Evropa, oličena u Evropskoj uniji (EU), već dugo je u strukturnoj, suštinski egzistenacijalnoj krizi, a u novije vreme u mnogim njenim zemljama postaje sve očiglednija i kriza same vlasti. U ključnim zemljama Evrope su uočljive praznine vlasti, odsustvo autoriteta i sve veće nepoverenje javnosti koje se u najboljem slučaju graniči sa neizvesnošću, a u najgorem sa haosom. To je pre svega primetno u ključnim zemljama, Nemačkoj i Francuskoj.

Nemačka je već izvesno vreme, od poslednjih parlamentarnih izbora, suočena sa za nju nepoznatom političkom strukturom, da kancelar, u ovom slučaju kancelarka, nije istovremeno i lider vladajuće partije. To je krajnje neuobičajena situacija i njene posledice su već očigledne i donekle za Nemce zabrinjavajuće. Uz to, kancelarka Angela Merkel ne samo da nije više lider vladajućih hrišćanskih demokrata, nego je od ranije najavila svoj odlazak najkasnije 2021. Merkel je tako postala najduže odlazeći predsednik vlade u savremenoj istoriji. Često se kaže da je sve manje ima i u javnoj komunikaciji, ali ne zato što ona ništa ne govori, nego zato što je sve manje interesovanja za ono šta ona kaže.

NEMAČKA I PROBLEM VAKUUMA

Takav ambijent je stvorio veliku prazninu, vakuum u vlasti Nemačke, pa ona, iako najveća i ekonomski još uvek najjača evropska zemlja, postaje sve manje relevantna u savremenim odnosima u svetu ali i u Evropi. Taj vakuum u nemačkoj vlasti uistinu predstavlja ozbiljan problem. Iako je Nemačka federalana država sa izuzetno velikim ovlašćenjima saveznih zemalja, o čemu se retko govori, ukupni društveni ambijent međutim ditkira savezna, centralna vlada. Ona ne samo da određuje osnove ekonomske i spoljne politike, nego stvara ambijent poverenja i samopouzdanja. Toga je, međutim, sve manje. Svakog vikenda širom Nemačke su razni protesti, a različite političke i interesne organizacije bujaju po regionalnim centrima.

Gubitku osećaja socijalne sigurnosti i samopouzdanja, koji su baza nemačke stabilnosti i razvoja, doprinosi i pogoršana ekonomska situacija. Nemačka je već drugi kvartal za redom u recesiji. Predlaže se izmena zakona o penzijama prema kojoj bi se u penziju odlazilo sa 69 godina života jer, saopšteno je, penzijski fondovi su praktično prazni. A zašto su prazni? Zato što je nemačka vlada iz penzijskih fondova masovno davala kredite drugim zemljama, posebno u evrozoni,  čime je doduše finansirala i nemačku privredu. Ali veliki deo tih kredita se sada ne vraća, neki možda nikada i neće biti vraćeni, i penzijski fondovi su ostali prazni. To je cena politike evra i kreditiranja zarad održavanja nivoa industrijske proizvodnje. Na to su doduše mnogi upozoravali, ali ta upozorenja nisu privukla pažnju.

FRANCUSKA I ODSUSTVO AUTORITETA

U Francuskoj je formacijski drugačija situacija i drugačiji je sistem, ali je rezultat sličan nemačkom. U Parizu postoji vlast, ali nema autoritet. Posle niza nepopularnih mera i višemesečne serija uličnih protesta francuski predsednik Emanuel Makron je izgubio autoritet. Privid svoje važnosti Makron pokušava da održi povećanim javnim angažmanom u spoljnoj politici, što se vidi po izjavama o potrebi normalizovanja odnosa sa Rusijom, mada su rezultati te retorike slabi. Ruski predsednik Vladimir Putin je, na primer, odbio ručak kod Makrona posle sahrane bivšeg predsednika Žaka Širaka.

Primetno je da gubitak autoriteta u Francuskoj predsednik Makron pokušava da nadomesti eksponiranjem u Evropskoj uniji. U senci praznine vlasti u Berlinu i izvesne defanzive kancelarke Merkel, predsednik Makron nastoji da se nametne kao lider EU. To mu baš i ne uspeva jer Francuska realno nema kapacitet za takvu ulogu. Njene finansije u velikoj meri zavise od evra i Evropske centralne banke, što znači Nemačke, a slična je situacija i sa drugim zemljama evrozone.

Vladimir Putin i Emanuel Makron na sahrani bivšeg francuskog predsednika Žaka Širaka, Pariz, 30. septembar 2019.

Tipičan primer te Makoronove iluzije je odbijanje EU da njegov kandidat bude novi francuski komesar u novoj Evropskoj komisiji. Doduše i kandidat Angele Merkel za predsednika nove Evropske komisije nije prošao. Novi predsednik EK jeste iz Nemačke, ali nije kandidat Angele Merkel. Makron je, međutim, uspešan na manje važnim stvarima kao što je odlaganje početka pregovora o članstvu EU sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Donošenje odluke o početku pregovora, treba podsetiti, nije odbijeno nego je samo odloženo za proleće naredne godine.

OD ŠPANIJE DO VELIKE BRITANIJE

Italija, po veličini i broju stanovnika treća zemlja evrozone, nalazi se u još većem haosu. U toj zemlji najuticajniji političar (Mateo Salvini) nije na vlasti, nije više u vladi. Ali on takvu poziciju u velikoj meri koristi za masovne skupove koji polako postaju neka neobična vrsta paralelne vlasti jer artikulišu raspoloženje javnosti i potpuno bacaju u senku italijansku vladu.

Španija, sledeća velika zemlja EU, nalazi se u drugačijim ali ništa manjim problemima. I u toj zemlji je uprkos demokratskim izborima autoritet vlade doveden u pitanje i skoro da ga i nema. Iako velika i važna zemlja, Španija je postala ozbiljan problem celog koncepta evropske integracije. To je jedina zemlja evrozone čiji jedan deo ne želi više da bude u toj zemlji. I to veoma ozbiljno. Da i ne pominjemo Veliku Britaniju gde se praktično desio državni udar u kojem su vlast od vlade preuzeli poslanici u Parlamentu, i to oni koji su izgubili na prethodnim izborima.

Ti poslanici se protive referendumskoj volji većine građana o izlasku iz EU i stvorili su situaciju u kojoj je Parlament, u kojem se nalaze oni koje su građani birali, suprotsavljen volji tih istih građana. Britanska vlada, a ne Parlament, ima obavezu da sprovede referendumsku volju. Britanija je u ovom vremenu postala zemlja gde je predsednik vlade u Dauning stritu broj 10 postao samo „čuvar adrese“.

ISTORIJSKA KRIZA EVROPE

Što bi rekao narod, došlo takvo vreme. To je deo ukupne, istorijske krize Evrope, a ne samo Evropske unije, koja se, umesto pokušaja da je razume, prikriva beskrajnim saopštenjima i sastancima koji su samo privid da vlasti postoje. Ili telefonskim pozivima vladama zemalja za koje se smatra da su vazali onih moćnijih. Kako je rekao Mateo Salvini, „Italija ne sme da zavisi od telefonskih poziva Merkelove i Makrona“.

Tom arogancijom se otvara veliki prostor za nove političke pokrete bez  jasne političke vizije koji  imaju samo emocije i bes, ali istovremeno i za preuzimanje kontrole nad državama od strane takozvane „duboke države“ i njenih mehanizama. Jedan od tih mehanizama je javno pozivanje na očuvanje zapadnog savezništva – zapadnog bloka – što u prevodu znači verno služenje američkim interesima i američkoj politici. Ali i to je deo iluzija jer u vakuumu vlasti to savezništvo nema ko da čuva i narodu je to jasno, pa se u realnosti taj zapadni savez iznutra sve više razgrađuje. Na primer, većina nemačkih građana veruje da je deo recesije uzrokovan politikom sankcija Amerike i ratova koji su nemačkoj privredei donekle ili u celosti zatvorili veliki deo svetskog tržišta, i to baš onaj koji je plaćao nemačke proizvode a nije uzimao kredite koje posle ne može da vrati. O tome se već javno govori na protestnim skupovima alterantivnih političkih pokreta širom Nemačke.

Albanski premijer Edi Rama obraća se predsedniku Fracuske Emanuelu Makronu tokom grupnog fotografisanja na samitu EU-Zapadni Balkan, Sofija, 17. maj 2018.

BALKAN I ENERGIJA DESTRUKCIJE

Pored očuvanja zapadnog savezništva omiljeni instrument EU su i zemlje takozvanog Zapadnog Balkana koje bi želele da postanu članice evropskog kluba. U tom svetlu te zemlje se pojavljuju kao zgodan instrument prikrivanja krize i praznina vlasti u EU. Ponekad se učini da se moć ključnih zemalja EU ogleda samo u nekoj vrsti političkog iživljavanja nad malim balkanskim zemljama. Kroz tu prizmu bi trebalo gledati i na zamajavanja preostalih zemalja bivše Jugoslavije i Albanije oko članstva u EU i „evropske perspektive“. Nedavno odlaganje početka pregovora o prijemu Severne Makedonije i Albanije je na celom prostoru Zapadnog Balkana izazvalo burne reakcije, bes i čak pretnje. To je besmisleno. Umesto ljutnji, politička elita tih zemalja trebalo bi da se okrene realnosti, pogleda u ogledalo i shvati u kakvom je stanju evropski svet.

Praznine vlasti u ključnim zemljama EU će potrajati jer njihovo popunjavanje u osnovi znači revoluciju, ali nevidljivi akteri praznina, koji ustvari debelo profitiraju, neće se tako lako predati. Kao što je to pokazao Bregzit u Britaniji. Ali, vremenom će neminovno na scenu doći neki novi oblici političkog organizovanja koji će isplivati na emotivnoj energiji sveopšteg narodnog nezadovoljstva, a ne na nekoj jasnoj političkoj viziji. U osnovi, to će biti energija destrukcije. To će dovesti do stvaranja neobične „alterantivne države“ i biće bolan proces koji bi mogao potrajati.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na EU i pitanje vakuuma vlasti

* Obavezna polja