворене афере затворити не можемо донети некакав дефинитивни суд.

Поред кампање против крупне корупције и против људи који су до сада били недодирљиви је ова власт направила још један помак. Тај помак није нарочито видљив и он се десио као нуспродукт доласка Николића на чело земље а Вучића и Дачића на чело владе. Но можда је много заслужнији одлазак Тадића но долазак „ове нове екипе“ за другачију политичку атмосферу. Наиме са доласком Николића на место председника олабавила је „жута“ репресија над институцијама и медијима. Нема више оне еврохистерије као под Тадићем. Може и Николић да говори о ЕУ као о нашем циљу али он не звучи уопште озбиљан, а далеко је то од тадићевске опсесије евроинтеграцијама. Народ некако осећа да то Николић говори јер се од њега то очекује а не стога што је он у то искрено уверен. У целом друштва сплашњава та еуфорија, па је подршка евроинтеграцијама пала са око 70 посто од пре пар година на око 40 посто. Колико је пад евроентузијазма последица или узрок доласка на власти Николића тешко је одредити, али су сигурно утицали једно на друго. Србија под Тадићем је хрлила у ЕУ јер је тако желела елита, сада Србија по инерцији иде и даље али то није више са оним ентузијазмом. Напротив чини се да идемо ка ЕУ јер смо условљени од Брисела да идемо ка њима, а да никада не стигнемо.

Међу овима који сматрају да је ова власт гора од претходне има оних који су искрени патриоте и који су се надали дисконтинуитету око Косова али има и оних који то незадовољство користе да спинују јавност за рачун опозиције, пре свега ДС-а. Наиме Ђилас не сме да критикује ову власт као непатриотску око Косова јер би и он водио такву или гору политику, али може преко патриотских група и оних који имају патриотски рејтинг да покуша да оцрни пре свега Дачића али и другу двојицу из владајућег тријумвирата – Николића и Вучића. То је наравно ствар његове вештине да ослаби рејтинг владе или да је дестабилизује на неки други начин, али опет и до нас је да не наседамо на сваку причу. Чак и када је прича сасвим истинита морамо бити свесни коме она одговара и које су последице неке одређене кампање.

На крају крајева шта би смо ми добили ако би смо ову власт назвали издајничком као што је прошла била проглашена у патриотским круговима. Готово ништа. Да ли би се поправио статус Срба на Косову или Србије на преговорима? Готово сигурно не би. Шта би смо добили и да се сруши постојећа влада због Косова – формирала би се слична или вероватније још гора у којој би седели уместо Дачића и Вучића Ђилас и Чеда или нека трећа комбинације од постојећих политичара.

Оно што тек сада увиђамо је проблем је да ми имамо избор између ових политичара. На патриотској или „патриотској“ сцени имамо Коштуницу који је прилично пасиван и на 7 посто, затим радикале који пошто нису прошли цензус убрзано пропадају и Двери који нису успеле да пређу цензус па су у унутрашњем превирању. Да су се те три политичке организације удружиле имале би на прошлим изборима око 16 посто или пак и више од тога. Но на жалост до тога није дошло а како се чини ни неће ни доћи јер свако ту има неку своју ситну страначку рачуницу или је пак у питању забрана од „надлежних“ да се не сме укрупњавати патриотска сцена. Слично је и са оним који себе зову алтернативним патриотским медијима (писани и интернет медији) који би могли добити критичну масу ако би се удружили око неког националног питања и покренули адекватну кампању.

Да је то могуће показује пример, који је био инициран од уредништва Видовдана, када су се пре неколико година удружили ти и такви медији и организовали кампању противо одржавања геј параде и конференцију за штампу коју је Б92 морао пропратити са пар Инсајдера и која је имала одјека. А уместо тога имамо међусобна подметања и препуцавања која ником са патриотске сцене не користе, осим онима који не желе уједињавање патриотских организација и медија у један народни фронт који би могао у будућности да утиче на промену Србије.

Проширена верзија текста објављеног у Печату


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на Добри, лоши, најгори

* Обавезна поља