„Slučajni Srbi“ slikovita je sintagma iz kolumni Zorana Ćirjakovića. To je oznaka za pripadnike naše blazirane elite koji se hvale time da nemaju nikakav osećaj za ovu zemlju, pošto su se slučajno rodili ovde.

Članak jednog takvog „slučajnog Srbina“ imali smo priliku da čitamo u prošlom „Kulturnom dodatku“ Politike (13. oktobar 2018, str. 10). Reč je o tekstu „Patriotizam i ptice na žici“ Vladimira Skočajića, objavljen u autorovoj muzičkoj rubrici „Pop-ćoše“.

Tu rubriku retko čitam, ali me je privukao naslov članka. Pošto teksta nema na netu, prepričaću ga. Tekst počinje ovako: „Definicija patriotizma je ljubav prema domovini. Priznajem da je to jedno od onih osećanja koja nikada nisam imao“.

Skočajić dalje kaže da ga „niko nije pitao u kojoj zemlji bi da se rodi“ (u drugom tekstu o sebi kaže: „Rodio se i živi u Beogradu. Niko ga nije pitao da li hoće tu da se rodi“; ovde). U krštenicu mu je, istina, upisana kao zemlja rođenja Jugoslavija, ali ona je nestala 1992. Tada je on imao 14 godina, a njegov otac je čekao vojni poziv kako bi išao na Vukovar. Skočajić je, navodno, tada mislio:

„Pitao sam se kako da osećam ljubav prema zemlji koja šalje ljude da ginu u nekoj drugoj zemlji? Kako da budem ponosan na zemlju koja večito ima krizu identiteta i koja menja ime češće nego sadašnja predsednica skupštine stranke? Kako da volim zemlju na čijem čelu tokom mog života nije bio nijedan predsednik kog poštujem, uključujući i ovog danas? Kako da volim domovinu kada to nije moja domovina? I šta je uopšte domovina, dugo sam se pitao…“

Naravno da je ovo sve zbrka od slika i argumenata – bitka za Vukovar bila je 1991. a ne 1992, tako da Vukovar tada još nije mogao biti „u drugoj zemlji“; nejasno je kako neki četrnaestogodišnjak 1992. godine zna da do 2018. u njegovoj zemlji neće biti pravog predsednika, da će zemlja tri puta da promeni ime, a i da će na čelu skupštine da se nađe predsednica iz mnogo stranaka, pa zbog toga on ovu zemlju ne može da voli, itd. Ali, sledi razjašnjenje šta je za Skočajića prava domovina.

Domovina su za našeg pisca dve kategorije entiteta. Prvu kategoriju čine Skočajićevi roditelji („porodica“) i ljudi za koje kaže da ih „voli“ – s obrazloženjem da je to zato što će oni „biti tu kad god su mi potrebni, čak i ako je tri ujutro“, a i „koji me kapiraju i kada ja samog sebe ne razumem“ (a sunarodnici koji, dakle, za Skočajića nisu tu u tri ujutro i ne „kapiraju“ ga bolje od njega samog valjda su nekakav vazduh, senke, prikaze, šta li?).

U drugu pak vrstu entiteta koji za Skočajića čine domovinu ulaze četiri romana (Lovac u žituBele noćiMali princ i Putovanje na kraj noći), dva filma (Uvećanje i Gorki mesec), „Beli album“ Bitlsa i pet pesama, od kojih je najvažnija „Ptica na žici“ Leonarda Koena.

„To su stvari za koje živim i u čiju odbranu bih prestao to da radim“ (da živi – S. A.), kaže Skočajić. „Nikakve ulice, zgrade, livade, kuće, granice, crkve, stadioni, groblja, parkovi, trgovi, predsednici, zastave ili himne me ne mogu naterati da dam život za njih.“

Vladimir Skočajić

Sve, dakle, što nije Skočajićevo najličnije iskustvo, odnosno što ne spada u striktno navedene entitete – oca, majku, par ljudi za tri ujutru, četiri knjige, dva filma i pet pesama, nije njegova domovina koju bi branio. I ne samo da ne bi branio, na primer, Sopoćane ili Avalu, Niš ili Moravu, „sutra kada bi se zaratilo za ono brdo na Kališu (Kalemegdanu – S. A.) gde sam prvi put osetio ženski jezik, samo tako ne bih učestvovao u njemu (tj. u ratu – S. A.)“.

„Međutim“, odmah nastavlja Skočajić, „kad je u pitanju pesma Ptica na žici, mogu reći da bih je branio svim raspoloživim sredstvima. (…) Te ptice koje lete gde im se ćefne, gde im je toplije, koje ne znaju za carine, pasoše, nacionalnosti, za predsednike i ostale protuve, one su moja domovina.“

I tu Skočajić završava svoj tekst, ne objasnivši čitaocu Politike ne samo to ko bi uopšte mogao napasti Koenovu pesmu o pticama i kako bi tu pesmu i njene ptice Skočajić tačno branio – a uveren sam da bi to bilo baš „junački“ – nego i šta on očekuje da čitalac Politike posle ovakve njegove deklaracije uradi.

Da oduševljeno usklikne „Bravo momče, sjajno je što sam ja za tebe manje vredan od pesme o pticama, i baš si mi lepo objasnio da je i moje dete manje vredno, i svi čitaoci Politike, i sva njihova deca, i super si nam nacrtao kako nikad, ali baš nikad ne bi branio ni nas, ni Beograd, ni Kalemegdan, čak ni svoju ulicu, bravo momče, dobro je to, samo tako nastavi“!

U pristojnom društvu ovakav tekst može da objavi samo neko čiji se socijalni i intelektualni razvoj zaustavio još tamo u pubertetu, dakle pre nego što je dobacio do super-ega, pa mu se centar sveta i dalje nalazi odmah ispod pojasa. Ali, što je najgore, Skočajić ne bi ni pisao ovakav tekst kada bi znao da će u svojoj okolini naići na prezir, ne, on zna da ima mnogo onih koji će ga tapšati po ramenu i kazati: „E sve si lepo rekao nacošima iz Politike, seljačinama koji ne slušaju vinil i nisu prvi put čantrali na Kališu nego u nekoj strnjici, e lepo si im objasnio da te zabole d**e za njihove crkve i granice, za njihova groblja i trgove…“!

Naravno da takve „tapšače po ramenu“ lično nije briga ni za samog Skočajića. Oni bi ga svakako prvi pustili da crkne u nekom toaletu – „Jebi ga druže, svako mora sam da se snalazi, to je individualizam“. Ali, ti tapšači su najčešće uticajan deo naše kulturne elite. Znate već ono: „Patriotizam je poslednje/prvo pribežište za ništarije“ (ovde; o pravom značenju izreke vidi ovde, str. 722); „Činjenicu da sam Srbin osećam samo po sramoti od te činjenice. Nesrećan sam što sam se rodio ovde i to je nešto s čime čitav život na različite načine moram da se borim“ (ovde). „Ja sam izrazito i duboko anacionalna, … u samoj suštini nacionalnog je sve ono protiv čega se borim u svom životu“ (ovde); itd.

Problem je u tome što je taj deo kulturne elite od ruganja elementarnom patriotizmu – u smislu solidarnosti s drugim članovima zajednice i spremnosti da se učestvuje u zajedničkoj odbrani – napravio vrlinu. A upravo tu građansku vrlinu, cenjenu u krugovima kompradorske i autokolonijalne elite (pisao sam o tome ovdeovdeovde i ovde), Skočajić je namerio da demonstrira ovim tekstom.

Psihološko objašnjenje – premda ne i opravdanje – takve želje može se naći u činjenici da je Skočajić nedavno na lutriji izvukao „zelenu kartu“ za useljenje u SAD (ovde). I da je, verovatno, ovo bio njegov oproštajni tekst u Politici.

Skočajić, dakle, odlazi iz Srbije. Kako sam kaže, to je zato što je godinama radio kao muzički kritičar i urednik B92, Zabavnika i Politike, ali za 40 godina života ipak nije uspeo da skupi više od 16 meseci staža.

I sada, čestiti Skočajić za to što se danas u Srbiji ne može živeti od ploča optužuje – svoje sugrađane? On je valjda zbog toga ljut na nas i stoga nam poručuje da mi ne spadamo u njegovu domovinu.

Ali, da je Skočajić možda nastavio da čita literaturu koja govori i o nečem drugom osim o mladim muškarcima i njihovim problemima u sazrevanju, verovatno bi shvatio da u zemlji koja se nalazi na periferiji kapitalističkog sistema domorocima zapravo ni nisu namenjeni drugi poslovi do motača kablova i animir devojaka.

 

Reći svojoj porobljenoj zemlji da je ne voliš jer ti ne omogućava da živiš od puštanja ploča i pisanja o muzici – pa to je jednako reći svojoj staroj majci da je ne voliš zato što je siromašna i što ne može da te pošalje na Maldive.

Jednako, reći svojim sunarodnicima koji mesec dana motaju kablove za 200 evra, ili pak svojim sugrađanima koji za iste pare stoje za kasom ili isporučuju sendviče, da ih ne bi branio ni koliko pesmu o pticama – jer su, valjda, oni krivi što ti imaš tek 16 meseci radnog staža…?

Reći tako nešto, ipak, može samo onaj ko ima popriličan haos u glavi. I koji je pounutrio glavne stereotipe kolonijalne propagande o „lenjim“ i „primitivnim“ domorocima.

Lično, želim svaku sreću Skočajiću u njegovoj novoj zemlji. I želim mu da sa svojim kvalifikacijama – koje opisuje ovako: „Zna da piše, pušta muziku i sprema pomfrit“, u SAD ostvari svoje želje, definisane kao: „Mašta o kući pored mora“ i da se „vozi kabrioletom kroz autoput u Arizoni, dok mi sa zvučnika sviraju otpanjeni do daske Nil Jang ili Dinosaur Jr.“

No, ako Skočajić kojim slučajem, pu pu, daleko bilo, ipak ne dobije ono što zaslužuje… Ako ipak ne dobije muzičku rubriku „Pop-kutak“, i to najmanje u Njujork tajmsu ili Vašington postu… Ako ipak ni u SAD ne bude mogao da živi od slušanja ploča i pisanja o muzici…

Znate li ko će ponovo biti kriv? Pa ova ovde zemlja, naravno. Jer zbog nje, u kojoj se rodio a da ga „niko nije pitao“, Skočajić je izgubio toliko vremena – učeći pogrešan jezik, čitajući pogrešne pisce, slušajući pogrešnu muziku, ljubeći se na pogrešnim mestima… Upravo zbog nje je osuđen da zarađuje za život pržeći pomfri u nekom lokalu u Hjustonu, a ne pišući muzičke kritike za Njujorker.

I na kraju, a što je tako tipično, svi su izgledi da će naš slučajni Srbin u slobodnom vremenu i dalje pratiti sajtove iz svoje ne-domovine i da će uredno ostavljati komentare o svojim ne-sunarodnicima, sećajući se ranijih ne-devojaka, bivših ne-komšija i svog ne-rodnog grada…

Naš slučajni Srbin tako će ostati večno zatvoren u krugu ne-Srpstva – upravo u onome što ne voli i od čega želi da pobegne, tumarajući od jedne do druge ogorčenosti.

Slučajni Srbin postaće, na jedan pervertiran način, večiti Srbin. Nije li to paradoksalno, tragično, ali na neki način i – ispravno?


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Jedan „slučajni Srbin“

* Obavezna polja