borislav radovanovic 2Пратим изјаве еминентних српских аналитичара и питам се да ли можда живимо у некаквим паралелним световима. Неки, тако, процењују да би неуспех војног пуча у Турској могао у перспективи допринети развоју српске провреде(???). Карикирају како ће Ердоган сад начинити отклон према Сједињеним Државама и приближити се Русији, а то (бар по њима) значи и Србији. Видим и да неки „стручњаци“ мантрају како би пучисти, да су успели, „сигурно угрозили Србију и Српску“ (ето Ердоган нас „чува“!). Има још сличних (квази)опсервација, но посебно ми је интересантна та да су Сједињене Државе и ЦИА организовале свргавање Ердогановог режима.

Такве конструкције тешко да пролазе некаква есенцијална питања каква у сличним ситуацијама морамо поставити. Примера ради, морамо се запитати: колико је реално да Барак Обама у задњим месецима мандата одобри реализацију ФИД операције свргавања шефа савезничке (НАТО) државе? Овакве операције се у принципу не изводе без председниковог потписа и печата. Можемо размишљати и о ангажованости појединих „отуђених центара моћи“, као у случају кад је Хилари Клинтон рушила Гадафија, но и ту се морамо запитати: ко би се усудио на такве потезе? Посебно у овако сложеној и унутрашњој/предизборној и геополитичкој ситуацији. Или, након обелодањивања фамозног Чилкотовог извештаја о противправном обарању Садама Хусеина.

Дакле, то што Сједињене Државе подржавају Фетулаха Гулена, кога Ердоган оптужује као кључног актера покушаног преврата, и на чему поједини аналитичари базирају процене, у суштини кореспондира са њиховим општим принципима примене „меке моћи“ у државама за какве су заинтересовани. Американци увек подржавају више политичких лидера, међусобно их конфронтирају, инструментализују и (зло)употребљавају зарад својих интереса. Но, уколико тежимо ка томе да ствари гледамо иоле објективно морамо прихватити чињеницу да Сједињене Државе понајвише подржавају Ердогана и да је управо захваљујући њиховој помоћи доспео до нивоа данашње моћи.

Да бих успешно поентирао морам подсетити на неколико чињеница какве јавност никако да препозна у оном феноменолошком и етимолошком смислу. Тајип Ердоган је класичан репрезент „неоселефизма“ створеног унутар идентичних центара моћи какви су претходно идејно осмислили и материјализовали фашизам, нацизам и сличне антицивилизацијске идеологије. Без спољне финансијске, политичке, обавештајне, медијске и друге помоћи Хитлер би остао запамћен као локална будала и предмет немачке свеопште спрдње. Но, данас већ мање-више познати центри моћи произвели су фамозни „привредни бум“ потребан да Немачку оспособи за изазивање још једног глобалног крвопролића, на каквом су као „тихи партнери“ значајно увећали сопствена богатства. Уколико тежимо да историју користимо као полазиште у препознавању актуелних геополитичких догађања упоређивање ондашње Немачке и данашње Турске има потребну логику и чињеничну утемељеност.

Баш као и његов поменути претходник, Ердоган је пје освајања власти (1999. г.) осуђен и затворен обзиром да тадашњој секуларној Турској власти нису била прихватљива његова поимања „милитаризације ислама“. Заиста је фасцинантно како „бивши робијаши“ остварују важну улогу у кризним светским дешавањима, а о чему смо и из сопствене историје могли штошта научити. При том, морам цинично приметити да су и Хитлер и Ердоган еклатантни примери да је крајње накарадне идеологије могуће ширити и снажити на још накараднијој економској основи. Могуће јесте, али само до оног нивоа кад за „тихе партнере“ постају употребљиво средство глобалне деструкције.

Оно на чему желим поентирати у овом делу анализе јесте да су Сједињене Државе и поједини центри моћи западне хегемоније зарад сопствених интереса и реализације замишљених пројекција будућности, управо оваквог, Ердогана устоличили и међународно ојачали. При том, од њега (као марионете) тек очекују одређене потезе, а онај најважнији јесте ширење међумуслиманског крвопролића и страдања. У том смислу је ирационално размишљати о његовом свргавању. То би било као да је Хитлер оборен 1939. године, а пројектован је управо за оно шта је након тога уследило. Но, да би моје тврдње биле разумљивије морам објаснити на каквим основама функционише Ердоганов режим, а то у ширем подразумева и појашњавање нечега шта називам „концептом исламске државе“.

erdogan-puc-pristalice

КОНЦЕПТ ИСЛАМСКЕ ДРЖАВЕ

Дакле, ван сваке сумње, Тајип Ердоган политичку снагу црпи из економског развоја какав је материјализовао по доласку на власт. То се нормално рефлектовало на побољшање животног стандарда популације, а у даљем и на све већу подршку народа његовој „политици“. По мени, понавља се економски концепт Хитлерове Немачке, накарадан и дугорочно неодржвив, али на кратке стазе остварив. Само што овога пута на делу имамо спој ислама и економије или „исламске економије“, но у сваком случају понавља се „економски бум“ на ирационалним основама. Нормално, вештачки креиран! Елем, хајде да детерминишемо Ердоганов „случај“.

За Ердогана је познато да је од ране младости врло активан у сфери политичких опција радикалног исламизма какве су се супротстављале Ататурковом концепту развоја секуларног друштва. Био је активиста више партија чији је рад забрањиван. Занимљиво, и његово формално образовање (завршио је економски факултет и муслиманску верску школу) јесте на фону „исламске економије“. Но, од суштинског значаја јесте Ердоганово поимање ислама. То је тај спорни „селефијско-секташки“ правац какав заступају верско-политичке организације попут Муслиманске браће (њему блиске), и из каквог су изникла цивилизацијска чудовишта попут Ал Каиде или Исламске државе (за које опет знамо ко их је и како створио!).

Дакле, тиме што је на позицију премијера дошао један исламистички фундаменталиста арапски свет, иначе прилично нетолерантан према Ататурковој Турској, битно мења однос према тој земљи. То се аутоматизмом рефлектује на плану развоја економских односа, а посебо у домену инвестиција, трговине, извоза и туризма. Један од кључних извора турског развоја током задње декаде почива на идеолошкој блискости Ердогана и политичких лидера појединих богатих муслиманских земаља.

Но, Ердоганово тумачење ислама врло је „привлачно“ и западним центрима моћи. Можемо то посматрати кроз примену доктрине дивиде ет импера, можемо кроз англоамеричке стратегије „унутрашње одбране пријатељске земље“, али у сваком случају долазимо до чињенице да одређени западни центри моћи редовно подржавају и потпомажу различите радикално-исламистичке покрете.

Баш како на нивоу циљних држава центри западне хегемоније инструментализују и сукобљавају поједине лидере, или како на ширем плану идентично конфронтирају државе, тако чине и у домену идеологија. При томе, кад је ислам у питању посебно су им интересантне те декадентне и секташке подкатегорије чије битисање почива на хадису Посланика Мухамеда о томе да ће исламска заједница (уммет) бити подељена на 73 групе, од којих ће само једна ући у његов џенет. Вековима се различите групе међусобно тамане у настојању да постану „они изабрани“, а видимо да то траје и данас.

Но, у појединим друштвима, укључујући и турско, временом се ислам развио, превазишао конфронтације на таквим тумачењима, прилагодио модерним секуларним друштвима и тако „постао неупотребљив“ за хегемонистичке центре Запада, какви на бази међумуслимаских подела материјализују доминацију и сопствене интереса. Управо због њихове аутодеструктивне и конфликтне нарави Запад потиче идеје враћања на „изворна тумачења ислама“, због чега је сасвим очекивано подржао и власт Тајипа Ердогана. То се даље материјализовало у сфери економског повезивања Запада и Турске, односно у домену инвестиција, извоза, туризма и економије уопште, те додатно ојачало међународну позицију Турске и – понајвише њеног председника.

Значи, Ердоганова накарадна идеологија довела је до приближавања Турске са богатим арапским земљама какве воде слични идеолошки залуђеници. На другој страни Запад редовно помаже радикалне исламисте и на том плану је Ердогановој Турској обезбедио разне повољне економске аранжмане. У бити један специфичан спој различитих интереса и геополитичких околности произвели су могућност развоја турске привреде иако је Ердоган исту засновао на поприлично ирационалним основама споја ислама и економије или „исламске економије“. Елем, од суштинског значаја је схватање како „исламска економија“ чини само елемент „исламског друштва“, односно „исламске државе“.

Овде морам истаћи како Ердоган није смислио „рецепт исламске економије“, просто због чињенице да такве идеје налазимо у „Исламској декларацији“ Алије Изетбеговића. Неколико деценија прије Ердогана „наш“ Алија се бавио својеврсним моделом подруштвљавања природних ресурса у функцији стварања исламске државе. Нису случајно или ситуационо амерички, британски и други центри моћи западне хегемоније подржали Изетбеговића. Та Изетбеговићева специфична политичка синергија идеја фашизма и радикалног исламизма одлично се уклопила у пројекције успостављања Новог светског поретка. Без обзира на дужину текста морам појаснити улогу Алије Изетбеговића у односу на креирање феномена „исламска држава“, какав је у Ердогановом случају касније само усавршен.

erdogan-puc-mreze

Алија Изетбеговић, баш као касније Ердоган, Мухамед Морси и сличне Западу прихватљиве „демократе“, како у Исламској декларацији сам наводи, ислам перципира као „јединство вере и политике“. У принципу, Изетбеговић и слични недовољно верско образовање настоје надокнадити политичким знањима (једнако накарадним!), док суштински ислам користе само као инструмент властитог политичког позиционирања. Без обзира о коме говоримо редовно уочавамо идентичну матрицу у каквој се политички манипуланти конфронтирају са верским институцијама, које се одбијају повиновати њиховим политичким захтевима (деценијама се Алија сукобљавао са ИВЗ док није устоличио реиса Церића), шта их у даљем редовно уводи у зону секташења и сличних декаденција. Увек је реч о „аутентичним тумачима“ Курана и то само оних основа какве су уопште успели савладати. Затим, верски манипуланти редовно зазивају враћање у први век ислама кад је остварена убедљиво највећа експанзија те религије, шта у даљем подразумева радикализацију и насилност, па нетолеранцију према немуслиманима и тд.

Елем, оно шта Изетбеговића Сениора издваја јесте настојање да кроз један скарабуџен памфлет покуша дефинисати појмове као што су „исламско друштво“, „исламски поредак“ и „исламска држава“. Суштински „исламско друштво“ је већинска заједница муслимана каква има задатак да успостави шеријатски поредак и у коначници „исламску државу“, каквој је Куран једини устав и закон. У модерној пракси његове замисли су неизводљиве, но глобалистичким центрима моћи и није накана развијати ислам, него га разарати, злоупотребљавати и подређивати сопственим интересима. Зато су глобалисти прво напали јужнословенске муслимане, иначе репрезенте модерног европског ислама. Након тога следе Ататуркови секуларни Турци, па Тунижани, Египћани, Либијци, Сиријци и остали. Морамо схватити да глобалисти листом нападају оне цивилизацијски напредне већинско муслиманске заједнице, какве теже ка стварању модерних секуларних друштава и, оно најгоре, ка суверенитету и очувању властитих природних богатстава. У таквим друштвима Запад разне екстремне, девијантне, секташке и насилне групе инструментализује за обарање легитимних секуларних режима и успостављање власти са којима могу манипулисати како им воља. Управо како то чини са монархијом Сауда којој је „подарио“ државу.

Значи, „концепт исламске државе“ у својој есенцији је тек пуки инструмент центара моћи глобализације и Новог светског поретка против Муслимана као заједнице и против појединих држава за чија богатства су врло заинтересовани. Но, у даљем функција „исламске државе“ јесте конфронтација са другим немуслиманским друштвима, односно са човечанством уопште. Одавно тврдим да оно што перципирамо као „Исламску државу“ у зараћеној Сирији треба да произведе тешко међумуслиманско крвопролиће, а потом и интервенцију једног још увијек недефинисаног броја држава (нпр. инструментализују Француску) са циљем освајања пребогатог Јужног Медитерана. У питању је пројекат чија реализација траје годинама и у каквом Тајип Ердоган остварује намењену му улогу, односно тек треба да материјализује одређене замисли његових ментора. Који, узгред речено, немају никаквих мотива да га руше.

МОЈА ПОДРШКА ПУЧИСТИМА!

Искрено, није ми јасно због чега у баш сваки светски важан догађај морамо уплитати ЦИА или Пентагон. Ваљда је могуће да одређене снаге самоиницијативно и без спољне помоћи организују одређене промене. Управо верујем да се нешто слично ових дана одиграва у Турској. О чему је реч?

Крвопролића и нестабилности произведена „арапским пролећем“ мање-више трају и данас, а кад је листом саучествовао у дестабилизацијама других земаља сопственог окружења Ердоган је морао мислити и на то да ће се конфликти рефлектовати и у његово двориште. Данас је неспорно да су Ердоган, Давутоглу и њихови најближи сарадници профитирала кријумчарењем нафте, оружја, терориста, уметничких дела и историјских артефаката. Баш као што је неспорно да су учестали и све бруталнији терористички напади, протести различитих друштвених („секуларисти“) или етничких (Курди) категорија и други тешки унутрашњи проблеми какве Турска месецима трпи директна последица накарадне политике руководства земље. Сасвим очекивано проблеми су кулминирали покушајем војног пуча и није ми јасно зашто томе морамо додавати којекакве неутемељене конотације. Уосталом, догодило се управо оно шта је светска јавност месецима очекивала и управо због тога су уследиле онако брзе и једногласне реакције политичких моћника.

Према до данас познатим подацима носиоци неуспелог пуча долазе из категорије „секулариста“, какви у есенцији представљају онај општецивилизацијски најприхватљивији део турског друштва (интелектуалци, правници, новинари, официри и други представници урбане културе). Таквих су се западни лидери одрекли још током трајања сукоба, а о чему понајбоље сведоче њихове изјаве даване у критичним тренуцима, док су, на другој страни, подржали једног секташког малоумника, диктатора, мегаломана и – кукавицу!

Да, свет је подржао једну обичну кукавицу, који се већ са првим назнакама опасности „дигао у ваздух“ и почео тражити азил од Немачке, а дознаћемо и од кога још. Потом је „са сигурне дистанце“ позвао народ да изађе на улице и брани његов режим. Вратио се тек кад је било јасно да су пучисти савладани. Баш „витешки“ нема шта!? Но, проблеми тек следе обзиром на уобичајену склоност кукавица ка искаљивању на немоћнима. Видимо да се број смртно страдалих константно увећава, па можемо сасвим оправдано сумњати да Ердоган врши ликвидације својих противника. Уз то су кренула масовна хапшења (задње преко 6 000) и то на бази врло дискутабилне правне основаности, а можемо само претпоставити каква права уживају утамничени.Потом, видимо да је већ сменио преко 2 700 судија и тужилаца (незапамћено у модерној светској пракси!) – чија упражњена места ће попунити себи оданим „кадијама“, чија ће права функција доћи до изражаја након враћања смртне казне. Тек ће свет видети кога је подржао!

erdogan-puč-660x330

У даљем видимо да је Ердоган од Американаца већ затражио изручење Гулена, да на заседању парламента влада незапамћено „једноумље“, односно да режим неуспели пуч максимално користи за успостављање потпуне доминације. Управо из речи самог Ердогана видимо како ће овај догађај резултирати – назвао га је „Божјим даром“! Подсетићу да већ неко време настоји сакупити потребну већину и променити устав, односно увести председнички систем каквим би проширио овлаштења и сопствену моћ. Сасвим утемељено можемо очекивати да ће Ердоган у максимално могућој мери искористити дату ситуацију и свој надимак „Султан“ преточити у реалну политичку позицију неограничене моћи. У бити то је оно суштинско шта су пучисти покушали спречити, а шта су светски моћници подржали. Баш као што су њима слични својевремено подржавали Хитлера!

На крају морам апострофирати да ме просто боли понашање грађана развијених друштава спрам политичких ставова њихових лидера. Зар су их изабрали да подржавају диктаторе попут Ердогана, какви угрожавају човечанство? У ствари, већина њих појма нема ни зашто, ни за кога је гласало, а понајмање како се све то рефлектује на њихове животе. Најбољи примјер је Британка Луси, која је рекла да је убиство 84 особе “покварило” њено шопинг путовање у Ницу. Како сад нашој Луси појаснити да Ердоган сноси личну одговорност за ескалацију тероризма широм света, једнако као и њен премијер који га подржава? Овако, остаје нам да закључимо како ће наша Луси и слични из те фамозне „златне милијарде“ још неко време трпети „ризичне шопинге“, а шта је тек почетак онога шта одавно предвиђам – ескалације већ започетог светског рата.

У том смислу ценим да је несупели турски пуч у својој есенцији позитиван чин разума против свеопштег лудила, да је у питању цивилизацијски прихватљиво понашање, а посебице у датим/наметнутим околностима. Лично подржавам и пучисте и њихове поступке, те жалим што ова накана није успјела. Прихватам и да други мисле различито, па чак и фантазије да ће Ердоган допринети „развоју српске привреде“, уз опаску да сам доиста најсрећнији кад погрешим у проценама извора и обима опасности. Проблем је што се то врло ретко догађа.

Остале текстове аутора читајте на његовом блогу: http://borislavradovanovic.blogspot.rs/


Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Оставите коментар

Оставите коментар на Ердоган – нова марионета глобалистичког хаоса

* Обавезна поља