Samo dan pre nego što je trebalo da otputuju za Crnu Goru, kako bi učestvovali na litiji u Podgorici, članovi rep grupe Beogradski sindikat oglasili su se saopštenjem za medije u kome su ukazali na pokušaje cenzure i ograničavanja dometa njihove najnovije pesme Sviće zora, koja je posvećena odbrani svetinja Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Uz saopštenje priložili su skrinšotove koji nedvosmisleno dokazuju da je Jutjub tendenciozno smanjivao, od sata do sata, broj pregleda, što je samo po sebi skandalozan presedan, kao i da ih je, uprkos ogromnoj popularnosti, izostavio sa takozvanog lokalnog „trendinga“, svojevrsne top liste koja kreira ukus i navike konzumenata Jutuba, naročito mlađih naraštaja.

Mnogi dobro obavešteni analitičari i medijski poslenici prepoznali su u tim postupcima ovog globalno umreženog video servisa (i korporacije u vlasništvu Gugla) otiske prstiju zakulisnog delovanja NATO kontrahibridnih timova koji su poslati u Crnu Goru, kako bi pomogli poljuljani crnogorski režim i neutralisali navodne prodore „malignog ruskog uticaja“, ali i suptilne i dugoročne pokušaje mentalnog i duhovnog inženjeringa.

Ni Jutjubu a ni zapadnim centrima moći svakako nije bilo u interesu da se u ovako osetljivom političkom trenutku na vrhu srpske i crnogorske trending liste pojavi slika Mitropolita Amfilohija, kao što je bilo pomalo neprijatno kada je, pre nepune dve godine, ponovo zahvaljujući Beogradskom sindikatu i pesmi Dogodine u Prizrenu, lik Isusa Hrista sa freske iz Visokih Dečana nakratko opominjući bljesnuo na famoznom trendingu među golišavim pevaljkama, kriminalno-kokainskim autotjun odama i degutantnim klipovima iz rijaliti programa.

HIMNA LITIJA

Pesma Sviće zora, simbolički objavljena kasno uveče na Sretenje, u rekordnom roku, bukvalno preko noći, postala je nezapamćen protestni hit koji je „zapalio“ društvene mreže i za samo jedan dan brojao do pola miliona pregleda. Najvažnije od svega, pesma je fantastično primljena u samoj Crnoj Gori gde je postala nezvanična himna litija i odgovarajuća zvučna podloga za mitske, biblijske scene koje svakog četvrtka i nedelje svedoče o buđenju pravoslavnog, svetosavskog i Njegoševog naroda iz dugog i dubokog samoporičućeg, titoističkog sna.

Munjevit, gromoglasan uspeh pesme Sviće zora još jedna je potvrda jedinstvene sposobnosti ovog benda da, vešto se koristeći modernim izražajnim sredstvima, poput hip-hop bitova i uličnog slenga, i savremenim komunikacionim kanalima, u vidu društvenih mreža i interneta, promovišu i popularizuju, u najširim društvenim slojevima a naročito među mladima, tradicionalne vrednosti, otadžbinske zavete i autentičnu hrišćansku duhovnost.

Njihovo nastojanje da uporno plivaju uzvodno, protiv političke struje i vladajućeg duha vremena, kao i odbijanje da, zavedeni uspehom, banalizuju i komercijalizuju poruku svoje muzike, čini ih retkom moralnom vertikalom u popularnoj kulturi i istinskim naslednicima izvornih pankera, jer danas, u epohi opšte razularenosti, pohlepe i egoizma, samo su smernost, darežljivost, skromnost i dostojanstvo autentičan i delotvoran bunt. U vremenu u kome je rokenrol muzika generalno izgubila svaki dodir sa idejom pobune i otpora, Beogradski sindikat dosledno i samopožrtvovano „ratuje“ sa establišmentom, kako lokalnim tako i globalnim, šireći po srpskom govornom području i kulturnom prostoru virus nepokornosti, rodoljublja i nezavisnog, kritičkog mišljenja.

Okupljanje ispred Sabornog Hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici – Foto: Boris Musić/Mitropolija crnogorsko-primorska

Pored žestokih, prodornih rima i beskompromisnog stava, teško je, takođe, poreći da grupa poseduje i nepogrešiv osećaj za tajming, mada bi oni to verovatno pre pripisali sudbini i Božijem proviđenju. Kao što se Dogodine u Prizrenu pojavila u kritičnom trenutku, kada su medijski forsirane priče o razgraničenju i podeli Kosova i Metohije počele zaglušujuće i demorališuće da deluju na javni diskurs, tako se i Sviće zora pojavljuje u apsolutno savršenom momentu kada se inicijalna grudva nezadovoljstva zbog ugnjetavanja i diskriminacije Srba u Crnoj Gori pretvara u pravu lavinu svesrpskog i svepravoslavnog otpora tiraniji globalnog Matriksa.

Postoji organska, neraskidiva veza između te dve pesme, ne samo zbog činjenice da se obe bave otadžbinskim i verskim temama. Naime, Dogodine u Prizrenu je prvi put uživo izvedena baš u novembru 2018. u Podgorici, u kripti hrama Hristovog Vaskrsenja, u sklopu večeri koju je organizovala humanitarna organizacija „Mladi za Kosmet“. Tada je sa pomenutom organizacijom pao dogovor za izradu kontigenta majica sa motivom crvenih božura i sloganom „Dogodine u Prizrenu“, od čije se prodaje skupljao novac za ugrožene srpske porodice na Kosovu i Metohiji. Akcija nošenja prikupljene pomoći i novčanih sredstava organizovana je u januaru ove godine nakon čega je bend, po povratku sa Kosova, ponovo nastupao u Podgorici na Bogojavljanje, za vreme plivanja za časni krst. Tada se rodila ideja za jednu pesmu koja bi bila posvećena čudesnom događanju naroda koje je preplavilo i preporodilo srpsku Spartu.

KONTRAEFEKAT

Pesma je napisana u grupnoj kreativnoj sesiji i snimljena za samo jedan dan, a poseban kuriozitet jeste to da u njoj repuje i Aleksandar Protić, producent benda, koji se izuzetno retko prihvata mikrofona i eksponira na bini. Upravo je slučaj (ili sudbina) hteo da Aleksandar Protić bude jedini koji je volšebno uspeo da probije blokadu i da uđe na teritoriju Crne Gore prošle nedelje kada je bend trebalo da prisustvuje litiji i da uživo izvede svoj hit. On je tada, u ime grupe, primio gramatu i orden sa zlatnim likom svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca od Mitropolita Amfilohija za, kako je navedeno, „nadahnute pjesme, revnost i brigu za majku Crkvu i sastradalnu ljubav posvjedočenu kroz pjesme Dogodine u Prizrenu i Sviće zora“.

Ostala trojica članova koji su krenuli put Podgorice (Feđa Dimović, Blažo Vujović i Boško Ćirković) zadržani su na granici sa obrazloženjem da predstavljaju pretnju za „bezbednost i javno zdravlje“ zbog čega im je zabranjeno da uđu u Crnu Goru. Time su se pridružili Matiji Bećkoviću, Aleksandru Rakoviću, Dejanu Miroviću i Čedomiru Antiću na listi intelektualaca i javnih ličnosti iz Srbije kojima je onemogućen ulazak u Crnu Goru. Ova nesvakidašnja i gruba mera crnogorskih vlasti nije sasvim bez presedana u svetu muzike: Madoni je, na primer, zabranjivan ulazak u Egipat zbog njene odanosti jevrejskoj kabali, dok je islandska pevačica Bjork svojevremeno označena kao persona non grata u Kini zbog podrške nezavisnom Tibetu, ali je svakako znak velike nervoze i, u krajnjem slučaju, slabosti Đukanovićevog režima. Kako je Mitropolit Amfilohije istakao u besedi nakon dodele ordena Beogradskom sindikatu, „jadna je država koja se plaši pesnika.“

Ako je strah Đukanovića i DPS-a od harizmatičnih beogradskih repera koji su pokazali da umeju da pokrenu i zapale mase donekle i razumljiv, teško je pronaći reči opravdanja za njihove kolege muzičare i umetnike, kako u zemlji tako i u regionu, koji su ostali nemi na ovaj anticivilizacijski i antievropski čin kojim se grubo krši sloboda kretanja i izražavanja. Isti oni apostoli građanskih vrednosti i borci za slobodu i demokratiju koji su puni pravedničkog besa i stvaralačke ozlojeđenosti kada se, iz navodno dnevno-političkih i partijskih razloga, otkaže neka predstava ili koncert u Srbiji, nisu osetili ni najmanju potrebu da reaguju i makar deklarativno osude ovu diskriminatornu praksu crnogorskih vlasti. Valjda je strah od gubitka letnjih angažmana i morskih kombinacija bio jači od kolegijalne solidarnosti, intelektualnog integriteta i časti.

Mitropolit Amfilohije uručuje odlikovanje producentu grupe Beogradski sindikat Aleksandra ProtićaFoto: Mitropolija crnogorsko-primorska

Još su moralno problematičniji oni dežurni kritičari benda iz autošovinističkih, malograđanskih urbanih krugova koji, preuzimajući argumentaciju sa montenegrinskih, hrvatskih i bošnjačkih portala, pokušavaju da opravdaju zabranu ulaska u CG tako što porede Beogradski sindikat sa neoustaškom zvezdom Tompsonom, po sličnoj logici onoj kojom se koristila novinarka NIN-a Vesna Mališić kada je na RTS-u poredila srpske trobojke u CG sa hrvatskim šahovnicama u Vojvodini. Uz sve drastične poetičke, suštinske i istorijsko-kontekstualne nepodudarnosti, to je naročito apsurdno u ovom slučaju jer u pesmi Sviće zora nema ničeg agresivnog niti ratnohuškačkog, čak ni eksplicitno srpskog, već je sve u novozavetnom duhu bratske ljubavi, sloge i praštanja. Bilo kako bilo, od zabrane jedino štetu mogu da imaju Đukanović i njegova klika, jer ovakve orvelovske represivne mere obično izazovu kontraefekat.

Narod se oslobodio straha, ljudi koji su skinuli ikone sa zida i izneli ih na ulice teško da će sada podleći nekakvim ucenama i pritiscima, a protesti inače vrcaju subverzivnim humorom, pobedničkom vedrinom i kreativnom energijom. Maske sa licima članova benda već se šire među učesnicima litija, masovnost raste iz dana u dan, a zvuci pesme Sviće zora svakako će grmeti crnogorskim ulicama i trgovima uprkos zabrani i fizičkom odsustvu njenih autora, sve do konačne pobede i oslobođenja. Poznato je da je noć obično najcrnja pred svako novo svitanje, ali, uz Božiju pomoć i mudrost naše Crkve, zora će na kraju ipak svanuti vernom stadu, jer sloga biće poraz vragu.


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Dogodine u Podgorici

* Obavezna polja