borislav radovanovic 2Pratim izjave eminentnih srpskih analitičara i pitam se da li možda živimo u nekakvim paralelnim svetovima. Neki, tako, procenjuju da bi neuspeh vojnog puča u Turskoj mogao u perspektivi doprineti razvoju srpske provrede(???). Karikiraju kako će Erdogan sad načiniti otklon prema Sjedinjenim Državama i približiti se Rusiji, a to (bar po njima) znači i Srbiji. Vidim i da neki „stručnjaci“ mantraju kako bi pučisti, da su uspeli, „sigurno ugrozili Srbiju i Srpsku“ (eto Erdogan nas „čuva“!). Ima još sličnih (kvazi)opservacija, no posebno mi je interesantna ta da su Sjedinjene Države i CIA organizovale svrgavanje Erdoganovog režima.

Takve konstrukcije teško da prolaze nekakva esencijalna pitanja kakva u sličnim situacijama moramo postaviti. Primera radi, moramo se zapitati: koliko je realno da Barak Obama u zadnjim mesecima mandata odobri realizaciju FID operacije svrgavanja šefa savezničke (NATO) države? Ovakve operacije se u principu ne izvode bez predsednikovog potpisa i pečata. Možemo razmišljati i o angažovanosti pojedinih „otuđenih centara moći“, kao u slučaju kad je Hilari Klinton rušila Gadafija, no i tu se moramo zapitati: ko bi se usudio na takve poteze? Posebno u ovako složenoj i unutrašnjoj/predizbornoj i geopolitičkoj situaciji. Ili, nakon obelodanjivanja famoznog Čilkotovog izveštaja o protivpravnom obaranju Sadama Huseina.

Dakle, to što Sjedinjene Države podržavaju Fetulaha Gulena, koga Erdogan optužuje kao ključnog aktera pokušanog prevrata, i na čemu pojedini analitičari baziraju procene, u suštini korespondira sa njihovim opštim principima primene „meke moći“ u državama za kakve su zainteresovani. Amerikanci uvek podržavaju više političkih lidera, međusobno ih konfrontiraju, instrumentalizuju i (zlo)upotrebljavaju zarad svojih interesa. No, ukoliko težimo ka tome da stvari gledamo iole objektivno moramo prihvatiti činjenicu da Sjedinjene Države ponajviše podržavaju Erdogana i da je upravo zahvaljujući njihovoj pomoći dospeo do nivoa današnje moći.

Da bih uspešno poentirao moram podsetiti na nekoliko činjenica kakve javnost nikako da prepozna u onom fenomenološkom i etimološkom smislu. Tajip Erdogan je klasičan reprezent „neoselefizma“ stvorenog unutar identičnih centara moći kakvi su prethodno idejno osmislili i materijalizovali fašizam, nacizam i slične anticivilizacijske ideologije. Bez spoljne finansijske, političke, obaveštajne, medijske i druge pomoći Hitler bi ostao zapamćen kao lokalna budala i predmet nemačke sveopšte sprdnje. No, danas već manje-više poznati centri moći proizveli su famozni „privredni bum“ potreban da Nemačku osposobi za izazivanje još jednog globalnog krvoprolića, na kakvom su kao „tihi partneri“ značajno uvećali sopstvena bogatstva. Ukoliko težimo da istoriju koristimo kao polazište u prepoznavanju aktuelnih geopolitičkih događanja upoređivanje ondašnje Nemačke i današnje Turske ima potrebnu logiku i činjeničnu utemeljenost.

Baš kao i njegov pomenuti prethodnik, Erdogan je pje osvajanja vlasti (1999. g.) osuđen i zatvoren obzirom da tadašnjoj sekularnoj Turskoj vlasti nisu bila prihvatljiva njegova poimanja „militarizacije islama“. Zaista je fascinantno kako „bivši robijaši“ ostvaruju važnu ulogu u kriznim svetskim dešavanjima, a o čemu smo i iz sopstvene istorije mogli štošta naučiti. Pri tom, moram cinično primetiti da su i Hitler i Erdogan eklatantni primeri da je krajnje nakaradne ideologije moguće širiti i snažiti na još nakaradnijoj ekonomskoj osnovi. Moguće jeste, ali samo do onog nivoa kad za „tihe partnere“ postaju upotrebljivo sredstvo globalne destrukcije.

Ono na čemu želim poentirati u ovom delu analize jeste da su Sjedinjene Države i pojedini centri moći zapadne hegemonije zarad sopstvenih interesa i realizacije zamišljenih projekcija budućnosti, upravo ovakvog, Erdogana ustoličili i međunarodno ojačali. Pri tom, od njega (kao marionete) tek očekuju određene poteze, a onaj najvažniji jeste širenje međumuslimanskog krvoprolića i stradanja. U tom smislu je iracionalno razmišljati o njegovom svrgavanju. To bi bilo kao da je Hitler oboren 1939. godine, a projektovan je upravo za ono šta je nakon toga usledilo. No, da bi moje tvrdnje bile razumljivije moram objasniti na kakvim osnovama funkcioniše Erdoganov režim, a to u širem podrazumeva i pojašnjavanje nečega šta nazivam „konceptom islamske države“.

erdogan-puc-pristalice

KONCEPT ISLAMSKE DRŽAVE

Dakle, van svake sumnje, Tajip Erdogan političku snagu crpi iz ekonomskog razvoja kakav je materijalizovao po dolasku na vlast. To se normalno reflektovalo na poboljšanje životnog standarda populacije, a u daljem i na sve veću podršku naroda njegovoj „politici“. Po meni, ponavlja se ekonomski koncept Hitlerove Nemačke, nakaradan i dugoročno neodržviv, ali na kratke staze ostvariv. Samo što ovoga puta na delu imamo spoj islama i ekonomije ili „islamske ekonomije“, no u svakom slučaju ponavlja se „ekonomski bum“ na iracionalnim osnovama. Normalno, veštački kreiran! Elem, hajde da determinišemo Erdoganov „slučaj“.

Za Erdogana je poznato da je od rane mladosti vrlo aktivan u sferi političkih opcija radikalnog islamizma kakve su se suprotstavljale Ataturkovom konceptu razvoja sekularnog društva. Bio je aktivista više partija čiji je rad zabranjivan. Zanimljivo, i njegovo formalno obrazovanje (završio je ekonomski fakultet i muslimansku versku školu) jeste na fonu „islamske ekonomije“. No, od suštinskog značaja jeste Erdoganovo poimanje islama. To je taj sporni „selefijsko-sektaški“ pravac kakav zastupaju versko-političke organizacije poput Muslimanske braće (njemu bliske), i iz kakvog su iznikla civilizacijska čudovišta poput Al Kaide ili Islamske države (za koje opet znamo ko ih je i kako stvorio!).

Dakle, time što je na poziciju premijera došao jedan islamistički fundamentalista arapski svet, inače prilično netolerantan prema Ataturkovoj Turskoj, bitno menja odnos prema toj zemlji. To se automatizmom reflektuje na planu razvoja ekonomskih odnosa, a posebo u domenu investicija, trgovine, izvoza i turizma. Jedan od ključnih izvora turskog razvoja tokom zadnje dekade počiva na ideološkoj bliskosti Erdogana i političkih lidera pojedinih bogatih muslimanskih zemalja.

No, Erdoganovo tumačenje islama vrlo je „privlačno“ i zapadnim centrima moći. Možemo to posmatrati kroz primenu doktrine divide et impera, možemo kroz angloameričke strategije „unutrašnje odbrane prijateljske zemlje“, ali u svakom slučaju dolazimo do činjenice da određeni zapadni centri moći redovno podržavaju i potpomažu različite radikalno-islamističke pokrete.

Baš kako na nivou ciljnih država centri zapadne hegemonije instrumentalizuju i sukobljavaju pojedine lidere, ili kako na širem planu identično konfrontiraju države, tako čine i u domenu ideologija. Pri tome, kad je islam u pitanju posebno su im interesantne te dekadentne i sektaške podkategorije čije bitisanje počiva na hadisu Poslanika Muhameda o tome da će islamska zajednica (ummet) biti podeljena na 73 grupe, od kojih će samo jedna ući u njegov dženet. Vekovima se različite grupe međusobno tamane u nastojanju da postanu „oni izabrani“, a vidimo da to traje i danas.

No, u pojedinim društvima, uključujući i tursko, vremenom se islam razvio, prevazišao konfrontacije na takvim tumačenjima, prilagodio modernim sekularnim društvima i tako „postao neupotrebljiv“ za hegemonističke centre Zapada, kakvi na bazi međumuslimaskih podela materijalizuju dominaciju i sopstvene interesa. Upravo zbog njihove autodestruktivne i konfliktne naravi Zapad potiče ideje vraćanja na „izvorna tumačenja islama“, zbog čega je sasvim očekivano podržao i vlast Tajipa Erdogana. To se dalje materijalizovalo u sferi ekonomskog povezivanja Zapada i Turske, odnosno u domenu investicija, izvoza, turizma i ekonomije uopšte, te dodatno ojačalo međunarodnu poziciju Turske i – ponajviše njenog predsednika.

Znači, Erdoganova nakaradna ideologija dovela je do približavanja Turske sa bogatim arapskim zemljama kakve vode slični ideološki zaluđenici. Na drugoj strani Zapad redovno pomaže radikalne islamiste i na tom planu je Erdoganovoj Turskoj obezbedio razne povoljne ekonomske aranžmane. U biti jedan specifičan spoj različitih interesa i geopolitičkih okolnosti proizveli su mogućnost razvoja turske privrede iako je Erdogan istu zasnovao na poprilično iracionalnim osnovama spoja islama i ekonomije ili „islamske ekonomije“. Elem, od suštinskog značaja je shvatanje kako „islamska ekonomija“ čini samo element „islamskog društva“, odnosno „islamske države“.

Ovde moram istaći kako Erdogan nije smislio „recept islamske ekonomije“, prosto zbog činjenice da takve ideje nalazimo u „Islamskoj deklaraciji“ Alije Izetbegovića. Nekoliko decenija prije Erdogana „naš“ Alija se bavio svojevrsnim modelom podruštvljavanja prirodnih resursa u funkciji stvaranja islamske države. Nisu slučajno ili situaciono američki, britanski i drugi centri moći zapadne hegemonije podržali Izetbegovića. Ta Izetbegovićeva specifična politička sinergija ideja fašizma i radikalnog islamizma odlično se uklopila u projekcije uspostavljanja Novog svetskog poretka. Bez obzira na dužinu teksta moram pojasniti ulogu Alije Izetbegovića u odnosu na kreiranje fenomena „islamska država“, kakav je u Erdoganovom slučaju kasnije samo usavršen.

erdogan-puc-mreze

Alija Izetbegović, baš kao kasnije Erdogan, Muhamed Morsi i slične Zapadu prihvatljive „demokrate“, kako u Islamskoj deklaraciji sam navodi, islam percipira kao „jedinstvo vere i politike“. U principu, Izetbegović i slični nedovoljno versko obrazovanje nastoje nadoknaditi političkim znanjima (jednako nakaradnim!), dok suštinski islam koriste samo kao instrument vlastitog političkog pozicioniranja. Bez obzira o kome govorimo redovno uočavamo identičnu matricu u kakvoj se politički manipulanti konfrontiraju sa verskim institucijama, koje se odbijaju povinovati njihovim političkim zahtevima (decenijama se Alija sukobljavao sa IVZ dok nije ustoličio reisa Cerića), šta ih u daljem redovno uvodi u zonu sektašenja i sličnih dekadencija. Uvek je reč o „autentičnim tumačima“ Kurana i to samo onih osnova kakve su uopšte uspeli savladati. Zatim, verski manipulanti redovno zazivaju vraćanje u prvi vek islama kad je ostvarena ubedljivo najveća ekspanzija te religije, šta u daljem podrazumeva radikalizaciju i nasilnost, pa netoleranciju prema nemuslimanima i td.

Elem, ono šta Izetbegovića Seniora izdvaja jeste nastojanje da kroz jedan skarabudžen pamflet pokuša definisati pojmove kao što su „islamsko društvo“, „islamski poredak“ i „islamska država“. Suštinski „islamsko društvo“ je većinska zajednica muslimana kakva ima zadatak da uspostavi šerijatski poredak i u konačnici „islamsku državu“, kakvoj je Kuran jedini ustav i zakon. U modernoj praksi njegove zamisli su neizvodljive, no globalističkim centrima moći i nije nakana razvijati islam, nego ga razarati, zloupotrebljavati i podređivati sopstvenim interesima. Zato su globalisti prvo napali južnoslovenske muslimane, inače reprezente modernog evropskog islama. Nakon toga slede Ataturkovi sekularni Turci, pa Tunižani, Egipćani, Libijci, Sirijci i ostali. Moramo shvatiti da globalisti listom napadaju one civilizacijski napredne većinsko muslimanske zajednice, kakve teže ka stvaranju modernih sekularnih društava i, ono najgore, ka suverenitetu i očuvanju vlastitih prirodnih bogatstava. U takvim društvima Zapad razne ekstremne, devijantne, sektaške i nasilne grupe instrumentalizuje za obaranje legitimnih sekularnih režima i uspostavljanje vlasti sa kojima mogu manipulisati kako im volja. Upravo kako to čini sa monarhijom Sauda kojoj je „podario“ državu.

Znači, „koncept islamske države“ u svojoj esenciji je tek puki instrument centara moći globalizacije i Novog svetskog poretka protiv Muslimana kao zajednice i protiv pojedinih država za čija bogatstva su vrlo zainteresovani. No, u daljem funkcija „islamske države“ jeste konfrontacija sa drugim nemuslimanskim društvima, odnosno sa čovečanstvom uopšte. Odavno tvrdim da ono što percipiramo kao „Islamsku državu“ u zaraćenoj Siriji treba da proizvede teško međumuslimansko krvoproliće, a potom i intervenciju jednog još uvijek nedefinisanog broja država (npr. instrumentalizuju Francusku) sa ciljem osvajanja prebogatog Južnog Mediterana. U pitanju je projekat čija realizacija traje godinama i u kakvom Tajip Erdogan ostvaruje namenjenu mu ulogu, odnosno tek treba da materijalizuje određene zamisli njegovih mentora. Koji, uzgred rečeno, nemaju nikakvih motiva da ga ruše.

MOJA PODRŠKA PUČISTIMA!

Iskreno, nije mi jasno zbog čega u baš svaki svetski važan događaj moramo uplitati CIA ili Pentagon. Valjda je moguće da određene snage samoinicijativno i bez spoljne pomoći organizuju određene promene. Upravo verujem da se nešto slično ovih dana odigrava u Turskoj. O čemu je reč?

Krvoprolića i nestabilnosti proizvedena „arapskim prolećem“ manje-više traju i danas, a kad je listom saučestvovao u destabilizacijama drugih zemalja sopstvenog okruženja Erdogan je morao misliti i na to da će se konflikti reflektovati i u njegovo dvorište. Danas je nesporno da su Erdogan, Davutoglu i njihovi najbliži saradnici profitirala krijumčarenjem nafte, oružja, terorista, umetničkih dela i istorijskih artefakata. Baš kao što je nesporno da su učestali i sve brutalniji teroristički napadi, protesti različitih društvenih („sekularisti“) ili etničkih (Kurdi) kategorija i drugi teški unutrašnji problemi kakve Turska mesecima trpi direktna posledica nakaradne politike rukovodstva zemlje. Sasvim očekivano problemi su kulminirali pokušajem vojnog puča i nije mi jasno zašto tome moramo dodavati kojekakve neutemeljene konotacije. Uostalom, dogodilo se upravo ono šta je svetska javnost mesecima očekivala i upravo zbog toga su usledile onako brze i jednoglasne reakcije političkih moćnika.

Prema do danas poznatim podacima nosioci neuspelog puča dolaze iz kategorije „sekularista“, kakvi u esenciji predstavljaju onaj opštecivilizacijski najprihvatljiviji deo turskog društva (intelektualci, pravnici, novinari, oficiri i drugi predstavnici urbane kulture). Takvih su se zapadni lideri odrekli još tokom trajanja sukoba, a o čemu ponajbolje svedoče njihove izjave davane u kritičnim trenucima, dok su, na drugoj strani, podržali jednog sektaškog maloumnika, diktatora, megalomana i – kukavicu!

Da, svet je podržao jednu običnu kukavicu, koji se već sa prvim naznakama opasnosti „digao u vazduh“ i počeo tražiti azil od Nemačke, a doznaćemo i od koga još. Potom je „sa sigurne distance“ pozvao narod da izađe na ulice i brani njegov režim. Vratio se tek kad je bilo jasno da su pučisti savladani. Baš „viteški“ nema šta!? No, problemi tek slede obzirom na uobičajenu sklonost kukavica ka iskaljivanju na nemoćnima. Vidimo da se broj smrtno stradalih konstantno uvećava, pa možemo sasvim opravdano sumnjati da Erdogan vrši likvidacije svojih protivnika. Uz to su krenula masovna hapšenja (zadnje preko 6 000) i to na bazi vrlo diskutabilne pravne osnovanosti, a možemo samo pretpostaviti kakva prava uživaju utamničeni.Potom, vidimo da je već smenio preko 2 700 sudija i tužilaca (nezapamćeno u modernoj svetskoj praksi!) – čija upražnjena mesta će popuniti sebi odanim „kadijama“, čija će prava funkcija doći do izražaja nakon vraćanja smrtne kazne. Tek će svet videti koga je podržao!

erdogan-puč-660x330

U daljem vidimo da je Erdogan od Amerikanaca već zatražio izručenje Gulena, da na zasedanju parlamenta vlada nezapamćeno „jednoumlje“, odnosno da režim neuspeli puč maksimalno koristi za uspostavljanje potpune dominacije. Upravo iz reči samog Erdogana vidimo kako će ovaj događaj rezultirati – nazvao ga je „Božjim darom“! Podsetiću da već neko vreme nastoji sakupiti potrebnu većinu i promeniti ustav, odnosno uvesti predsednički sistem kakvim bi proširio ovlaštenja i sopstvenu moć. Sasvim utemeljeno možemo očekivati da će Erdogan u maksimalno mogućoj meri iskoristiti datu situaciju i svoj nadimak „Sultan“ pretočiti u realnu političku poziciju neograničene moći. U biti to je ono suštinsko šta su pučisti pokušali sprečiti, a šta su svetski moćnici podržali. Baš kao što su njima slični svojevremeno podržavali Hitlera!

Na kraju moram apostrofirati da me prosto boli ponašanje građana razvijenih društava spram političkih stavova njihovih lidera. Zar su ih izabrali da podržavaju diktatore poput Erdogana, kakvi ugrožavaju čovečanstvo? U stvari, većina njih pojma nema ni zašto, ni za koga je glasalo, a ponajmanje kako se sve to reflektuje na njihove živote. Najbolji primjer je Britanka Lusi, koja je rekla da je ubistvo 84 osobe „pokvarilo“ njeno šoping putovanje u Nicu. Kako sad našoj Lusi pojasniti da Erdogan snosi ličnu odgovornost za eskalaciju terorizma širom sveta, jednako kao i njen premijer koji ga podržava? Ovako, ostaje nam da zaključimo kako će naša Lusi i slični iz te famozne „zlatne milijarde“ još neko vreme trpeti „rizične šopinge“, a šta je tek početak onoga šta odavno predviđam – eskalacije već započetog svetskog rata.

U tom smislu cenim da je nesupeli turski puč u svojoj esenciji pozitivan čin razuma protiv sveopšteg ludila, da je u pitanju civilizacijski prihvatljivo ponašanje, a posebice u datim/nametnutim okolnostima. Lično podržavam i pučiste i njihove postupke, te žalim što ova nakana nije uspjela. Prihvatam i da drugi misle različito, pa čak i fantazije da će Erdogan doprineti „razvoju srpske privrede“, uz opasku da sam doista najsrećniji kad pogrešim u procenama izvora i obima opasnosti. Problem je što se to vrlo retko događa.

Ostale tekstove autora čitajte na njegovom blogu: http://borislavradovanovic.blogspot.rs/


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Erdogan – nova marioneta globalističkog haosa

* Obavezna polja