Trenutno u Crnoj Gori eskaliraju stare podele na „bjelaše“ i „zelenaše“, a najdugovečniji vožd u Europi, što nije Lukašenko, već Milo Đukanović, vuče sve konce crnogorske tragedije.

U svakoj uređenijoj zemlji on bi na temelju međunarodne pravne saradnje odavno bio na robiji i služio dugogodišnju kaznu zatvora zbog udruživanja i vođenja kriminalne organizacije mafijaškog tipa, što bi u italijanskom krivičnom pravu bile one kriminalne organizacije koje imaju piramidalnu strukturu i s vrha se, kao u vojsci, preko uskog kruga odabranih ljudi, koji potom nadziru gradove i okruge, gde su namešteni šefovi klanova na kraju komanduje sve do pojedinaca na terenu, od kojih svako ima svoj zadatak.

Nije to ništa novo, iako su mediji malo iskrivili kriminalnu istoriju Mila Đukanovića i godinama ponavljaju kako je optužnica za kriminalnu saradnju s mafijaškim organizacijama Sacra Corona Unita i Camorra odbačena zbog diplomatskog imuniteta, što je delomično istina, ali ne onako kako su prikazivali mediji i političari koji su Đukanovića držali na slobodi. Fascikla sa dokazima o operaciji „Montekristo“ i kako se u Švajcarskoj pratio trag milijarde dolara zarade od ilegalne preprodaje cigareta kroz takozvanu operaciju „Konekcija Montenegro“ i dalje skuplja prašinu u državnom tužilaštvu u Bariju.

Đukanović je na svom dugom putu, tokom koga uživa apsolutnu vlast, postao marioneta koja u svakom trenutku može završiti iza rešetaka. U životu i na vlasti drži ga još samo odanost Zapadu, činjenica da je Crnu Goru po svaku cenu ugurao u NATO pakt, da će zemlju uvesti u EU i ispuniti apsolutno svaku naredbu svojih gospodara. U suprotnom će, kao u stripu Alan Ford, biti dovoljno da „Broj Jedan“ odluči posegnuti za svojom beležnicom i dokazima protiv njega i njegovih saradnika, što bi bio kraj njegove slobode i političke karijere. Stoga je logično da se Đukanović, sve i da je hteo, ne može ponašati drugačije.

Međutim, ipak je nužno otvoriti pitanje kako čovek za kojga postoje nepobitni dokazi da je učestvovao u međunarodnoj kriminalnoj aferi i koji iza sebe ima krvavi trag likvidacija u kojima su živote izgubili Goran Žugić, Darko Raspopović, Baja Sekulić, Oracio Poro (Orazio Porro), Duško Jovanović, Ivo Pukanić i ko zna ko sve ne, može biti predsednik jedne evropske zemlje? Jednostavno, on je tamo postavljen s određenim zadatkom, koji uspešno sprovodi, dok na tom putu ima podršku nevladinih organizacija i prozapadnih medija.

Prvi posao Mila Đukanovića je bio onaj predsednika Vlade Crne Gore. Predsednik je ili premijer većim delom tri decenije karijere. Dok sebe prikazuje kao progresivnog i prozapadnog lidera, koji je nedavno pomogao svojoj zemlji u priključenju NATO paktu i njenom putu ka pridruženju Evropskoj uniji, izgradio je jednu od najposvećenijih kleptokracija i rajeva za organizirani kriminal u svetu.

Predsednik Crne Gore nikada nije bio oslobođen optužbi za kriminalne operacije koje je vodio sa Sacra Corona Unita i napuljskom Camorrom, kao što su pisali razni novinari u regiji, uglavnom režimskih i plaćeničkih portala i medija.

Milo Đukanović prilikom davanja izjave u italijanskoj policiji – Foto: Luka Turi/Izvor-IN4S

Apsolutna je laž da su optužbe povučene odlukom italijanskog tužilaštva, bez ikakvog pozivanja na imunitet od strane Đukanovića, koji je, navodno, „dobrovoljno pristao da bude ispitan u tom slučaju, iako na to nije imao zakonsku obavezu“.

U 408 stranica dokaznog materijala, snimljenih telefonskih razgovora, izjava pokajnika i nalaza sudskih istražitelja otkriva se delovanje jedne od najsofisticiranijih mreža organizovanog kriminala koja je povezivala jug Italije i Crnu Goru Mila Đukanovića.

Službeni spis od preko 400 stranica, kojima DIA (Direzione Investigativa Antimafia) opisuje sva kriminalna dela ove hobotnice, na stranici 286 kaže se:

„U položaju osumnjičenog Mila Đukanovića, procenjenom na stranici 234 do 250, te zahtevu za primenom mera pritvaranja sudija tvrdi: „Sada, dakle, videvši celinu pitanja s obzirom na položaj Mila Đukanovića, nećemo vršiti procenu treba li ili ne postupiti u skladu s članom 273 Zakona o krivičnom postupku i primeniti opšte mere predostrožnosti. Čak i da postoje osnove za dalji postupak, kako traži državni tužilac, zahtev protiv osumnjičenog svejedno ne bi mogao biti prihvaćen, obzirom na imunitet koga prema međunarodnom pravu uživa Milo Đukanović, šef strane države u svojstvu predsednika Crne Gore, koja je sastavni deo međunarodno priznate Savezne Republike Jugoslavije.“

U određenom smislu jeste istina da se Đukanović nije pozvao na diplomatski imunitet u ovom vrlo složenom postupku, ali mu je imunitet dodeljen od strane suda.

Kancelarija sudije za istražni postupak (GUP) u Italiji je sama procenila kako neće ni ocenjivati ima li ili nema osnova za pritvaranje Đukanovića, kako predviđa član 273 Zakona o krivičnom postupku Republike Italije, „s obzirom da osumnjičeni uživa diplomatski imunitet“. Odličan razlog za amnestiju i veličanje lika i dela nekada druga, kasnije velikog prijatelja Vladimira Bokana, ubijenog 2000. u Atini, Slobodana i Marka Miloševića, pa čak ni Željka Ražnatovića Arkana, a sada uglednog „gospodina“ predsednika Mila Đukanovića.

Potom na 290 stranici istog spisa italijanski GUP navodi:
„Milo Đukanović je imun od kaznenog progona, jer kao predsednik Republike od januara 1998. godine do 2002. godine uživa imunitet u skladu s međunarodnim pravom kao i svi drugi čelnici država.

Takođe, budući da je običaj da se imunitet prema međunarodnom pravu, kako je potvrđeno Zakonom Međunarodnog suda pravde, proteže i na čelnike vlada i ministre spoljnih poslova, nakon što je Đukanović bio premijer Crne Gore od 02. 15. 1991. do 01. 15. 1998, što je datum prestanka kada stupa na dužnosti predsednika Republike do danas, on je imun od kaznene jurisdikcije u celom posmatranom razdoblju u ovom postupku.“

Milo Đukanović, Sud u Bariju, Dušanka Jeknić, ilustracija – Foto izvor: IN4S

Zanimljivo je da čitajući prilično opsežan pravni spis, što je verovatno malo ko učinio, ispada da Đukanoviću nisu smetali ni komunisti, ni Milošević i njegov klan, ni srpski nacionalisti, niti ljudi iz srpskog kriminalnog miljea, sve dok ga nisu uhvatili italijanski istražitelji. Tek nakon te afere on odjednom postaje „zagovornik zapadne demokratije i atlantističkih ideja“.

Nije ni čudo, član 416. bis, Karivičnog zakona Republike Italije, za stav 1. predviđa kaznu zatvora od 7 do 12 godina, za stav 2. od 9 do 14 godina, dok su se crnogorskom premijeru na teret stavljali i stavovi 3., 4. i 5. pomenutog zakona, ali i posebno otežavajuće okolnosti iz čl. 61. stav 2. i 10. i čl. 112. stavovi 1., 2. i 3.

Da pojasnimo, 416. bis stav 1. i 2. predviđa temeljnu kaznu samo za udruživanje u zločinačku organizaciju mafijaškog tipa, ali se onda redom, uzimajući u obzir otežavajuće okolnosti, uvećava kazna za svako pojedinačno krivično delo, pranje novca, šverc cigareta, trgovinu ljudima i što sve već stoji u spisu. U ovakvim postupcima prvoosumnjičeni, ako su bili pravosnažno osuđeni, retko su dobijali kazne zatvora manje od 20 godina, neki čak po nekoliko doživotnih robija, ako im je dokazana i bilo kakva umešanost u ubistva. Stoga je sasvim razumljivo što je premijer Đukanović doživio „obraćenje“ i ugledao Sunce na Zapadu.

Zapravo, njega možemo razumeti, jer je on samo čovek od krvi i mesa kojme se ne ide u zatvor, dok NATO i Vašington za njega još uvek imaju „lek“ u prašnjavom spisu koji ne zastareva.

Originalni spis Središnje uprave za istrage protiv mafije Operativnog centra u Bariju iz 2005. godine u PDF formatu možete pročitati ovde.

Jezičko usklađivanje i grafička obrada „CEOPOM Istina“


Izvor: Fejsbuk stranica autora

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Dosije Đukanović…

* Obavezna polja