Za Balkan, koji se nalazi na raskrsnici puteva i civilizacija, ustalilo se ime „bure baruta Evrope“. Religiozne i nacionalne protivrečnosti, povoljan geografski položaj, težnja moćnijih zemalja da sebi potčine region i još mnogo drugog je mnogo puta pretvaralo Balkan u polje sukoba. Na Balkanu je nemirno i danas. O tome kakvi se procesi tamo odvijaju i do čega oni mogu da dovedu, naš komentator razgovara sa poznatim ruskim balkanistom, doktorom političkih nauka i profesorom MGIMO (Međunarodni državni institut – fakultet za međunarodne odnose, prim. prev.) Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije, Jelenom Ponomarjevom.

Jelena Grigorevna, u Briselu je 27. aprila održan skup šefova spoljnopolitičkih resora zemalja NATO, na kome je jedna od centralnih tema bilo pitanje „otvorenih vrata na Balkanu“ (budućnost evrointegracija na Balkanu, prim. prev.). To pitanje će biti razmotreno i 17. maja, ali na samitu EU koji će biti održan u Sofiji. Čime je izazvana tolika pažnja Zapada prema Balkanu?

Zapad se nije zadovoljio time što je početkom devedesetih godina prošlog veka prema surovom scenariju uništio Jugoslaviju. On je nastavio da intenzivno nameće tzv. put evropske budućnosti, a u poslednje vreme Zapad se u tom pravcu značajno angažovao. Tako je Evropska komisija u februaru 2018. godine predstavila novu strategiju bržeg priključenja šest balkanskih zemalja Evropskoj uniji: Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Srbija, Crna Gora i čak delimično priznato Kosovo.

Evropskoj perspektivi regiona je posvećen i redovni samit EU, koji je u četvrtak otvoren u Sofiji. Na samitu je posebna pažnja bila posvećena pitanjima jačanja veza između EU i Zapadnog Balkana.

Čime se može objasniti težnja EU da balkanske zemlje ubrzano uvuče u svoje redove? Mišljenja sam da na to utiče nekoliko faktora. Pre svega želja vođstva EU da celom svetu pokažu da Bregzit nije podrio jedinstvo, da je EU ne samo živa, već i da se proširuje. Pošto je širenje na istok ograničeno Rusijom, onda je pravac proširenja EU usmeren ka jugu. Mada je i ovde proradio antiruski faktor: EU ne želi da dozvoli očuvanje, a tim pre ni jačanje pozicija Moskve na Balkanu. Jedan od faktora je i tesna povezanost EU i NATO. Prema već razrađenoj šemi prvo se nove članice primaju u NATO, a zatim u EU, ali prolazeći u međuvremenu kroz niz procedura i sprovodeći suštinske reforme u unutrašnjoj politici, koje državi faktički oduzimaju nacionalni suverenitet. Na primer, Bugarska je postala članica NATO 2004. godine, a Evropske unije 2007. godine, Hrvatska se našla u NATO-u 2009. godine, a član EU je postala 2013. godine.

Interes Zapada prema Balkanu dodatno podstiče i ekonomski faktor. Radi se o dopunskom tržištu od dvadeset miliona ljudi. Balkansko poluostrvo je bogato kamenim i mrkim ugljem. Nalazišta nafte i prirodnog gasa su retka, ali su česta nalazišta ruda obojenih metala. Preko Balkana prolaze važne energetske trase.

I najzad, EU želi da primi balkanske zemlje u svoje redove da bi im dodelila ulogu „parkinga za migrante“. To znači da na račun Balkana treba da se smanji priliv migranata u centralne delove kontinenta i druge njegove regione.

Amerikanci su 1999. godine bombardovali SRJ, a potom su se sklonili, ostavljajući Evropljanima da obnove razrušeno. Kakva je uloga u američkim geopolitičkim planovima dodeljena u ovoj fazi Balkanu?

Posle 1999. godine Amerikanci su za sebe čvrsto prisvojili ne samo pravo glavnog arbitra, već i glavnog igrača u regionu. Upravo su američki političari i vojne multinacionalne kompanije prva violina regiona. Brisel se bavi formom (prava čoveka, gej-parade i tome slično), dok je suština potpuno podređena američkom interesu. Nisu slučajno na Kosovu izgrađene dve najveće vojne baze u jugoistočnoj Evropi: Kamp Bondstil i Film-siti.

Izlazak Crne Gore iz federativne zajednice sa Srbijom bio je još jedan rezultat, sa odloženim dejstvom, NATO bombardovanja. Ova po broju mala (627 000 stanovnika) i strateški važna zemlja je insistiranjem političkih vođa, a pre svega bivšeg komunističkog lidera Mila Đukanovića, u junu 2017. godine postala dvadeset deveta članica NATO. Nije naodmet podsetiti da je Crna Gora, iako nije članica EU, podržala sankcije protiv Rusije.

Jelena Ponomarjeva potpisuje svoju knjigu u Beogradu

Nemoguće je ne primetiti da su bombardovanja i faktička okupacija balkanskih zemalja američkim i NATO jedinicama omogućili inicijatorima i izvršiocima da se na ozbiljan način obogate. Francuski istraživač Žan Darben je napisao celu knjigu o tome kako otimanje Kosova namiruje interese američkih korporacija. Neke od njih samovoljno gazduju srpskom i albanskom državnom svojinom. Tako je zahvaljujući rezultatima vojne intervencije Madlen Olbrajt postala osnivač i vlasnik kontrolnog paketa akcija u holdingu „Olbrajt grupa“, koja na Kosovu zgrće značajnu dobit u poslovima telekomunikacija. General Vesli Klark, koji je komandovao snagama NATO-a na Kosovu, danas je vlasnik kanadske energetske kompanije koja koristi ugalj i proizvode od sintetičkog goriva sa Kosova.

Srbija je jedina zemlja iz regiona koja ima mogućnosti za alternativni razvitak. Pri tome se ona nalazi pod budnim okom SAD i NATO, na nju se vrši najintenzivniji pritisak. Da li će prema Vašem mišljenju Srbija uspeti da odoli tom pritisku?

Poziciju rukovodstva Srbije možemo da označimo kao politički ekvilibrizam. Iako donosi neke plodove, takva pozicija ne može da traje večno. Pri čemu Zapad, a ne Rusija, uporno traže od Beograda da se opredeli. Sami prosudite. Uoči posete Sergeja Lavrova Srbiji, koja je u februaru ove godine bila upriličena povodom jubileja uspostavljanja diplomatskih odnosa između naših država, došlo je do dugog razgovora između predsednika države Aleksandra Vučića i šefa britanske obaveštajne službe MI-6. Sadržaj ovog razgovora je nepoznat, ali već sama činjenica da je došlo do takvog susreta mnogo govori. Posle odlaska Lavrova došlo je do Vučićevih razgovora sa Angelom Merkel, čija suština, osim nekoliko beznačajnih fraza, nije otkrivena javnosti. Zatim je došlo do posete pomoćnika državnog sekretara SAD, Vesa Mičela, koji je došao u Beograd sa novim planom Vašingtona za Kosovo i Metohiju. Karakteristično je to što je Mičel prvo boravio u Prištini, gde je jasno rekao da će snage bezbednosti „Kosova“ biti transformisane u vojsku „Republike Kosovo“ i da u toj stvari niko ne raspolaže pravom veta.

To je principijelno novi momenat u američkoj politici, zato što je do sada diplomatija SAD insistirala na tome da saglasno ustavu sve nacionalne manjine mora da se saglase sa formiranjem vojske Republike Kosovo.

Kao što dokazuje sadašnja situacija u balkanskim zemljama, njima ne samo da nije jednostavno da postanu članice EU, već ih proces pridruživanja čak i opterećuje…

Zaista je u svim balkanskim zemljama na socijalno-ekonomskom planu vrlo teška situacija: visoki nivo nezaposlenosti, odsustvo socijalne perspektive, siromaštvo, opšta degradacija infrastrukture i svih sfera života. Po podacima Svetske banke u 2016. godini zvanični nivo nezaposlenosti u regionu bio je 2-3 puta veći od proseka u EU.

Na sve to dolazi još i faktički gubitak suvereniteta. Balkan se konačno pretvorio u svetsku periferiju, gde se, prema tačnom zapažanju Eduarda Baladira, stalno širi „zona bezakonja“. Primera radi, u Bosni i Hercegovini postoji četrdeset šest vojno-terorističkih kampova, koji su u islamskoj zajednici poznati kao paradžemati (sela u kojima se ne primenjuju zakoni BiH). Tamo obučavaju teroriste, koje kasnije šalju na Bliski istok da ratuju. Sve te baze imaju tesne veze sa „Al Kaidom“ i IDIL-om, organizacijama zabranjenim u Rusiji. Takvo stanje stvari, blago rečeno, ne uliva optimizam.

Pojedini pedantni stručnjaci su utvrdili da na Balkanu postoji osamnaest velikih i malih skrivenih ili čak otvorenih konflikata, od kojih svaki može da zapali region.

Osamnaest potencijalnih konflikata je svakako previše, ali je činjenica da je Balkan konfliktni region. Usled istorijskih, kulturološko-religioznih, političkih, socijalno-ekonomskih i geopolitičkih razloga, Balkan je bio i ostao posebno osetljiva zona svetske politike. Danas se region pretvara u važno čvorište međunarodnog terorizma, koji ima regionalnu specifičnost, koja se manifestuje u dva unakrsna procesa.

Prvi je albanski iredentizam, koji ima za cilj objedinjenje u zajedničku državu svih teritorija na kojima žive Albanci. Drugi proces se razvija u okvirima islamskog ekstremizma (uglavnom je to vahabitski pokret), čiji pobornici aktivno rade na formiranju tzv. Balkanskog kalifata (BK). Radi realizacije zacrtanih ciljeva neophodna je tesna saradnja između inspiratora i organizatora islamskog ekstremizma i struktura međunarodnog organizovanog kriminala i međunarodnog terorizma.

Kao rezultat toga u regionu se formira regionalno-globalni monstrum koji predstavlja pretnju bezbednosti i teritorijalnoj celovitosti balkanskih država, a takođe i opstanku stanovništva koje ne ispoveda islam. Ako se u potencijalne granice Balkanskog kalifata uključuju teritorije Albanije, Grčke, Bugarske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Srbije, računajući i Kosovo, Crne Gore, onda scenario može da se realizuje na dva načina.

U jednom slučaju to je stvaranje „Velike Albanije“, koja treba da objedini Albaniju, Kosovo, Zapadnu Makedoniju (Republika Ilirida), jugoistočnu Crnu Goru (Malesija) i severozapadnu Grčku (Čamerija). Druga varijanta predviđa ujedinjenje teritorija na kojima pretežno žive Albanci kroz savez islamskih oblasti, koje treba da postanu most između Bliskog istoka, Turske i Sandžaka (jug Srbije). Tako se albanski projekat pokazuje kao deo znatno šire strategije „Al Kaide“ i delimično se poklapa sa scenarijem Balkanskog kalifata. Očigledno je da će realizacija takvih scenarija prouzrokovati tri glavna sukoba: Srbi–„Kosovari“ i šire Albanci, Srbi–bosanski muslimani i Makedonci–Albanci. Pri tom, pre svega, nije reč o međunacionalnim, već o međureligioznim sukobima, u kojima su pravoslavni narodi prinuđeni da se suprotstave ekspanziji radikalnog islama.

Vi ste već pomenuli ulogu koja je dodeljena Balkanu u vezi sa migracijama. Kako se region danas nosi sa rekom svih zamislivih i nezamislivih migranata iz Afrike, Avganistana i sa Bliskog istoka?

S jedne strane, za Balkan su migracije uobičajena stvar. Talasi ljudi su tokom celokupne istorije zapljuskivali Balkan i prelazili preko njega. S druge strane, od 2015. godine ova pojava je dobila takve grandiozne razmere i izazvala takve negativne posledice s kojima balkanske zemlje nisu u stanju da se nose, ni uz pomoć para iz EU. Stvar je u tom što migracioni tok može u korenu da izmeni etno-religioznu i političku situaciju u regionu.

Ko su uopšte ti migranti, posmatrano sa socijalnog stanovišta?

Ogromnu većinu migranata čine muškarci u uzrastu od dvadeset sedam do trideset godina, koji ispovedaju islam. Po pravilu njima ne nedostaje novac. Po svim obeležjima oni su u stanju da formiraju tajne terorističke ćelije i da se aktivno uključe u realizaciju scenarija: stvaranje „Balkanskog kalifata“ i svebalkanske albanske države.

Ruta kojom se kreće ogromna većina migranata prolazi kroz Tursku, odatle morem stižu u Grčku, zatim prelaze granicu Makedonije, dalje se kreću ka srpskoj granici, prelaze je i upućuju se u neveliki pogranični grad Preševo, čijih 90% stanovnika čine Albanci. Po neko od njih dospeva u unutrašnjost Srbije, ali osnovna masa migranata kreće dalje ka Evropi. Važno je istaći da pod vidom migranata u Evropsku uniju odlaze i kosovski Albanci, koji tamo šire već postojeće i formiraju nove kriminalne mreže.

Još jedan problem prati migraciju. To je trgovina narkoticima. Da li je sadašnji Balkan u tom smislu već postao još jedan „prozor u Evropu“?

Balkan nije samo narko-teroristički „prozor u Evropu“, već njena širom otvorena vrata. Posle okupacije od strane NATO pakta 1999. godine, Kosovo je postalo pravi raj za narko-dilere. Prema podacima obaveštajnih službi, kroz ruke albanskih narko-dilera svakog meseca prolaze četiri od šest tona heroina koje se proizvedu u Avganistanu, a godišnja dobit kriminalnih grupa od trgovine narkoticima dostiže nekoliko milijardi dolara. To su službeni podaci, a stvarnost je još užasnija. Za isporuku heroina u Evropu zaduženo je oko trideset albanskih narko-klanova, od kojih svaki kontroliše svoj udeo u trgovini narkoticima.

U okviru „balkanske rute“ postoji pet osnovnih kanala za isporuku narkotika:

  1. Albanski, koji prolazi kroz Albaniju, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, srednju Bosnu i dalje u Evrope. Ime ovog kanala potiče od toga što on pretežno prolazi preko teritorija na kojima u kompaktnim masama žive Albanci.
  2. Zeleni kanal („Zetra“) započinje u Turskoj, potom prolazi kroz južnu Bugarsku naseljenu muslimanima, zahvata Makedoniju, kao bazu za pretovar koristi Preševo u južnoj Srbiji i završava u Bosni. „Zetra“ (Turska-Bosna), kao jedan od glavnih pravaca kriminalne trgovine, istorijski je bila glavni put za prodor islama u Evropu.
  3. Ruta „D“ ili put kroz Dubrovnik, koji prolazi preko graničnog prelaza „Debeli brijeg“.
  4. Ruta „R“ ili put kroz Rijeku, koristi se samo kada postoje pouzdani logistički centri u Hrvatskoj i radi direktnih isporuka narkotika i oružja. Treba reći da kriminalne veze albanskih klanova u Hrvatskoj, a takođe i u Sloveniji, postoje već nekoliko decenija.
  5. Severna ruta obezbeđuje isporuku narkotika sa teritorije Balkana kroz Češku u skandinavske zemlje.

Važan faktor koji utiče na procvat trgovine narkoticima je direktni interes krupnih korporacija različitih struktura i niza porodica-klanova svetskog establišmenta. Trgovina narkoticima u svetskim dimenzijama je nemoguća bez podrške banaka, obaveštajnih struktura kako državnih, tako i privatnih čiji su vlasnici krupne korporacije. Zbog toga sam uverena da su vojne baze SAD na Kosovu, na koje dnevno sleće po nekoliko transportnih aviona, uključene u trgovinu narkoticima. Na mulama i magarcima je nemoguće dostavljati tone avganistanskog heroina u Evropu. Prvo se sve to distribuira na Kosovo, a onda posredstvom albanskog lanca u sve evropske gradove.

Do sada smo govorili o Zapadnom Balkanu, ali tu je još i Bugarska. Ona se nalazi pored ovih konfliktnih zona. U čemu je bugarska specifičnost, šta je osobenost bugarske spoljne politike?

U političkom i socijalno-ekonomskom smislu situacija u Bugarskoj ništa nije bolja od one na postjugoslovenskom prostoru. Karakter suverene spoljne politike zemlje ogleda se u dve reči: (takve) politike nema. Bugarska sprovodi liniju koja je usaglašena sa Vašingtonom i Briselom, pri tom u prvom redu sa Vašingtonom.

Na ovom pitanju ću se pozvati na mišljenje uglednog bugarskog istoričara, iskrenog prijatelja naše zemlje, Darine Grigorevne. Inače, nedavno je u izdanju „Sveta knjige“ objavljena njena knjiga „Ruski feniks: od carske prošlosti ka evroazijskoj budućnosti“, u kojoj ona razmišlja ne samo o uzrocima tragičnih događaja 20. veka u istoriji Rusije, nego i o mogućnostima budućih uspeha.

Što se tiče spoljne politike Bugarske, ona je, prema njenim rečima, tokom poslednjih decenija usmerena na odvajanje Bugara od Rusije. Pri tome, bugarski političari nisu toliko agresivni u svojoj retorici i delovanju, kao što su to Poljaci ili pribaltički političari, ali politiku razdvajanja sprovode vrlo dosledno. Interesantno je da i u oceni oslobađanja Bugarske tokom rusko-turskog rata (bugarska) Vlada vrši zamenu teza.

Niko ne umanjuje značaj podviga običnih vojnika i oficira, ma koje da su nacionalnosti, ali su svi oni Bugarsku oslobađali pod ruskim zastavama.

Prema tome, stavljanje naglaska na nacionalno prebrojavanje zaraćenih naroda, a ne na ulozi Rusije, predstavlja u sadašnjim uslovima politički akt koji se uklapa u opšti pravac „istiskivanja“ Rusije iz regiona.

U isto vreme sadašnji predsednik Rumen Radev, iako nije rusofil, takvih i nema u političkom establišmentu zemlje, zalaže se za pragmatizam u spoljnoj politici i više puta je javno izjavio da je neophodno da dođe do otopljavanja u bugarsko-ruskim odnosima. Međutim, predsednik je reprezentativna figura, jer je Bugarska parlamentarna republika, u kojoj glavna uloga pripada premijeru. Bojko Borisov nastupa u stilu Merkelove, prevrtljiv je i nepouzdan, ne daje oštre izjave, ali radi po američkim obrascima. U Bugarskoj se nalaze tri američke vojne baze (avio baze Bezmer i Graf Ignjatijevo i poligon Novo Selo), pa to i određuje spoljnu politiku Bugarske.

Između Rusije i Balkana postoje duboke istorijske i kulturne veze, ali koliko su danas one jake? Jedni analitičari tvrde da se Balkan postepeno udaljava od Rusije, dok drugi tvrde da Rusija pridaje malo pažnje Balkanu. Ima i takvih koji, naprotiv, govore da je za Rusiju beskorisno da se meša u poslove balkanski zemalja. Šta Vi kažete na to?

Poslednja tvrdnja je laž. Reći ovo: što je manja pažnja koju Rusija pridaje  Balkanu, to se oni više udaljavaju od nas. Saradnja, kao i nesaradnja, donosi svoje plodove. I nebitno je da li je reč o Grčkoj, Bugarskoj ili Srbiji. Podsećam, da Rusija nikada u istoriji Balkana nije unosila konfrontacije u region, već se uvek trudila da ih eliminiše i pomogne balkanskim narodima da štite nacionalne interese, očuvaju kulturne i religiozne tradicije.

Preveo – Zoran Čvorović


Izvor: Krasnaя zvezda/Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Jelena Ponomarjeva o situaciji na Balkanu

* Obavezna polja