mali-zejtinlik03aI danas, kada prelistavam ratna sećanja, često se zaustavim na tužnim stranicama ispisanim u januarskim i februarskim danima 1996. godine, kada su sarajevski Srbi sa Grbavice, Vraca, Vogošće, Ilijaša, Ilidže, Hadžića, Rajlovca, centra Sarajeva i drugih mesta ostavljali svoja rodna ognjišta i odlazili u neizvesnost.

Potpisi na Dejtonski mirovni sporazum su njihov zavičaj „poklonili“ Federaciji BiH i osudili ih na bolnu seobu. Konvoji tuge, šibani vetrovima i susnežicom, kretali su se preko Trebevića, Pala i Romanije. Pored onog što se iz kuće moralo u zavežljaje staviti za novi početak u nigdini, očevi i majke nosili su svoje mrtve sinove. Iz porodičnih grobalja ih ekshumirali da neprijateljima ne bi priuštili zadovoljstvo čerečenja humki i rušenja njihovih spomen-obeležja. Umiranje svojih najdražih za slobodu su preživeli, a ovo drugo, što bi se moglo desiti ako ih ostave na nemilost krvnicima, sigurno ne bi. Plakali su tih dana i nebo i zemlja.

Ostavljali su sarajevski tamni vilajet da se raduje tuđoj nesreći, krenuli tamo gde će njihovi najmiliji naći večni mir. Većina tih staza, polivenih očevim i majčinim suzama, vodila je preko prkosne planine Romanije, preko apostolske gore, večne zaštitnice slobode, pravde i pravoslavlja.

U sećanjima i danas, nakon pune dve decenije, čujem majčin lelek, očev uzdah, često u košmarnim snovima dodirujem njihove suze, tešim ih iako znam da utehe i leka za njihove otvorene rane nema. Slušam kako na talasima sokolačke Radio-stanice Romanija u prohladnim noćima pozivaju stanovnike malog grada da dočekaju nevoljnike da im se nađu pri ruci, smeste ih u svoje tople domove, uzmu kramp i lopatu i pođu u Poljak polje, prostor gde se postavljaju temelji Malog Zejtinlika, da pomognu mehanizaciji koja je otvarala tvrdu romanijsku zemlju za drugu sahranu heroja sa Grbavice, Vraca, Ilijaša… I, zaista, Sokolac nije skrivao bol u tim teškim danima, pokazao je neviđenu humanost i dobrotu, brisao suze neutešnim, hrabrio ih da istraju, prežive novu golgotu, da žive za svoje najmilije, za odlaske na groblje, molitve za duše junaka, za njihove potomke. I danas čujem bariton sveštenika Milorada, čija je molitva nebesima predavala najbolje srpske sinove.

mali-zejtinlik07

ZVUCI JEZIVE TIŠINE

Danima i noćima stizali su konvoji tuge do Malog Zejtinlika. Po drugi put, uz umorni i promukli majčin lelek i potoke suza, u večnost su odlazili oni što živote ugradiše u temelje Republike Srpske. Brojne su svjetske TV kuće i agencije bile zapanjene seobom sarajevskih Srba. Promrzle kolone su se našle u udarnim vestima. Nažalost, tadašnja Srbija je nemo posmatrala egzodus i patnju svojih sunarodnika. Retki su bili mediji u sestrinskoj zemlji koji su preneli potresne prizore na putevima u izbeglištvo.

Zahvaljujući Vladi RS, Udruženju Srba Sarajevsko-romanijske oblasti u Torontu, prilozima vernika Srpskog kulturnog kluba Sveti Sava, koji žive u Hokton Parku, predgrađu Sidneja, Crkvenoj opštini Sokolac, opštini Sokolac, Boračkoj organizaciji opštine Sokolac, Boračkoj organizaciji Sarajevsko-romanijske regije i Skupštini Grada Istočno Sarajevo, u srcu Romanije nikao je Mali Zejtinlik, najtužniji deo srpske zemlje na Balkanu. Na njegovim kapijama, u hladu hrama Propodobna majka Paraskeva, dežura grandiozni krst koji simbolizuje život večni (na slici iznad). Na sivom krstolikom mermeru utisnute su riječi „Čekamo vaskrsenje mrtvih“. Ovaj detalj Malog Zejtinlika projektovao je Branislav Šarović.

Kada stupite na ovaj prostor, gde su najglasniji zvuci jezive tišine, obuzima vas poseban osećaj, ono što ni čuveni Andrić u zenitu svog stvaralaštva ne bi mogao opisati. Zadrhti pero u ruci, srcu tesno u grudima, oči se prikuju za kolonu krstova isklesanih od prilepskog belog kamena po uzoru na one u solunskom Zejtinliku. Devet stotina pedeset osam krstova kazuje tragiku srpskog roda u potonjem ratu. Ni najrazorniji vetrovi romanijski tu ne mogu ugasiti svetlost sveće voštanice i oterati miris tamjana, jer Svevišnji to drži u svojim rukama.

Kada uđete u svetu tišinu, pritisnuti pogledom sa fotografija junaka, osećate krivicu što ste među živima, što im se u žrtvi niste pridružili. Na čelu besmrtne kolone, odmah uz temelje grobljanske kapije, sahranjeni su Đuričići – braća Milan i Milomir, otac njihov Borko. Majka Jela, sve do smrti, svakodnevno je obilazila njihovo večno počivalište. U Malom Zejtinliku 33 porodice sahranile su po dva člana. Šest porodica sahranilo je po tri poginula, među kojima Cvijanovići i Radonje po tri sina, Niko i Milka Košarac dva sina – Spasimira i Milomira, koji poginuše u jednom danu. Dušanka Fržović iz sarajevskih Nedžarića je došla u Sokolac da bude blizu Malog Zejtinlika i svojih najdražih – sinova Gorana i Zorana i supruga. Aleksa i Ljubinka Barjaktarević tuguju u sokolačkom naselju Majdani za sinovima Goranom i Duškom. Među besmrtnicima su i dva brata Ćećez. Porodica Damjanović je u bestijalnom orgijanju džihadista na Čemernu izgubila dva brata, dve kćeri i sina. I oni su večni mir našli u kamenitoj romanijskoj zemlji. Među svetlim grobovima su i večna počivališta tri petnaestogodišnjaka – Slobodana Golubovića, Miodraga Pukete i Saše Perića. Najstarija žrtva imala je 74 godine. Sa braćom, u krilu glasinačke ravnice i šumovite Romanije, počiva i ruski dobrovoljac Jurij Pavel Pilipćik. Imao je samo 20 godina kada je poginuo na Nišićkoj visoravni.

mali-zejtinlik01

IMENA 4.000 POGINULIH

Samo nekoliko kilometara severoistočno od Malog Zejtinlika, pored puta Sokolac – Knežina, u naselju Kopjevići, nalazi se groblje gde su sahranjena 53 borca poginula na olovskom ratištu. Tu ih je najbliža rodbina iz njihovih sela oko Olova prenela nakon Dejtona. Krstovi, kao i u Malom Zejtinliku, od prilepskog belog stijenja. Iste su sudbine novomučenci koji sanjaju san pravednika uz huke talasa reke Bioštice.

I na brojnim drugim mestima diljem Romanije su humke ratnika, onih koji život dadoše za slobodu i budućnost srpskog roda. O velikoj žrtvi svedoče manastir Sveti velikomučenik Georgije na Ravnoj Romaniji, na čijim unutrašnjim zidovima, umesto fresaka, stoje imena 4.000 poginulih pripadnika Vojske RS sa područja Sarajevsko-romanijske regije (na slici iznad), centralno spomen-obeležje u centru Sokoca sa 1.170 imena poginulih srpskih vojnika sa istog prostora, te spomen-obeležja u Ćavarinama, Sokolovićima, Barama i u starom groblju Gradac u Sokocu. Na području opštine Sokolac živi nešto više od 13.000 stanovnika, a u utrobi romanijske zemlje u minulim godinama sahranjeno je blizu 1.500 srpskih vojnika.

Glasno opominje tišina Malog Zejtinlinka sve koji zaboraviše na golgotu, one koji se danas grle sa ubicama, lopove i ratne profitere koji su na kostima poginulih zidali vlastito bogatstvo. Tih nema na Zadušnice da dođu u taj sveti prostor. Ne smeju da svrate. Svesni su da bi im se ruke okamenile kada bi pokušali da se prekrste nad svetlošću koja isijava iz humki novomučenika. Dolazi najbliža rodbina, prijatelji i saborci u vreme obeležavanja dana Prve i Druge romanijske brigade, na krsnu slavu Vojske Republike Srpske, Vidovdan. Boračka organizacija opštine Sokolac, opština Sokolac i grad Istočno Sarajevo brinu o održavanju ovog spomen-kompleksa. U tome, gledajući na značaj ovog parčeta svete srpske zemlje, simbolično učestvuje Vlada RS.

U majci Srbiji još uvek ne znaju koliku su cenu slobode platili Srbi s druge strane reke Drine. Političari, lažni pacifisti, žbiri, doušnici, članovi armije nevladinih organizacija i novinari ničice padaju pred nišanima u Potočarima kod Srebrenice, izvinjavaju se dželatima, a ne svraćaju u Mali Zejtinlik, gde počiva mladost Sarajevsko-romanijske regije. Strahuju da ne uvrede ubice i svetske moćnike.

U predizborno vreme, u trci za glasačima i glasovima u Srpskoj, Mali Zejtinlik se, nažalost, maksimalno eksploatiše, a zaboravlja u prvom danu kada vlastodršci zajašu udobne fotelje.


Izvor: Frontal

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Dve decenije Malog Zejtinlika (1996 – 2016)

* Obavezna polja