U Vigemarkovom zamrzivaču pronađene su dve mrtve mačke. Vigemark je bio ambasador EU u BiH (2015-2019). U septembru mu je istekao mandat, pa se ovaj harvardski đak i diplomata od karijere vratio u Švedsku. Iza njega je u rezidenciji ostao zamrzivač s mačkama. Vigemark je priču o crknutim mačkama demantovao. „To je potpuna glupost“, rekao je. „Imao sam dve mačke i poneo sam ih sa sobom“.

Međutim, devet meseci pre, Vigemark je dao intervju u kom se pohvalio da voli mačke. Ima ih dve, po imenu Rajsi (Ricey) i Kiri (Kyrie). Ali, ima još dve mačke, koje je njegov sin pokupio sa sarajevskih ulica. „Ambasadorova je želja da ove dve mačke“, stajalo je u intervjuu, „kada na kraju svog mandata bude odlazio iz Sarajeva, pokloni našim čitateljima“.

Sarajevska javnost pretpostavlja da su upravo te dve mačke završile u zamrzivaču. Upotrebljene su i reči: „EU pokušala da zataška“, „trebalo da ponese i zamrzivač“, „morbidno“ i „da sakrije svoju perverziju“. Ne znam kakve vrste perverzije su moguće sa smrznutim mačkama. Znam da je jedna Amerikanka držala stotinak mačaka u zamrzivaču „jer nije imala srca da se odvoji od njih“. Takođe, iz osnovnoškolske lektire sećam se čemu služe crknute mačke.

U Tomu Sojeru, naime, opisuje se kako glavni junak i Haklberi Fin nose uginulu mačku na groblje. „Uzmeš mačku i odeš na groblje“, objašnjava Haklberi, „malo pre ponoći, a na dan kad je tamo pokopan neki zao čovek. U ponoć će doći đavo da ga nosi u pakao, pa kad dohvati onog čovu, baciš za njim mačku i kažeš: ‘Đavo na mrtvaka, mačka na đavola, bradavice na mačku, a na meni – ništa!’ To će ti očistiti svaku bradavicu“ (ovde, str. 62-63). Pitam se – da Lars-Gunar Vigemark, slučajno, nije imao bradavice? Kako god bilo, događaj sa zamrzivačem naneo je dodatnu štetu ugledu međunarodnih predstavnika u BiH, pogotovo onih iz EU.

Treba se podsetiti da je BiH „zavisna konfederacija“ (ovde, str. 176), „nastala ne voljom sopstvenog stanovništva, već na osnovu međunarodnih ugovora“ (isto, 177), a kojom upravlja – kao „najviši politički autoritet“ (isto) – strani diplomata iz EU („Visoki predstavnik UN za BiH“). Taj „najviši politički autoritet“ nije biran u BiH. Njega postavlja SB UN, bez ograničenja mandata. Sadašnji „Visoki predstavnik“ imenovan je pre deset godina. A dokle će tu ostati – to niko ne zna. Nasuprot tako postavljenog „guvernera“, pak, stoje demokratski izabrane institucije i predstavnici Republike Srpske. Oni zaista imaju demokratsku legitimnost i puni demokratski kapacitet. Sve suprotno autoritarnom protektoru.

Nekada je „guverner“ bio svemoćan. Vestendorp je, u svoje vreme (1997-1999), samovoljno propisao izgled zastave, grba, valute, registarskih tablica i glavnih dokumenata u BiH. Smenio je 16 funkcionera, uključiv i predsednika Republike Srpske, i proglasio tridesetak novih zakona u RS i FBiH. Pedi Ešdaun (2002-2006), u čijem je aparatu radilo osamsto činovnika, samo u jednom danu (1. jula 2004) posmenjivao je preko stotinu bh. političara, od kojih 85 iz SDS, uključiv i predsednika skupštine RS (ovde, str. 210-211). Međutim, EU je tada u BiH imala 60.000 vojnika. Danas ih ima tek 1.600. Odnosi su se promenili.

„Prošla su vremena kada je međunarodna zajednica propisivala rešenja u BiH“, priznao je nedavno i sadašnji guverner, Valentin Icko. „Bonska ovlašćenja koristio sam vrlo, vrlo malo“, dodao je. „Godinama nisam uopšte, a poslednjih pet, šest, samo uz saglasnost Saveta za sprovođenje mira“.

Lars-Gunar Vigemark – ambasador EU u BiH

No, zvaničnici RS dovode u pitanje legitimnost Saveta za sprovođenje mira i Bonska ovlašćenja. Oni tvrde da je Savet „samoorganizovano telo, koje nije predviđeno ni Dejtonskim sporazumom, niti bilo kojom relevantnom rezolucijom Saveta bezbednosti UN“. „Bonska ovlašćenja nisu bazirana na pravu, a koristio ih je visoki predstavnik da promijeni politički sistem u BiH. Na sjednici Skupštine RS, krajem oktobra, odbacićemo takvu praksu i sama Bonska ovlašćenja“. Kako god bilo, ostaje uvid da je BiH i dalje faktički protektorat.

Nezavisnost državne vlasti“, stoji u klasičnom udžbeniku Radomira Lukića, „znači da je dotična državna vlast slobodna u donošenju svojih odluka od svakog stranog mešanja – da nije obavezna da sluša zapovesti bilo koje strane vlasti. Pošto pravna obaveza ne može da postoji bez fizičke moći, to drugim rečima znači da je ona najjača na svojoj teritoriji, da je drugi državni aparat prinude ne potčinjava sebi“ (ovde, str. 35).

U BiH do sada očigledno nije bilo tako. Ali, s 1.600 vojnika EU više ni ne može da ostvari raniji uticaj. Zato Cvijanovićeva kaže da je „zadovoljna ako Visoki predstavnik kaže da su prošla vremena nametanja rešenja“. Ali, dodaje, da „na evropskom putu BiH više ne može biti ni Visokog predstavnika – jer je vreme intervencionizma davno iza nas“. Očigledno da je sve teže da BiH bude „demokratija bez naroda“. Međutim, budimo realni: teško da će, barem u dogledno vreme, funkcija Visokog predstavnika biti ukinuta. Jer, to bi podrazumevalo reviziju Dejtona, za šta je potrebna prethodna opšta saglasnost, ne samo u BiH već i u međunarodnim strukturama. A ona je, zasada, veoma daleko.

No dobro je što se funkcija „protektora“ u svetu života (Lebenswelt) sama od sebe gasi, a pogotovo je dobro što su toga svesni kako „guverner“, tako i EU administracija. I same EU i SAD ophrvane su sopstvenim nevoljama (poput brizlaza i trampotresa), pa se slabljenje funkcije Visokog predstavnika čini kao nepovratan proces.

Da stvari idu u dobrom pravcu, te da samo valja biti strpljiv, pokazuje i Nobelova nagrada za Handkea. Tome se niko nije nadao. Simbolični značaj te nagrade za srpsku stvar osetili su, odmah, naši tradicionalni „prijatelji“. Njih je uhvatila prava đavoimana histerija:

Reuf Bajrović: „Handke je dobio Nobelovu nagradu zbog svoje islamofobije“, „…kao jedan od retkih koji je prepoznao da Milošević ponovo pravi Evropu hrišćanskom i velikom“. „San Su Ći, Handke, Andrić… Izgleda da je Nobelovu nagradu lakše dobiti ako se vaš rad rimuje s genocidom nad muslimanima. Nemoguće je preuveličavati besramnost ove odluke“.

Hašim Tači: „Genocid u Bosni i na Kosovu imao je počinioce. Handke je odlučio da podrži i brani upravo njih. Odluka Nobelovog komiteta nanela je ogroman bol nebrojenim žrtvama“.

Fljora Čitaku: „Nobelov komitet je odlučio da nagradi propagatora etničke mržnje i nasilja. Nešto je pošlo naopako“.

Edin Hajdarpašić: „Razlika između Handkeovog `dela` i njegove `politike` je, da se tehnički izrazim, sranje. Odložio je druge projekte kako bi objavio i promovisao dela koja su zapravo odbrana i opravdanje srpskog nacionalizma“.

Petrit Selimi: „Hoće li Nobelov komitet objaviti priručnik o tome koji genocid se može poreći, a koji ne? Bilo bi korisno“.

Teuta Skenderi: „Ove godine odluka Nobelovog komiteta dokazala je da pisac po imenu Ismail (Kadare – S. A) zapravo nikad nije ni imao šansu“.

Ed Vulijami (u Gardijanu): „Handke negira postojanje koncentracionih logora u BiH 1992. On je apologeta genocida izvšenog u srcu Evrope“.

Oliver Kam (urednik Tajmsa): „Nobelov komitet je napravio sramotan izbor dobitnika nagrade za književnost. Nikada u svojoj istoriji Komitet nije napravio tako izopačen izbor. Nagrada Handkeu je sramotna odluka koja će zauvek da obeleži Nobelovu fondaciju. Handke je istaknuti apologeta najgoreg režima u Evropi posle 1945. godine“.

Florijan Biber: „Handke može da obesi Nobelovu nagradu pored Njegoševog ordena prvog reda, kojim ga je, 2008. godine, odlikovao Milorad Dodik“.

Peter Handke na Kosmetu 2015. god.

Mihael Martens: „Savet mladom piscu: Počni da negiraš ratne zločine u Siriji, poseti Asada, opiši ga kao skromnog čoveka kog progoni zla javnost, prekri sve to svojim pesničkim slikama o bojama sirijskih jabuka… I tako ćeš za dvadeset godina dobiti Nobela za književnost“.

Lora Silber: „Pogledajte ovaj snimak (na sahrani Miloševića – S. A) – Handke žali za čovekom koji se smatra najodgovornijim za nasilni raspad Jugoslavije“.

Erik Gordi: „Nikada nije Handke `dao podršku Srbiji`. Podršku je davao genocidnoj mafiji na vlasti“. „Handke sebe naziva socijalistom, ali podržava fašiste. Ako moj pas sebe naziva ovcom, on je: 1. pas; 2. ovca?“  „Poređenje s Hamsunom ne stoji. Hamsun je dobio nagradu pre nego što je postao apologeta (fašizma – S. A), ne posle“.

Slavoj Žižek: „Apologeta ratnih zločina dobio je Nobelovu nagradu“.

Aleksandar Hemon: „Odluka da Nobela dobije Handke podseća me na vic u kom momak uđe u bar s govnom u ruci i pohvali se društvu za šankom: `Eto u šta umalo da ugazim“.

Andrej Nikolaidis: „Peter Handke je, osim što je Nobelovac, i klasični moralni idiot. Stvar s Handkeom ne staje u narativ o `velikom piscu čije djelo treba odvojiti od biografije`. Problem je upravo djelo – njegova odbrana Srbije, koja nije tek njegova politička, nego i književna intervencija… intelektualna ljenost (valjda lijenost – S. A), ili impotencija, koja vodi u intelektualni bankrot i moralni idiotizam.

I ovdašnji drugosrbijanski mudraci nisu propustili priliku da i oni bace koji kamen na Handkea:

Janko Baljak: „Izražavam ogroman prezir prema odluci Nobelovog komiteta da Handke dobije nagradu“; „Handke je nadrkani ušuškani antiglobalista“; „Jebe mi se za njegov opus i genijalnost“.

Uroš Siljanović: „Nobelova nagrada za književnost osvedočenom fašisti je isto kao Nobelova nagrada za mir Radovanu Karadžiću“. „Nobel Handkeu je priznanje velikosrpskom nacionalizmu i zločinačkom projektu“.

Dejan Ilić: „Ta nagrada je poraz za književnost. Handkeov intelektualni poraz nije došao s njegovim priklanjanjem Miloševiću, on je zapravo poražen tek sad, kada je dobio jednu krajnje sumnjivu nagradu“.

Svetlana Slapšak: „Nikada nisam volela Handkeovu književnost. Handkeova književna karijera i intelektualno nazadovanje prelomili su se na neutaživoj strasti da raspad Jugoslavije iskoristi za uspon prema slavi – B. A. Levi je izabrao Bosnu, A. Finkilkrot Hrvatsku, a Handkeu je ostala Srbija. Tu nema reči o idejama ili političkim simpatijama, već o ozbiljnom nedostatku književnih kapaciteta

Jelena Lalatović: „Poštedite me svojih sastava na temu `loš čovek i dobar pisac`“.

Srđan Puhalo: „Nisam ništa čitao od Handkea, jesam li Srbin?“

Handke je bio sa Srbima kad je to bilo najopasnije i najpotrebnije – 1994. u Banja Luci, 1999. u Beogradu. Malo je uglednih zapadnjaka koji su bili spremni da stanu uz narod kog je oklevetala i bombardovala atlantistička imperija. Handke je bio jedan od njih. Zato se naš običan svet obradovao Handkeovom Nobelu više nego sam dobitnik.

Dvojicu koruških Slovenaca, guvernera BiH, Petriča (1999-2002) i Incka (2009-), Srbi nemaju po čemu naročito dobrom da pamte. Ali, Handkea, čija je majka takođe koruška Slovenka, pamtićemo samo po dobru. Imati tako umnog čoveka uz sebe velika je stvar. A na suprotnoj strani nalaze se likovi s dve mrtve mačke u zamrzivaču. Jasno je koja od ovih strana ne treba da se boji za budućnost.


Izvor: Sve o Srpskoj

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Dve crknute mačke i Handke

* Obavezna polja