Од 2001. године, српске администације државу и грађане доследнo гурају и вуку у процес интеграције европских нација у међународну наднационалну организацију названу Европска унија. Већ осма администрација наше земље чини све могуће – у складу или противно вољи грађана – да у друштвено-политички живот наше нације имплементира нешто што се назива „европске вредности“.

Тако се у свакодневном говору термин „европско“ уврежио као синоним за нешто добро, позитивно и изнад свега демократско. За то постоји и формално оправдање. Члан 2 Уговора о Европској унији изричито предвиђа да је ЕУ заснована, између осталог, на вредности демократије (поред поштовања људског достојанства, слободе, једнакости, владавине права и људских права, укључујући и права мањина). Према том уговору, демократија спада у вредности које су заједничке за државе чланице.

Кључне речи сарадње Србије са ЕУ садржане су – како се истиче у кампањи “ЕУ за Србију” покренутој од стране ЕУ инфо центра и Делегације ЕУ у Србији – „у заједничким вредностима које деле ЕУ и Србија“. Брижна за заједничке вредности, Европска фондација за демократију од фебруара 2018. организује пружање подршке демократији у Србији.

СУШТИНСКИ ПРОБЛЕМ ЕВРОПСКОГ ПРОЈЕКТА

Окосницу ЕУ чине западноевропске државе, економски развијене и са високим животним стандардом, али и са традицијом концепта државе и политичког живота који су се након Другог светског рата развијали углавном у складу са правилима која су обавезна не само за грађане и политичке странке, већ и за државу и њене органе. У складу са тим, очекивало се да организација коју су ове државе устројиле буде бастион демократије и без преиспитивања се подразумевало да поменути члан 2 Уговора о ЕУ изражава обичајно право у тим државама.

Лисабонским уговором су Европска унија и Европска заједница спојене у јединствену Европску унију. Термин „заједница“ свуда је замењен термином „унија“ и, временом, индивидуе су у тој наднационалној међународној организацији све више престајале да буду само грађани својих држава, већ им је наметано и грађанство „уније“.

Суштински проблем је у томе да се институционализује припадност нечему „вишем“. Слично су, на пример, током протеста 1996/97 године, београдски студенти, у држави под санкцијама и са девастираном привредом и социјалном нестабилношћу, носили транспарент „Београд је свет“. Млади академци су тада потпали под утицај да су они елита која је предодређена да разорену Србију уведе у свет неоимперијалистичких држава. Данас је јасно да ни Београд (осим за отимање тржишта, ноћно дивљање и јефтине баханалије) није по вољи тог света. Како нас је накнадна пракса уверила, из тих протеста са елитистичким поривом изродиле су се – од прве деценије двехиљадитих – политичари екстремни профитери и бесрамне апологете свега што је на штету Србије.

Проблем елитизма се у случају „европске“ демократије испоставља кроз питање у чије име делују и примају плате и коме одговарају десетине хиљада европских бирократа, а пре десетине оних који одлучују о судбини грађана ЕУ, за коју нас препарирају већ скоро две деценије. Извршну власт, односно одлуке у ЕУ, врше комесари, намештеници које именују државе чланице ЕУ и Европски парламент. Чланови комисије постављају се на чело различитих генералних директората, који су попут секретаријата или министарстава.

О томе ко ће бити председник Европске комисије усаглашавају се владе држава чланица, без изјашњавања грађана и без транспарентне кандидатуре. Потенцијални председник Комисије, у консултацијама са владама чланица, бира осталих 29 чланова овог тела, практично Владе ЕУ. О саставу Европске комисије, након интервјуисања свих кандидата, мишљење даје и сазив Европског парламента.

Тако у ЕУ, у мандатном периоду од 2014-2019 године, одлуке доноси група комесара предвођена Жан-Клодом Јункером, бившим премијером Луксембурга, мале државице познате као велика перионица новца. За самог Јункера и за политику коју он заговара није имао прилику да се изјасни ниједан грађанин ЕУ, творевине која се самопрогласила за бастион демократије.

Не чуди, стога, да грађани ЕУ имају све мање поверења у творевину којој „припадају“. Излазност на изборе за Европски парламент, једини орган ЕУ о чијем се саставу грађани изјашњавају, у паду је од 1979. години, од када је са 62 одсто спала на 43 одсто 2009. и 42,54 одсто на изборима 2014. године. Притом се не може рећи како грађане не интересује политика, јер је излазност гласача на изборе за Европски парламент редовно нижа него на националним парламентарним изборима.

КАО ЋАСКАЊЕ У ПОСЛАСТИЧАРНИЦИ

На изборима 2014. године, за актуелни сазив Европског парламента, од 28 држава чланица преко половине регистрованих бирача је изашло само у осам: Белгији (која објективно није национална држава, већ вештачка творевина) 89,64 одсто, Данској 56,32 одсто, Ирској (којој су тренутно европски фондови, уз субвенције и нуђење минималних пореза инвеститорима, једина сламка за опстанак) 52,44 одсто, Италији (чији је банкарски систем пред колапсом) 57,22 одсто, Луксембургу (водећој европској перионици новца, уз Британију и Холандију) 85,55 одсто, Грчкој (којој су европски фондови једини извор прихода за отплате дугова банкама) 59,97 одсто, Шведској (којој је неолиберализам помутио разум) 51,07 одсто и у Малти (која живи од фондова ЕУ) 74,80 одсто. Више гласача у 2014. години него у 2009. години изашло је само у 9 чланица: уз две којима је ЕУ једино упориште међународног утицаја, Француску, и Немачку, то се десило у Румунији, Литванији, Финској, Шведској, Грчкој, Холандији и у Великој Британији, чији су грађани само две године касније референдумски изгласали излазак из ЕУ.

Чини се да европске бирократе знају да их грађани не сматрају за своје. За изборе 2014, на пример, само за кампању позивања 400 милиона гласача ЕУ да гласају потрошено је 16 милиона евра. Тим пре је мања излазност него на претходним изборима јасан сигнал о кредибилитету ЕУ.

Све ово односи се и на двоје комесара који се највише ангажују везано за Србију, Федерику Могерини, високу представницу ЕУ за спољне послове и безбедносну политику и по функцији потпредседницу Европске комисије, и Јоханеса Хана, комесара за суседску политику и преговоре о проширењу (у комисији председника који је у инаугурационом говору најавио да у његовом мандату неће бити проширења). Ради се о људима без референци, без утицаја на политике и одлуке, без подршке народа, који путују, причају, саветују, али у виду хобија. Договор са њима, како смо имали прилике да се уверимо, има домет ћаскања у посластичарници, само што су они енормно плаћени за своје ћаскање.

Тим и таквим намештеницима не може одговарати демократија у државама које би да буду део европске породице и које су принуђене да комуницирају са њима. Демократија подразумева одлуке у интересу грађана и одговорност за одлуке, а то је нешто што ствара проблеме онима који служе елити која их је поставила на добру апанажу. Демократију је, генерално, потиснуо неолиберализам у оквиру којег је наметнут концепт привилегованих мањина и група, а рационално одлучивање маргинализовано концептом лидерства. Европска унија је само институционално развијен пример елитистичког неолибералног поретка.

Европска елита, као ни неолиберална уопште, не жели друштвену свест нација, већ тежи да изолује индивидуу и створи стални сукоб сваког против сваког. Људске заједнице, међутим, нужно имају нешто заједничко, а пре свега веру и вредносни систем. Гушећи заједничко и издижући се изнад народне воље, коју пежоративно назива популизмом, европски елитизам и са њим повезани еврофанатизам следе механизам којим је успостављена глобалистичка контрола, а то је потпуни

У концепту који нам се намеће у европским интеграцијама о демократији причају неизабрани намештеници, утицај избора народа се маргинализује, а одлуке се доносе без одговорности за последице, у круговима који нису експонирани. Да ли је то „заједничка вредност“ коју желимо да делимо и да ли су људи чији потпис и реч – како смо се уверили – немају значај они са којима треба да причамо о било чему што превазилази процедурални ниво службеника на шалтеру?


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Европска “демократија” у пракси

* Обавезна поља