sinisa ljepojevicАмбиције актуелне политичке Србије да постане чланица Европске уније (ЕУ) све су мање реалне, и свима је то јасно, али сви, и Београд и Европа, глуме да то није тако. ЕУ, међутим, покушава да задржи улогу врховног поглавара и купује време настојањем да оживи неку још нејасну форму регионалног блока који би земљама Балкана био замена за недостижне европске интеграције. И Србија се тако, уместо у ЕУ, гура у регион, а под изговором регионалне сарадње и помирења као једног од услова евроунијске интеграције. За то време, званични Београд тврди да је то неопходно јер је „Србија лидер у региону“ и „фактор стабилности“. Усмеравање или гурање у регион је нови пројекат, и кроз ту призму би требало гледати на све инструкције које долазе из Брисела и Берлина.

Било је до сада много покушаја да се цели простор бивше Југославије, а касније и Албанија, уобличи у некакав регион који би као један блок био партнер Европској унији и Западу, формиране су многе формалне и неформалне групе, али у основи ни један није успео. Зато и овај најновији у извесној мери скривени покушај буди сумње. Додуше, регион је сада знатно смањен, Словенија и Хрватска су већ чланице европског клуба, па се сада рачуна на Србију, Албанију, Црну Гору, Косово и Македонију. То је тако за сада, јер могло би се десити да се у регион укључи и Грчка. Суштина те идеје је, као што је речено на почетку овог текста, куповина времена, замајавање локалних европских верника и жеља да се, уместо европског пута, те земље држе под контролом и да не оду на „руску страну“. ЕУ за сада нема шта много да понуди тим земљама, али жели да их држи под контролом, и то пре свега због Русије. Уствари, регион би као нека врста блока био део антируског европског фронта. У том циљу је могуће да се на посредан начин, као илузија присуства ЕУ и НАТО, у регион укључе и Румунија и Бугарска, које су сада на првој линији антируске Европе. Занимљиво је зато да је недавно створена некаква Крајовска група, коју чине Србија, Румунија и Бугарска.

ЗАЈЕДНИЦА ПРСТЕНОВА

Најновији пројекат „региона“ је немачка идеја, на којој Берлин ради већ извесно време. То је, истовремено, део немачке политике регионализације, Немачка одавно пројектује и целу Европу као „унију региона“, као заједницу „прстенова“. У Берлину је пре две године организован скуп лидера региона који Немци зову Западни Балкан, и тада су ударени темељи тог новог блока који би требало да личи на постојеће Источно партнерство, које окупља бивше земље Совјетског Савеза. И то партнерство је замена за одсутну евроунијску перспективу. Као директан резултат те немачке иницијативе су и посете албанског премијера Едија Раме Београду и председника владе Србије Тирани.

У светлу те немачке идеје би требало видети и скору посету канцеларке Ангеле Меркел региону. Меркел – требало би подсетити београдске медије – не долази у посету Србији као Србији, него иде у цели регион. Додуше, преспаваће у Београду, што, према оцени председника владе Србије, представља посебан значај. Ноћење је значи значај Србије.

balkanizacija

О стварној перспективи чланства у ЕУ преосталих земаља Западног Балкана – кажемо преосталих, јер оне које су већ чланице западних блокова нису више Западни Балкан – можда најбоље сведочи оживљавање идеје гасовода Источни прстен, који би ишао преко Бугарске и Румуније и потпуно заобишао Македонију и Србију. То је стара идеја коју је Русија игнорисала јер је настојала да изгура Јужни ток, а, пошто то није успело, сада ЕУ поново оживљава Источни прстен. Оживљавање те идеје је до сада најдиректнији знак да ЕУ у догледно време не рачуна да ће пре свега Србија бити део тог европског клуба. Зато ЕУ жели да стратешке енергетске инсталације изгради на „својој територији“, на простору који је већ и у Европској унији и у НАТО. Није дакле проблем у руском гасу, него у плановима европске интеграције.

Да руски гас заиста није проблем, сведочи и то што су водеће европске енергетске компаније са Русијом управо потписале уговор о изградњи новог Северног тока. Србија, другим речима, није у плану ЕУ. То је до сада најдиректнија нескривена порука ЕУ Србији. Све је то актуелна политичка Србија знала, и зна, па је утолико неразумније чуђење њених лидера да ЕУ намерава да заобиђе Србију новим гасоводом. Зашто чуђење када је Србија и саучесник свега тога. Министар иностраних послова Ивица Дачић је рекао да је то „лицемерно од ЕУ“, али, кључно је питање, има ли у том лицемерству и Србија свог великог удела. Србија је, треба ли подсећати, одбила да потпише завршни уговор о Јужном току и тиме се прошле године готово хвалио председник владе током боравка у Лондону.

ОБМАНЕ О ЕКОНОМСКОЈ САРАДЊИ

О позадини стварања тог новог региона на Западном Балкану, наравно, нико довољно важан у ЕУ никада неће јавно да говори. Јавно, изјавама и саопштењима, одржаваће се привид евроунијске перспективе, и под тим изговором реализоваће се политички и економски циљеви водећих земаља. И уопште није важно колико локалне власти буду спремне да издају своје националне интересе и испуне тражено. Увек ће бити нови услови, ма колико са становишта ЕУ и политичких процеса били неважни или чак бесмислени.

Основни инструмент у технологији стварања региона је, по старој формули, економска сарадња. То је доста ефикасан инструмент јер нико нормалан заиста не може да буде против економске сарадње. Али та економска сарадња је у овом случају једна велика обмана јер земље региона су у тако јадном стању да у економији тешко да могу једна другој била шта озбиљније да понуде. У основи то ће бити сарадња у остварењу туђих политичких интереса. И у том послу и јесу кључне земље Србија и Албанија. На сарадњи Србије и Албаније ће се највише инсистирати, а све због Косова. Србија би кроз ту сарадњу требало да потврди своје одустајање од те територије и легализовање оружане пљачке а Албанија да преузме контролу над свим Албанцима на Балкану и самим тим одговорност за остварење политичких циљева ЕУ на Косову. Србија ће имати још један задатак – да успостави и интензивира сарадњу са муслиманским властима у Сарајеву под изговором „подржавања територијалног интегритета“ Босне и Херцеговине, а у циљу политичког маргинализовања Републике Српске.

У ЕУ се тврди да су у име Запада, који је присвојио право власништва над Западним Балканом, Европска унија и Немачка добили надлежност за тај простор, и у том наводном капацитету се сада и обнавља окрњени регион. Али то може бити и проблем. Зато није јасно како ће тај процес заиста да иде јер Америка је још увек доминантна западна сила на Балкану упркос амбицијама његових земаља да буду у ЕУ. А интереси Америке и пре свега Немачке нису баш идентични.

eu-zastava-pocepana

ЗАШТО СЕ БЕОГРАД ГУРА КА ТИРАНИ?

Да ли Америка и Немачка имају исте амбиције? У овом времену заједнички им је интерес стварање неке регионалне антируске групе и контрола Косова, али изван тога има битних разлика. Америка, упркос немачким иницијативама, не жели да испусти контролу над Западним Балканом. Многе су поруке те америчке позиције а можда најбизарније међу њима су недавна чудна хапшења Насера Орића и Рамуша Харадинаја. Обојица су ухапшени па ослобођени у земљама, Словенији и Швајцарској, у којима Америка има кључни утицај. Притом, Харадинај је ухапшен на повратку из посете Немачкој. И то по старим потерницама Србије којих се сада неко сетио иако оне дуго важе а обојица су у међувремену путовали по Европи. Део тог пакета је најављена резолуција у Савету безбедности Уједињених нација о Сребреници. Иницијатор те резолуције је Америка, али је посао препустила Великој Британији уз подршку Холандије. У Европском парламенту, где Британија и Холандија немају утицаја, и поред најаве, неће бити такве резолуције. Све то ипак говори како Америка и даље има довољно инструмената да минира било који процес на Западном Балкану, укључујући и онај који долази од „најближих савезника“. По ипак немуштим реакцијама званичног Београда, утисак је да је и политичка Србија саучесник тих нејасних и сумњивих акција. У преводу, порука је ко је и даље политички доминантан у званичном Београду и поред „ЕУ/немачке надлежности“.

Усмеравање или гурање ка окрњеном региону уместо „европског пута“ је веома занимљив развој који је, посебно за Србију, уистину важан. У политичкој Србији многи приватно то оцењују као деградирање Србије, којој се сада уместо Брисела нуди, на пример, Тирана, али то не може много помоћи. Можда то и јесте деградирање, али зависи из ког угла се гледа. За бирократију ЕУ и Берлина то уопште није деградирање јер они верују да је Србији ту и место. У тим круговима и у водећим земљама Запада генерално одавно влада уверење да се у Београду прецењује значај Србије и да многи локални лидери пате од комплекса више вредности и умишљаја о сопственој важности. У овом тренутку, међутим, актуелна политичка Србија има мало маневарског простора. Није само реч о „издаји“ него у великој мери и неспособности, о незнању и неразумевању света у коме живимо и онога шта је једна држава и шта су њени интереси. Политичка Србија већ дуго има те проблеме, сада много више, додуше, и зато је веома рањива што сужава њене практичне могућности. Србија је по дефиницији, природно, богатија, напреднија и већа од других земаља окрњеног региона, а има и шире и другачије међународне перспективе. За своје сужене практичне могућности сама је крива, и не треба да се љути на било кога.


Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Европа гура Србију у регион, а не у ЕУ

  1. Коментар од kosta:

    Srbija je dovedena do ruba propasti zahvaljujuci politicarima. U Srbiji ne postoji ni jedna stanka koja bi ovu zemlju izvukla iz bede u kojoj se nalazi jer su svi oni vec bili na vlasti sto znaci da ce nam biti jos i gore nego sto jeste zato sto ne postoji politicar koji ce poveti zemlju ka prospreritetu i napretku

Оставите коментар

Оставите коментар на Европа гура Србију у регион, а не у ЕУ

* Обавезна поља