aleksandar-pavic 1Osnovno ljudsko pravo je, recimo, smatrati da bi brada bolje stajala Keti Ešton nego Končiti Kobasici. To bi bilo ljudsko pravo korišćenja ljudske sposobnosti razlikovanja, odnosno diskriminacije. Koncizno artikulisano u mudroj izreci „o ukusima se ne raspravlja“. Ne u smislu da je zabranjeno o njima raspravljati, nego da o njima ne vredi raspravljati, jer svako ima svoj, i ima pravo na njega.

Veliki broj ljudi ne gleda Evroviziju, mnogo više nego što je gleda. Neki je smatraju besmislenom, drugi kičastom. Za mnoge, mada ne za sve, to je prvenstveno stvar ukusa. Ne mogu da tvrdim, pošto ni sam nisam gledao, ali da se pretpostaviti da voditelji prenosa ovogodišnje Evrovizije na RTS-u nisu izazvali gnev samozvanih predstavnika LGBT populacije iz „Gej lezbejskog info centra“ nekakvim otvorenim antihomoseksualnim komentarima. U ovo doba diktata političke korektnosti, to bi bilo teško zamislivo. Na takav zaključak dodatno upućuje i ovaj deo zahteva za izvinjenje koje je GLIC (slučajno ili namerno – „glamurozni sjaj“ u engleskom prevodu skraćenice) uputio na adresu Medijskog javnog servisa evropske Srbije: „Smeštanje trans osobe Končite Vurst u domen bizarnosti, cirkusa, frik šoua i zblažavanje kada dobija maksimum broj poena je nedopustivo“.[1]

Iz ovoga bi se pre moglo zaključiti da su prozvani RTS-ovi voditelji na Končitu reagovali na osnovu sopstvenog ukusa, svog estetskog doživljaja i poimanja. A i odmereni i, moglo bi se reći, terminološki precizan odgovor Zabavnog programa RTS-a upućuje na isti zaključak: „Zabavni program RTS-a izražava žaljenje ukoliko je došlo do uznemiravanja transpopulacije i LGBT pripadnika. Muzičko-zabavni karakter ‘Pesme Evrovizije’ svake godine određuje i ton komentarisanja kvaliteta muzičkih numera, izvođača, kao i ukupni utisak nastupa takmičara“.[2] Drugim rečima, RTS je jasno naznačio da voditelji Zabavnog programa imaju pravo da iskažu sopstveni stav o onome što prenose, tj. da imaju pravo da komentarišu, da budu i subjektivni. Može li se zamisliti neki zabavni program gde toga nema? Ko li bi tek to gledao? (Mada, već je odavno dokazano da svaka roba ima svog kupca, pa i svaki treš svog gledaoca…)

E, sad, mnogi će možda pomisliti da su mnogi LGBT-ovci jednostavno „preosetljivi“, usled (više)vekovnih progona kojima je taj segment populacije izložen, pa je razumljivo zašto tako reaguju i sad. No, može biti i da nije tako. Može biti da se „glamurozno“ društvo iz GLIC-a samo služi sledećom tehnikom, koju je sažeto opisao jedan američki profesor: „’Ratni cilj’ homoseksualnih aktivista okupljenih u Virdžiniji 1988, bio je ‘nametnuti prihvatanje homoseksualne kulture od strane mejnstrima, ućutkivanje protivnika i konačno preobraćanje američkog društva’“.[3]

koncita

Pomenuti skup u američkoj saveznoj državi je proizveo jedan od najuticajnijih strateških dokumenata saveremenog „veseljačkog“, odnosno „gej“ pokreta: studiju „Posle bala: kako će Amerika savladati svoj strah i odbojnost prema gejevima tokom 1990-ih godina“, autora Maršala Kirka i Hantera Medsena, dvojice profesora sa diplomama Harvarda koji, mora se priznati, nisu ni pokušali da kriju metodologiju kojom će se koristiti: „Kampanja koju izlažemo u ovoj knjizi, mada složena, ima svoj središnji oslonac u goloj propagandi, čvrsto utemeljenoj u davno ustanovljenim načelima psihologije i reklamiranja“.

Dakle, deluje kao da se društvo iz GLIC-a više bavi tehnikom „ućutkivanja protivnika“ nego što protestuje protiv navodne „diskriminacije“. Mada, očigledno je da je i ljudsko „diskriminisanje“, odnosno moć raščlanjivanja i razlikovanja, takođe na udaru, što se inače dešava svaki put kada neko pokušava da nametne „toleranciju“ kao imperativ. A to je, za one koji veruju u apsolutne vrednosti – ništa drugo do tiranija najviše vrste. No, to ovde nije glavna tema (to je tema za novi pokušaj održavanja tzv. parade ponosa).

Sveobuhvatni uspeh agresivnog marketinga relativnosti istine upravo se ogleda u činjenici da mnogi ljudi jednostavno nisu svesni ovog momenta. Toliko im je duboko usađeno da treba da razmišljaju u kategorijama „duginih boja“, odnosno da ničija vrednost sama po sebi nema veću vrednost od vrednosti do kojih drži neko drugi – da ili ne primećuju da im se ipak, ali krajnje suptilno, nameće jedna nova vrednost (apsolutna tolerancija, odnosno zabrana odbrane sopstvenih vrednosti – osim, naravno, ako nije reč o odbrani vrednosti apsolutne tolerancije, koja se agresivno nameće kao jedina „globalna vrednost“), ili se lako teraju u defanzivu čim pokušaju da iskažu sopstveni vrednosni stav, pa čak i estetsku ocenu.

U ovom slučaju, ispada da je zabranjeno iskazati negativan stav o estetici „bradate žene“. Zamislimo za trenutak da se radilo o pravoj bradatoj ženi, odnosno osobi ženskog pola sa hormonalnim poremećajem, koja i pored toga ima hrabrost da izađe na pozornicu i ponudi publici svoj pevački talenat na ocenu. Blisko je pameti da bi takva osoba stekla simpatije većinskog auditorijuma, i da bi svaki pokušaj omalovažavanja od strane voditelja RTS-a ili bilo koje druge televizije naišao na osudu šire javnosti. Jasno je i zbog čega: to bi bio slučaj osobe koja hrabro pokušava da prevaziđe sopstvena ograničenja ili prirodne nedostatke da bi postala ono najbolje što može da bude, tako da bi se svaki pokušaj nipodaštavanja njenog truda zasluženo mogao kvalifikovati ne samo kao okrutan, već i kao anti-životan, destruktivan.

Međutim, to uopšte nije bio slučaj sa gospodinom (možda bi i zaslužila epitet „gospođica“ da nije te brade) Končitom, koji je sam izabrao da nosi bradu, i time ušao u domen estetike koju je legitimno komentarisati. Da nije bilo te brade, cela situacija bi bila čistija. Ne bi bio ni prvi ni poslednji muškarac koji se na bini pojavio u ženskoj odeći (npr. razne televizije su već pravile reportaže o tajlandskim transvestitima, na čiji izgled bi mnoge žene mogle da budu ljubomorne). Pa bi onda mogli da se bavimo temom – i to samo ako bi sama Končita na tome insistirala – prava homoseksualaca, da li su reakcije na nju/njega „homofobične“ ili ne, itd.

Ovako, gospodin bradata Končita je svesno napravio provokaciju. Kod nekih je prošla – kod drugih ne. I šta sa tim? Radi se samo o novoj e(u)stetici. Keti Ešton je dinosaurus. Pa ko voli nek izvoli. Biće toga još. Ali da to svi moraju da vole, odnosno da ne smeju da kažu da ne vole, pa čak i da ih revoltira – neće da može…

—————————————————————————-

[1]http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/464101/Azdejkovic-preti-tuzbom-RTS-da-se-izvini-zbog-komentatora-Evrovizije

[2]rts.rs

[3]http://www.pecat.co.rs/2010/10/rodeni-u-obmani/


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na E(u)stetika bradate žene

* Obavezna polja