dacic-nikolic-vucic-03-2012-09-29-u-300x221(Drama sa pravim i lažnim premisama)

Novoj vlasti se u patriotskom delu javnosti oštro  zamera nastavak tadićevske porazne politike u pregovorima i rešavanju pitanja Kosova

Trenutno se u domenu patriotske internet sfere vodi polemika koja se svodi na pitanje: da li su naprednjaci „gori“ od demokrata ili, konkretnije, kakva je vlast Nikolić-Vučić-Dačić u odnosu na (izbornom voljom) smenjeni režim Tadić-Đilas. Mnogi ističu uverenje da je, prema učinku i ponašanju prethodne vlasti, aktuelna politika vlade kao i ukupna situacija u zemlji „ značajno gora“.

SLIČNOSTI I RAZLIKE

Ono što u patriotskom delu javnosti posebno zameraju novoj vlasti je nastavak tadićevske porazne politike u odnosu na pregovore oko Kosova. Zaista je teško izabrati reči pa kvalifikovati prihvatanje „Borkovih papira“ i uspostavljanje granice između Srbije i njene južne pokrajine. Teško da bilo ko kome je stalo do Kosova može mirno da gleda „nuđenje“ stolice u UN Prištini od strane premijera ili pak prihvatanje gušenja institucija Srbije na Kosovu. Iako je to potom demantovano ( ili možda samo drugačije „prepakovano“) od strane vlasti, stekao se, nažalost, utisak da u odnosu prema pitanju Kosova nema suštinske razlike između „tadićevske“ i „nikolićevske“ Srbije.

Kako su međutim mnogi sa patriotske strane političkog spektra od režima Nikolić-Vučić-Dačić očekivali faktički kopernikanski obrt prema problemu secesije Kosova, kao i prema rešavanju drugih vitalnih nacionalnih pitanja, razumljivo je da se stoga sada čini da je ova vlast i gora od prethodne od koje se pak ništa slično nije očekivalo. No ako realno sagledamo političku scenu s jedne i uticaj stranaca sa druge strane tu se možda i nije mogla očekivati neka značajna promena. Osim da možda, u odnosu na već potrošenog Tadića, naši vodeći političari sada ( za izvesni promil ili nijansu) budu principijelniji i čvršći u rešavanu nacionalno važnih pitanja.

Činjenica da je deo teritorije Srbije pod direktnom okupacijom, a ostatak pod nekim vidom postmodernog protektorata u kome je izuzetno sužen manevarski prostor ipak ne opravdava naše političare i njihovo utrkivanje u servilnosti i popustljivosti prema Zapadu. Srbija jeste bez vojske i bez privrede, i bez saveznika i bez volje za borbom, ali moramo li popustiti baš pred svakim pritiskom i ucenom. Vlada bi, ukoliko se ovakvo ponašanje nastavi, ipak morala da izađe u javnost sa direktnim objašnjenjem o situaciji u kojoj se Srbija nalazi. Trebalo bi da pobroji sa kojim se sve ucenama i pritiscima suočava. Možda bi trebalo da nam otvoreno kažu, na primer – da li ćemo, ako ne pristanemo na uslovljavanja stranaca, imati bankrot zemlje ili pak proterivanje Srba sa severa, ili će pak preko bošnjačkih stranaka u Novom Pazaru ili demokrata u Novom Sadu sada biti pokrenuta nova faza rasturanja zemlje.

Zaista nije jednostavno nekom da predstavlja Srbiju i da mu sa druge strane stola neko na „fin način“ sugeriše da popusti ili će se pak desiti nešto loše našem narodu tamo dole ili pak da je moguć i grčki scenario u Srbiji. Sve to naravno nije alibi za popuštanje na svim frontovima, ali je isto tako potrebno da javnost bude svesnija koji je nivo pritisaka na našu zemlju i šta se realno može uraditi u ovom trenutku.

Mi naravno ne možemo da prihvatimo da se i pored sve strane dominacije i okupacije regiona ne može ništa učiniti. No da bi se mogli odupreti potrebna je drugačija politika i drugačiji političari. Na žalost ovo je u ovom momentu ponuda koju imamo – pa biramo da li će vladu činiti Vučić i Dačić ili recimo Đilas i Čeda ili neka treća kombinacija. Isto tako smo prošle godine birali između već kompromitovanog Tadića sa kamarilom svojih Đilasa, Šapera i sličnih i Nikolića kome je „pod stare dane“ data šansa da bude predsednik. Dakle nismo imali izbor između onog što bi smo želeli već onoga što nam se nudilo. U toj ponudi se mnogima, pa i nama činilo, da je manje loša opcija promena predsednika u stilu „eto dosta nam je Tadića i DS-a neka probaju i ovi drugi“. Stoga oni koji kažu „ovi su gori“ u realpolitičkom smislu prizivaju povratak DS na vlast, doduše ne Tadića već Đilasa. Da budemo svesni onoga šta možemo da biramo na prošlim i ono što možemo da izaberemo na budućim izborima, koji će kako se priča „vrlo brzo“. Da ne ispadne kako reče jedan komentator („brm“) da je to žal za starim dobrim tadićevskim vremenima „eh da se vrati ono vreme Šapera i Krstića i ćaskanja sa salonskim porodičnim prijateljima u Utisku nedelje..ova hapšenja tajkuna, iskrenih rodoljuba su odvratna…“

Pored kosovske politike koja sledi utabane staze tadićevske „primopredaje“ južne srpske pokrajine, šta je još isto. Pa ekonomska politika u kojoj je dalje alfa i omega Dinkić koji kontroliše i finansije i ekonomiju i radi to kako je radio i do sada. Jedina promena je kampanja borbe protiv korupcije koja je donela nekoliko spaktakularnih hapšenja koja su i donela rast rejtinga SNS-u i Vučiću. No i tu dok ne vidimo kako će se te otvorene afere zatvoriti ne možemo doneti nekakav definitivni sud.

Pored kampanje protiv krupne korupcije i protiv ljudi koji su do sada bili nedodirljivi je ova vlast napravila još jedan pomak. Taj pomak nije naročito vidljiv i on se desio kao nusprodukt dolaska Nikolića na čelo zemlje a Vučića i Dačića na čelo vlade. No možda je mnogo zaslužniji odlazak Tadića no dolazak „ove nove ekipe“ za drugačiju političku atmosferu. Naime sa dolaskom Nikolića na mesto predsednika olabavila je „žuta“ represija nad institucijama i medijima. Nema više one evrohisterije kao pod Tadićem. Može i Nikolić da govori o EU kao o našem cilju ali on ne zvuči uopšte ozbiljan, a daleko je to od tadićevske opsesije evrointegracijama. Narod nekako oseća da to Nikolić govori jer se od njega to očekuje a ne stoga što je on u to iskreno uveren. U celom društva splašnjava ta euforija, pa je podrška evrointegracijama pala sa oko 70 posto od pre par godina na oko 40 posto. Koliko je pad evroentuzijazma posledica ili uzrok dolaska na vlasti Nikolića teško je odrediti, ali su sigurno uticali jedno na drugo. Srbija pod Tadićem je hrlila u EU jer je tako želela elita, sada Srbija po inerciji ide i dalje ali to nije više sa onim entuzijazmom. Naprotiv čini se da idemo ka EU jer smo uslovljeni od Brisela da idemo ka njima, a da nikada ne stignemo.

Među ovima koji smatraju da je ova vlast gora od prethodne ima onih koji su iskreni patriote i koji su se nadali diskontinuitetu oko Kosova ali ima i onih koji to nezadovoljstvo koriste da spinuju javnost za račun opozicije, pre svega DS-a. Naime Đilas ne sme da kritikuje ovu vlast kao nepatriotsku oko Kosova jer bi i on vodio takvu ili goru politiku, ali može preko patriotskih grupa i onih koji imaju patriotski rejting da pokuša da ocrni pre svega Dačića ali i drugu dvojicu iz vladajućeg trijumvirata – Nikolića i Vučića. To je naravno stvar njegove veštine da oslabi rejting vlade ili da je destabilizuje na neki drugi način, ali opet i do nas je da ne nasedamo na svaku priču. Čak i kada je priča sasvim istinita moramo biti svesni kome ona odgovara i koje su posledice neke određene kampanje.

Na kraju krajeva šta bi smo mi dobili ako bi smo ovu vlast nazvali izdajničkom kao što je prošla bila proglašena u patriotskim krugovima. Gotovo ništa. Da li bi se popravio status Srba na Kosovu ili Srbije na pregovorima? Gotovo sigurno ne bi. Šta bi smo dobili i da se sruši postojeća vlada zbog Kosova – formirala bi se slična ili verovatnije još gora u kojoj bi sedeli umesto Dačića i Vučića Đilas i Čeda ili neka treća kombinacije od postojećih političara.

Ono što tek sada uviđamo je problem je da mi imamo izbor između ovih političara. Na patriotskoj ili „patriotskoj“ sceni imamo Koštunicu koji je prilično pasivan i na 7 posto, zatim radikale koji pošto nisu prošli cenzus ubrzano propadaju i Dveri koji nisu uspele da pređu cenzus pa su u unutrašnjem previranju. Da su se te tri političke organizacije udružile imale bi na prošlim izborima oko 16 posto ili pak i više od toga. No na žalost do toga nije došlo a kako se čini ni neće ni doći jer svako tu ima neku svoju sitnu stranačku računicu ili je pak u pitanju zabrana od „nadležnih“ da se ne sme ukrupnjavati patriotska scena. Slično je i sa onim koji sebe zovu alternativnim patriotskim medijima (pisani i internet mediji) koji bi mogli dobiti kritičnu masu ako bi se udružili oko nekog nacionalnog pitanja i pokrenuli adekvatnu kampanju.

Da je to moguće pokazuje primer, koji je bio iniciran od uredništva Vidovdana, kada su se pre nekoliko godina udružili ti i takvi mediji i organizovali kampanju protivo održavanja gej parade i konferenciju za štampu koju je B92 morao propratiti sa par Insajdera i koja je imala odjeka. A umesto toga imamo međusobna podmetanja i prepucavanja koja nikom sa patriotske scene ne koriste, osim onima koji ne žele ujedinjavanje patriotskih organizacija i medija u jedan narodni front koji bi mogao u budućnosti da utiče na promenu Srbije.

Proširena verzija teksta objavljenog u Pečatu


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Dobri, loši, najgori

* Obavezna polja