Pomenuo sam u prošlom tekstu na FSK (ovde) tezu, koja se pojavljuje u aktuelnim debatama, – da Vučićevu „izborno nepobedivu“ vlast ne treba potkopavati na velikim već na malim temama. Recimo, s našeg, suverenističkog (patriotskog) stnovišta, Vučićeva vlast je štetočinska – kako je nedavno još jednom efektno pokazano na FSK (ovde). No, prema pomenutoj tezi „malo umesto velikog“, birači se ne mogu mobilisati protiv Vučićeve vlasti pričom o predaji Severa Kosova i o tihom klizanju Srbije u NATO, već socijalnim temama – malim, ali konkretnim naznakama boljitka koji bi opozicija mogla da ponudi običnom čoveku na tržištu rada, u školstvu ili u zdravstvu.

Srbija je, očigledno, teren kojim nesmetano vladaju velike atlantističke kompanije uz autokolonijalno sasluženje naše vlade. Nedavni štrajk u kragujevačkim pogonima Fijata, o čemu je pisano i na FSK (ovde), skrenuo je pažnju javnosti na skandalozne učinke simbioze „velika EU/SAD kompanija – srpska vlada“:

  • Fijat je za plate u Kragujevcu trošio manje nego što je dobijao od srpske vlade po osnovu subvencija iz programa „10.000 evra za svako radno mesto“ (ovde);
  • kako bi smanjio ionako mala poreska davanja Srbiji, Fijat je još i lažno uvećavao troškove poslovanja, a samo na osnovu ugradnih delova naduvao je troškove za 1,6 milijardi evra – za koliko je oslobođen poreza (ovde);
  • radnici kragujevačkog „Fijata” spadaju u najslabije plaćene radnike u automobilskoj industriji u svetu: u Srbiji je satnica 2 dolara, u Kini 5, u Mađarskoj 6, u Češkoj 10, u Slovačkoj 12 itd.; jedino radnici u automobilskoj industriji u Indiji i Meksiku izgleda da zarađuju manje od Srba (ovde);
  • suprotno srpskom zakonu, Fijat je odbijao da počne pregovore sve dok radnici ne prekinu štrajk, a srpska Vlada – koja bi, valjda, trebalo da štiti srpske zakone – u tome je svesrdno podržavala upravu Fijata.

Naizgled, ovaj primer očigledan je dokaz „desničarske“ politike Vlade, pa bi na njega istinska opozicija morala da odgovori doslednom „levičarskom“ kontrapolitikom: bezrezervnom podrškom kragujevačkim radnicima.

Međutim, stvari su, kao i uvek, nešto složenije. Kao što je na to već ukazano na FSK (ovde), štrajk kragujevačkih radnika mogao bi biti tek deo predstave čiji je cilj obnavljanje (inače tajnog) ugovora s Fijatom, po kome ova EU-kompanija u Srbiji dobija besplatnu radnu snagu.

„Kako je tajnim ugovorom prethodna vlast dala pogodnosti koje su s dobrim razlozima kritikovane“, piše u ovoj vrlo lucidnoj analizi na FSK, „Vučićevoj vlasti je potreban izgovor kojim se opravdava produženje tih pogodnosti. Štrajk je idealan za ove svrhe. A onda se sa Fijatom unapred dogovori iznos povećanja plata, pa se pređe na `mukotrpne pregovore`“.

Očekivani epilog je: radnici dobiju 3 dolara po satu, Fijat i dalje ima besplatnu radnu snagu, a Vlada može da se hvali da je „uspešno“ rešila još jedan problem.

U ovom slučaju, očigledno, i radnici su deo sistema koji je sazdan da zapravo eksploatiše Srbiju. Naime, prema nekim novinskim napisima (ovde), Fijat je oslobođen ne samo plaćanja svih doprinosa i poreza na plate zaposlenih u razdoblju od 10 godina već je oslobođen i plaćanja poreza na dobit za isti period. Ne plaća ni porez na imovinu, ni porez na sprovođenje urbanističkog plana, ni porez za isticanje zaštitnog znaka itd. Ako se obnovi ovako nepovoljan ugovor, Srbija će nastaviti da od posla s Fijatom beleži samo manjak u budžetu. Ona isto tako može da produži da plaća kragujevačke radnike, a da oni lepo sede kod kuće; mi smo svi ionako na gubitku, jer svaki put kada u prodavnici platimo PDV, jedan deo našeg novca svakako ide Fijatu.

Rešenje je, očito, mnogo složenije od formule „desna politika vlade, leva kontrapolitika opozicije“. Kompradorski projekat „10.000 evra po zaposlenom“ ili mora biti u celosti odbačen, ili reformisan tako da i domaći preduzetnici mogu da dobiju sličnu subvenciju. Ne znam da li je to rešenje „levo“ ili „desno“, ali se svakako čini kao racionalno, antikolonijalno i suverenističko.

Uopšte, kad smo već kod levice i desnice, odavno je uočeno da je reč o pojmovima iz 19. veka koji nisu baš najbolje primenljivi u uslovima globalnog kapitalizma i atlantističkog kolonijalizma. Njihovo shematsko korišćenje danas u Srbiji podseća na nedavni pokušaj drugosrbijanskih kulturtregera da nam predstave kako, navodno, isto kao i „druga Srbija“, postoji i nekakva „druga Rusija“.

U ediciji Ivana Čolovića objavljen je zbornik članaka antiputinovske opozicije pod nazivom Druga Rusija: kritička misao u savremenoj Rusiji (ovde). O ovoj knjizi – uz samorazumljivo korišćenje sintagme „druga Rusija“, – mogli smo zatim da čitamo u Danasu  (ovde), Vremenu  (ovde) ili na sajtu Peščanika (ovde), kao i da nedelju dana slušamo na Trećem programu Radio-Beograda (ovde i ovde).

Međutim, reč je o tipičnoj fantazmagoričnoj drugosrbijanskoj (samo)projekciji. Nešto što se zove „Druga Rusija“ (Drugaя Rossiя) u samoj Rusiji uopšte nije nikakva građanističko-atlantistička opozicija, već je to samo novo ime nekadašnje Nacionalboljševičke partije Eduarda Limonova (Nacbolы), koja kombinuje ideologiju nacizma i boljševizma (nacbol), a bila je zabranjena zbog nasilnog delovanja i afirmacije nacizma (ovde, ovde, ovde i ovde).

Dakle, zbog nastojanja da se zadrži poželjna konotacija (druga Srbija – druga Rusija), napravljena je potpuno pogrešna denotacija, odnosno srpska javnost dovedena je u zabludu u vezi sa ideološkim strujama u ruskoj opoziciji.

Slično je i kada danas u Srbiji pokušavamo da stvari opišemo ili razumemo koristeći pojmove levo i desno. Ono što je danas opoziciona „levica“ u Srbiji je najčešće, nažalost, tek sastavni deo globalističke i autokolonijalne ideologije.

O tome sam opširnije pisao u majskom broju Geopolitike („Levica i slom protesta“), ali pošto tog teksta nema na internetu, te ne mogu da stavim uputnicu, ponoviću samo jedan od primera.

Tako, „revolucionarna socijalistička organizacija Marks 21“ – inače istaknuta u postizbornim protestima „Protiv diktature“ – tvrdi (ovde) da je „Srbija okupirala Kosovo 1912. godine“, a da je „glavna karakteristika srpske politike netrpeljivost u odbijanju prava Kosova na samoopredeljenje, tj. prava na formiranje nezavisne države“. Moglo bi se pomisliti da ovi naši „levičari“ imaju isti odnos i prema  Republici Srpskoj, odnosno da smatraju kako i ona ima „pravo na samoopredeljenje“, tj. „pravo na formiranje nezavisne države“. Ali ne, Republika Srpska je, kako čitamo na sajtu naših „levičara“, samo „prostor `oslobođen` od Bošnjaka, Hrvata i komunista“, koji „u velikoj mjeri predstavlja ispunjenje povijesnih ambicija četničkog pokreta“ (ovde). Zato Republika Srpska mora da nestane.

Problem je, po mom mišljenju, u tome što je veliki deo naše „mlade levice“ ili pounutrio atlantističko-kompradorsku „antinacionalističku“ ideologiju, ili što se finansijski oslanja na fondacije poput Rosa Luxemburg Stiftung. Tako, Kancelarija za jugoistočnu Evropu u Beogradu ove fondacije kaže da prvenstveno „podržava projekte koji rade na podizanju kapaciteta za izgradnju mreža, samoorganizovanje i zastupanje socijalnih prava radnika i radnica, žena, Roma i LGBTIQ osoba“ (ovde). Stoga je i u Srbiji „levica“, nažalost, postala tek ljudskopravaška zabava mladih iz srednje i više klase koji, uz neoliberalne „ranjive grupe“, poput  žena, Roma, LGBTIQ osoba, životinja itd., sad samo dodaju još i „radnike i radnice“ za koje se verbalno zalažu. No, oni ne razumeju niti stvarne probleme srpskog društva, niti su u stanju da ponude stvarna rešenja.

Moj zaključak je jednostavan: umesto shematizovanog korišćenja pojmova i ideja – koje je po pravilu pogrešno – moramo misliti diferencirano. Suverenizam (patriotizam) naprosto nije ni desni ni levi, već je pretpostavka za svaku politiku. Na primeru kragujevačkog Fijata vidi se da je suverenizam i u direktnoj vezi s našim novčanicima.

Tačno je da suverenistička politička opcija svoju ideju mora da približi biračima. Odavno je poznato da je najbolji način za takvo „približavanje“ – preko novčanika. Fijat je dobar (negativni) primer za rđave posledice kolonijalne politike, a sličnih primera je mnogo. Naše parlamentarne suverenističke stranke imaju široko polje za takvu vrstu delovanja.

Zašto to ne rade? I da li bi to, mnogo bolje i efikasnije, mogao da radi neko drugi?


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Druga Rusija“ i „leva“ Srbija

* Obavezna polja