Već trideset godina kontinuirano traje poslednji talas ideološkog propagandnog ludila kojim pokušavaju da nas ubede kako je država nepotrebna, prevaziđena, retrogradna i štaviše po sebi opasna forma. Ta ideologija okupirala je univerzitete, javni prostor, medije, mantru o neophodnosti integracija su političari morali da ponavljaju kao uslov da uopšte dođu u mogućnost da o nečem odlučuju… Na nas koji smo „kvarili igru“ podsećajući javnost da su upravo ovakve ideološke naracije sulude, protivne ne samo zdravom razumu već i čitavoj istoriji političke misli i prakse, gledali su kao na ludake, nazivali nas najgorim imenima, gurali na margine i ostrakizovali.

Suština našeg upozorenja je bila da su takva bulažnjenja pre svega opasna jer ukidaju ljudima i zajednicama mogućnost da se u trenucima krize odbrane i sačuvaju. Naša poslovica koja kaže „U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“ sažima zapravo esenciju svake relevantne političke teorije. Nijedna zajednica ne sme sebi da dozvoli da ne bude spremna da u trenucina krize na efikasan način deluje, zaštititi svoje stanovništvo i odbrani ga od spoljnih i unutrašnjih egzistencijalnih izazova kao što su vojne agresije, građanski ratovi, terorizam, klizanje u anarhiju, ili prirodne katastrofe: uključujući naravno i biološke opasnosti poput korona virusa. Jedina politička forma koja to može da uradi i koja to radi praktikujući u potpunosti svoj suverenitet jeste definisana politička zajednica, odnosno Država.

Krizne situacije, na to su upozoravali mnogi veliki mislioci poput Bodena ili Hobsa, a najbolje Karl Šmit u svojim teorijama vanrednog stanja i diktature, predstavljaju osnovu razumevanja politike i teorije države. Tokom redovnog stanja, možemo do beskonačnosti pričati o demokratiji, podeli vlasti, ljudskim pravima, funkcionisanju društva, slobodnog tržišta i nezavisnim institucijama. Ko hoće da se igra integracija, otvaranja, povezivanja, apsolutno je slobodan da po svojoj volji prenosi ingerencije i ovlašćenja, delove suverenosti i slično na neke međunarodne forume ili kvazifederalna uređenja poput EU. Kad međutim dođe egzistencijalna kriza, kao što sada vidimo, potpuno je nagrabusio onaj koji nije sposoban da u najkraćem roku vrati i preuzme sve te ingerencije i u punom obimu praktikuje svoj suverenitet u cilju maksime koju su još stari Latini definisali: Salus populi suprema leks est. Spas naroda je vrhovni zakon.

Da bi se narod spasao država ima pravo da iskoristi sve mere adekvatne i potrebne za spasavanje. Država može da zatvori granice, da suspenduje slobode i prava, da suspenduje rad institucija, da rekvirira sredstava, da pleni privatnu ili korporativnu imovinu, preraspoređuje državnu u skladu sa potrebama, koristi vojsku za civilne potrebe, regrutuje populaciju, izdaje radne naloge i zadatke itd. Naravno, svaki demokratski ustav predviđa procedure za uvođenje i suspendovanje vanrednog stanja, i podrazumeva odredbu da mere i sredstva moraju biti adekvatni potrebama i urgentnosti situacije. Po pravilu nakon suspenzije vanrednog stanja u demokratskim društvima skupština ima pravo, a negde i obavezu da raspravlja o tome kako je izvršna vlast delovala za vreme trajanja krize i da li je bilo neadekvatnih mera ili zloupotreba. O tome mora da vodi računa i naša izvršna vlast dok ovo traje. Za zloupotrebu i prekoračenje ovlašćenja može se kasnije odgovarati i politički, ali i pred pravosuđem.

Vojska Srbije ispred bolničkog objekta – Foto: Tanjug/Rade Prelić

Dakle vanredno stanje je instrument koji poznaju sve savremene ustavne i demokratske tvorevine i ono definiše samu suštinu države i njenog osnovnog cilja, zaštite i odbrane stanovništva u kriznim i vanrednim situacijama. Demonstraciju ove osnovne istine koju nećete čuti od naših profesora na univerzitetima, gledamo u najčistijem vidu ovih dana širom sveta i u evropskim državama. Na Evropsku uniju su uglavnom svi zaboravili (osim Italijana koji pale njene zastave), a probleme rešavaju pojedinačne države koje zatvaraju granice, ograničavaju kretanje stanovništva, zabranjuju u potpunosti ulaz stranom stanovništvu (isti oni koji su do juče za Orbana tvrdili da je fašista), sprovode masovne mere nadgledanja kretanja i komunikacije stanovnika kako bi sprečili kretanje opasnih itd. Izrael otvoreno nadgleda svu komunikaciju u zemlji, a Poljaci su uveli aplikaciju kojom potpuno prate kretanje potencijalnih nosilaca zaraze.

Kineski primer pokazuje da što je država manje demokratska to više efikasnosti pokazuje u rešavanju ovakvih problema. To naravno otvara neke druge potencijalne probleme, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom. Danas je svet zadivljen njihovom efikasnošću i uspehom da u vrlo kratkom vremenu suzbiju epidemiju, stave je pod kontrolu, pobede i steknu iskustvo kojim pomažu ostatku sveta. Štaviše tek nakon dva meseca, dok ostali veliki igrači tonu, oni počinju da obnavljaju svoju ekonomiju.

Da zaključimo, korona nas je naterala da se vratimo na izvore i obnovimo osnovnu lekciju: gde nema države nema ni života. Tamo gde je država neozbiljna, neorganizovana i nesposobna da efikasno sprovede svoju volju, narod je izložen stradanju. Tamo gde država nije sposobna da samostalno organizuje snabdevanje i nema dovoljno svojih resursa, a pre svega hrane, dobijamo slike paničnih ljudi koji se tuku za listove toalet papira, rezervoar goriva ili nešto suhomesnatih proizvoda. Neki naši ljudi u Teksasu već danima žive bez toalet papira u kući…

Najgore će međutim da bude ako posle svega ovog ponovo zaboravimo ovu lekciju i zaboravimo čemu služi država.

Fotografija autora – Medijacentar Beograd


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Država, narod i život

* Obavezna polja